Уводна напомена

Наравно да се овако дугачки текстови не пишу за Интернет, нити њихова дужина одговара колумнама „Правде“. Ипак, ове, 2021, обележили смо два столећа од рођења и четрнаест деценија од смрти Фјодора Михајловича Достојевског. А то је толико важно да потписник ових редова, помало фанатичан кад је велики Рус у питању, није могао да одоли. И зато молим читаоце: ко нема времена и воље да даље прати овај текст, нека у прави час одустане. Ако има снаге, нека настави – надам се да ће имати духовне користи од прочитаног.

Читаоче, упозорен си, али си и позван за духовну трпезу великог писца. Сам одлучи.

Повод за овај текст

У уводу за нови број часописа „Херетикус“, посвећен двестагодишњици рођења Фјодора Михајловича Достојевског ( 3-4/2021 ), главни и одговорни уредик часописа, професор др Јовица Тркуља истиче да, иако је о његовом делу написано тако много, и мада постоје многа спорења о њему ( највећи је и непролазан, кажу једни; његово доба пролази, тврде други ), ипак увек има нешто да се дода:“Достојевски је велики уметник подсвести, али он није само приказивао мрачне дубине подсвести, већ и светле висине људског духа. Он је, такође, антиципирао психоана лизу, егзистенцијализам и друге правце у психологији и теологији и остварио велики утицај на бројне савремене уметнике, књижевнике, философе, теологе и психологе.“

Због тога, часопис је објавио темат „Актуелност Достојевског“, о чијим ауторима Тркуља каже:“У оптици њихових разматрања су три групе питања и проблеа. Прву групу чине прилози о смислу човековог бивствовања у стихији нихилизма и безнађа ( Борис Петрович Вишеславцев, Владимир Димитријевић. У другој групи су прилози о метаморфозама револуције и злим слутњама Достојевског.  У њима се осветљава однос Достојевског према револуционарним променама у Русији и Европи, укључујући и његове пророчанске текстове. ( Фјодор Августович Степун, Јуриј Владимирович Пушчајев, Андронин Мовсесович Миграњан, Радован Марјановић). Најзад, у трећој групи су прилози у којима се разматра  актуелност Достојевског и његовог дела ( Сергеј Александрович Левицки, Драгиња Рамадански ).“

Огледе о Достојевском превео је наш угледни преводилац и библиограф, Добрило Аранитовић, који спрема сјајну антологију огледа о човеку који је написао „Браћу Карамазове“.

О чему је, дакле, овај текст?

Достојевски, пре и после свега.

Док пишем овај текст, просто не знам шта хоћу. Да ли то треба да буде само сведочење о рецепцији великог писца, о огледима које је, за ову антологију, превео Добрило Аранитовић, или о утицају Достојевског на европску мисао, или о Достојевском у доба коронократије? Хтео бих да кажем све, а може да испадне – тек онако, да се обрукам као мали Перица пред изазовом који га превазилази. О Достојевском је – увек лично. Претеривања, неказаности и неисказивости, умишљена тумачења, бескрајна учитавања, самовољни искази који никуд не воде – и то, авај, може бити оно што сада пишем. Али, ја ћу да пишем, па шта буде. И шта год читалац од мене очекује, написаћу како мислим. Јер, што рече Фјодор Михајлович – два плус два је четири, али ми не пристајемо на то.

Зато ће овај текст бити вишестран, климав, шаролик, без монуметалности, али искрен, и, колико умем, „органски“.  (Бар се надам да умем). Ово су теме предговора: значај Аранитовићевог преводилачког дела као мостоградитељства у култури, обличје антологије коју читалац држи у рукама, мисао Достојевског у рецепцији једне европске земље – међуратне Немачке.

Лично је, стварно. Јер су сва његова питања „обрасла месом“, људским, мојим и вашим; сва су била жива и горућа, а таква су и остала.

Лично, одвише лично

Сваки човек је, на неки начин, много људи. Ако је остварен у Христу као Смислу, он је, једноставно говорећи, својеврсна саборна личност, која око себе, источника, сабира све жедне љубави и логосности; ако је кренуо демонским путевима, он је легионизирана анти-личност, понорна празнина. Ми постајемо многи како животом са савременицима – сапутницима, тако и мисаоним сусретима са онима који одавно нису међу нама: писцима, сликарима, научницима, онима који су нам оставили своје аутобиографске записе и онима који нас позивају да се сретнемо у књигама. Ако сазиремо оно што смо сместили у себе, бива нам јасно ко се све уградио у наш живот, и са захвалношћу се опомињемо људи који су нас саздавали и пресаздавали да будемо оно што смо сада.

Један од таквих у многим животима, па и у животу потписника ових редова, јесте Фјодор Михајлович Достојевски. Набоков га је поредио са Толстојем, Хомером руске прозе 19. века; величајући Толстоја, подсмевао се недостацима Достојевсковог стила, трапавостима његових слика (убица и блудница читају Нови Завет у Злочину и казни – није него!), његовим пејзажима који су „чисто морални“. И јесте, видео сам ја то, сав тај хаос (Вишеславцев каже: “Постоји нешто заједничко у свим овим сценама Достојевског где се збива некакво чудновато нагомилавање догађаја, акумулација страсти невероватног интензитета, својеврсно ђаволско врзино коло свеопште опседнутости, уистину – права лудница“); али сам, и онда, знао да то није трапавост, него је тако, код Руса, шта год о томе мислио аристократа Набоков, који се маскирао у западњака, а остао Рус у души[1]. 

Читао сам га у гимназији, када је човек најпријемчивији, и падао под теретом разговора и доживљаја његових „руских дечака“ (тако Иван назива себе и Аљошу пре но што почне да прича о Великом Инквизитору). Гушила ме она мртвачка собица – сандук Раскољникова, плакао сам над кобилицом из његовог дечачког сна (убија је безумна мржња власника и пијане гомиле, и она, на чудан начин, иконизује христолику патњу твари), волео крхку Соњу (а нарочито кроз Траклову песму о њој, „Соњин живот, плава тихост“), уживао у бравурама Порфирија Петровича и слици Страшног суда коју даје припити Мармеладов (а онда му се, наравно, сасвим у складу са Бахтиновом идејом „карневализације“, сви ругају); па сам у кнезу Мишкину тражио Христа, и схватао да Христос не може бити ваплоћен у пукој добростивости, ма како узвишеној, и да је Мишкин руски витез тужног лика, кога ће, после свега, растргнути стихије зла[2], и чинило ми се да нема моћније самовоље него што је она кад Настасја Филиповна баци десет хиљада рубаља у ватру, и погађала ме Мишкинова расутост између Настасје и Аглаје, а Пушкинова песма о витезу који је, ad maiоrem gloriam Dei, ратовао за Дивну Даму и без причешћа склопио очи; па сам тонуо у подземље са јунаком Записа, и заувек запамтио да, кад се подигне кристални дворац, обавезно ће доћи неки „џентлмен назадњачке физиономије“, који ће рећи – да, све је ово сјајно, али хајде да све порушимо, и поново живимо по својој глупој вољи, јер се по логаритамским таблицама не може живети; а Зли дуси, који се, на наше очи остварују, јер сваком ко друкчије пише и слика секу језик и ваде очи, а демонске силе у свињама званим банкстери (оних 0,666% супербогаташких вампира о којима пише Никола Маловић) воде свет у понор.

Браћу Карамазове сам, наравно, читао као истину о васкрсењу које је, у исти мах, и обнова очинства. 

Ту су биле и новеле, кратке приче, чуда над чудима: Кротка која са иконом скаче кроз прозор јер је злоставља човек који не може да воли, „Одвратна прича“ о наличју гордости као карикатуралном просташтву, Сан смешног човека, који, онако несмешан, показује да је срећа без сусрета са Христом немогућа... И увек Дечак код Христа за Божић, прича – тешитељка што даје наду да и за најпрезреније има Христа, Сина Божијег Који је и Син Човечији, и Који, за разлику од птица и лисица, на земљи није имао где да приклони главу.

Неко је негде записао да су само сабраћа Карамазових од Трећег Рима могла да направе Трећу интернационалу. И био је у праву тај неко[3].

Умео је Достојевски да сједини најтежа философска питања са најтоплијим људским састрадањем, и да сцену умирања Катарине Ивановне у Злочину и казни или Иљуше у Браћи Карамазовима уздигне до висина на којима нема ничег пролазног и подложног пропадљивости, него су патња и утеха сједињени нераздељиво и несливено у Распетом и Васкрслом Смислу. Тада сам, као живог човека, срео реченице које су ми заувек остале кључ за поимање великог писца – руски критичар Јуриј Ајхенваљд је рекао нешто што у уму носим као Паскал свој „талисман“: „Сви су заузети, сви журе, али у свету постоји Биће које има времена и пажње за сваког, којем свака православна сељанка и сваки надничар на земљи може да повери своју невољу, своје сузе и бриге и све да исприча. Постоји неко ко увек слуша, и већ само за то Њему припада благослов човечанства“.

После, када сам пришао Цркви, књига оца Јустина Достојевски о Европи и Словенству носила ме је преко хиљаду гора – горчина и ноћних мора живота у Србији и свету. Када сам је, пре три деценије, добио од игуманије Гликерије у манастиру Ћелије, кренуо сам пешке за Ваљево, и успут, по снегу који је нежно, као у златно некад,  вејао, читао књигу великог авве, а пахуљице су  влажиле страну по страну...     И, од тада до данас, стално са Достојевским. Ових дана, у доба коронократије, испијам жестоке коктеле руског визионара и Пекићевог Беснила – а шта бих друго? (Тема – Пекић и Достојевски; време је за њу, време)...

У времену оствареног сна

А о оном пророчком сну Раскољникова, који је коронократију најавио, писао је отац Јустин још 1940. године: “Ово Раскољниковљево привиђење има све одлике видилачког предвиђања. Стога се с правом може сматрати као пророчки пролог Достојевсковог романа Зли дуси. У овом роману Достојевски са драматичном потресношћу приказује и са поражавајућом убедљивошћу показује како атеизам и анархизам, као микроби беснила, смрти и уништавања, заражују људску природу, овлађују њоме, доводе ум до безумља, душу до лудила, личност до уништења. Једном речју, како од људи стварају зле духове, бесове, и од хероја антихероје. Сви злодуси раде на социјализацији зла анархистички безначелно и атеистички неустрашиво. Као да је њихов позив и њихова мисија: бити зао до беснила и ширити зло док све и сва не захвати и завитла свеопште беснило. Да се то оствари, средстава има доста. То су сваковрсни злочини које злодуси оштроумно измишљају и даровито апологирају својим огреховљеним умом и ођавољеном вољом“.

И тако смо се нашли у свету зла, у коме микроби демонизма раде свој посао, претварајући нас у утварне слуге сопствене пропасти. То је свет нове Вавилонске куле. Живимо у доба неразумевања и страха, када речи губе значења, а осећања нестају са нашег обзорја. Многи сматрају да смо поново у доба Вавилонске куле, тог „пранеспоразума“ човечанства са Богом и собом. Ко је био одговоран за Вавилонску пометњу? Јер није Бог тај који је људима помешао језике, него је људско зидање куле довело до онога што сада видимо. Упавши у ропство страсти, човек је изгубио заједнички језик са својим ближњима, јер страсти по својој природи доводе до неразумевања и раскола. О томе је, о томе Достојевски: наше страсти су извор сваког неспоразума са Вишњим и ближњим, са небом и земљом.

Остали смо без пуноте појмова зато што смо пали у гордост. Наши преци су хтели да кулом стигу до Бога, да Га на тај начин „припитоме“ и поробе да би Га „покорили“ себи и својим прохтевима. Том је био „кристални дворац“, први такав дворац. А срушио се, као и овај што се руши и срушиће се.

Вавилонска кула је симбол самообоготворења. Зато је Бог допустио страстима да раде и разарају и човека и човечанство, да се безбожна замисао о кули не би могла остварити. Тако је настала пометња када људи више нису могли да разумеју једни друге због мноштва језика које је требало учити зарад најобичнијег споразумевања. А сада наступа нова Вавилонска кула. Језици се уједињују – сви уче и разумеју енглески, кључно оруђе глобализма (трговачки, не Шекспиров енглески, наравно) али међу говорницима истог језика долази до страховитих неспоразума. Појмовна збрка бива све већа, јер смо заборавили основни језик – језик љубави и жртве. И они микроби из Злочина и казне потапају по један спрат светлости и смисла. 

Преводилац као мостоградитељ

Улога добрих преводилаца у мом животу непорецива је. Препеви Коље Мићевића (од Вијона до Малармеа) и Бранимира Живојиновића (Рилке, Тракл и други), као и Зорана Станојевића, који је, иако је у питању проза, суштински препевао Толкиновог Господара прстенова у радосним и тешким треуцима живота помагали су ми да се радујем, али и да опстанем. Некад ми се чинило да је њихов превод на српски звучнији од оригинала (тако, рецимо, мислим о „нашем“ Толкину). Светионичка је, из личног и заједничког искуства говорим, мисија преводилаца и превођења, и људима који озвучавају туђу културу у овом културном простору, који шире обзорја нашег памћења (јер, култура је памћење) дугујемо искрену благодарност.

Један од таквих посленика речи је и библиотекар, библиограф и врсни преводилац, Добрило Аранитовић, човек који нас је нахранио драгоценим руским речима и мислима уобличеним на српском тако да одјекују у складу са оним што је најдубље у бићу језика. Први пут сам се са његовим преводом срео када је, у нишком часопису Градина, објавио незаобилазни оглед кнеза Николаја Трубецкоја, лингвисте и философа, Вавилонска кула и пометеност језика. Филигранска прецизност, савршено познавање појмова које треба пренети у нашу језичку средину, непомеривост оствареног мисаоног здања навели су ме да и у будућности пажљиво читам Аранитовићеве преводе. А било их је, и има их, што би се некад рекло „на замерак“. Ако се томе дода његов вредни и предани библиографски рад, којим су многи аутори наше културне прошлости, даље и ближе, стицали своје трајно место у ризницама стваралачког наслеђа, могли бисмо рећи да је Аранитовић човек који заслужује да не буде заборављен тамо где је оставио трага –  на многим и важним пољима „културне продукције“.

Златни траг Аранитовићевог стваралачког подвига је и ова антологија огледа о Фјодору Михајловичу Достојевском, кога се ове, 2021. године сећамо поводом два века од рођења и четрнаест десетлећа од упокојења и преласка у вечност. Уз огледе, Аранитовић је додао и библиографију српских и јужнословенских превода и одзива о писцу Браће Карамазова, и сваком будућем истраживачу дао у руке мапу за кретање кроз дело  великана[4]. Плод зрелости, књига коју читалац има у рукама није пука читанка, него монументално сведочење о Смислу који нам се открио у делу великог руског писца[5]. О Смислу до Кога је Достојевски дошао кроз вихоре руске стихијности[6]. Шта нам значи Достојевски данас?

Каква је ово антологија?

У зборнику Аранитовићевом толико тога има да човеку, док пише предговор, пада напамет само да цитира и цитира... Све почиње од сурог и суровог Лава Шестова, лишеног било каквог метафизичког сентиментализма, који у свом огледу објављеном у Аранитовћиевој антололгији каже: “Било је потребно да Бог дâ свог јединородног Сина, била је потребна таква жртва над жртвама – другачије се грешник није могао спасти. Тако су веровали, тако су видели, тако су буквално говорили светитељи. То исто је видео и Достојевски када је од њега одлетео анђео смрти оставивши му неприметно нове очи. У том смислу Записи из подземља могу да буду најбољи коментар списа прослављених светаца. „О, реците ми, ко је први објавио: да човек... ако би га просветили, отворили му очи за његове праве, нормалне интересе... одмах би постао добар и благородан, зато што би, просвећен и схватајући праве своје користи, гледао баш у добру своју личну корист; а познато је да нема човека који би могао свесно радити против својих интереса; дакле, онај би такорећи по неопходности почео да чини добро. О, невинашце! О, чисто, безазлено дете!... Корист! Шта је то корист?... А шта ће бити, ако испадне да људска корист, понекад, не само што може, већ баш и мора да се састоји у томе: да човек некад зажели зло, а не корисно? А ако је тако, ако је такав случај могућ, онда се читаво правило распада у ништа“. И додаје Шестов: „У ствари, ако је било када сачињена Критика чистог ума, онда је треба тражити код Достојевског – у Записима из подземља и у његовим великим романима који су произашли из ових Записа. Оно што нам је дао Кант под тим насловом није критика већ апологија чистог ума“.

Борис Вишеславцев је у књизи предстваљен са два огледа – један се бави већ поменутом стихијношћу руске природе, која може да иде до краја и у добру и у злу, рађајући Мишкина и Аљошу Карамазова, али и Свидригајлова и Ставрогина, а други се бави односом љубави и бесмртности код великог писца, која се тицала и његовог живота, а не само његове литературе[7]. Без бесмртности, нема љубави; а без љубави – човек је ништа („Ако немам љубави, ништа сам“, вели Свети апостол Павле).

Генијални есејиста, од оних Јевреја који су се уткали у ткиво руске културе, Владимир Кантор, у Аранитовићевој антологији има три огледа: један од „карамазовштини“ као неумерености која мора водити бољшевичком преврату, други о Достојевском, Ничеу и кризи хришћанства у Европи, а трећи о разградњи карневалског обрасца у Злим дусима[8].

Александар Галкин противставља Достојевског и Толстоја преко њиховог односа према смрти[9].         Берђајев се бави „антропологијом вихора“ у Достојевсковом делу, а Фјодор Степун нас суочава са бољшевичком револуцијом најављеном у роману о бесима који су запосели Русију, пре свега кроз Верховенског и Ставрогина. В. М. Шатохин нас подсећа да Фјодор Михајлович није писао пуку пасквилу о превратицима и њиховом свету, него уметничко дело које има своју логику и циљеве што надилазе дводимензионалност пропагандног штива[10].

Андроник Мигранјан повезује схватање револуције као увода у тоталитаризам код Достојевског и Алексиса де Токвила. Валентина Ветловска нас подсећа да је Достојевски одбио да се помири с паганским „узиђивањем жртве“ у темеље било какве људске грађевине, макар и неопходне. Рајнхард Лаут је кренуо путем читања односа између Достојевског и Соловјова, да би указао на генезу Легенде о Великом Инквизитору, а Камалудин Гаџијев је устао у одбрану Великог Инквизитора (овакав Аранитовићев преводилачки „испад“, превођење огледа супротног „главном току“ хришћанске достојевистике, благотворан је – јер, Достојевски није пуки заговорник хришћанских идеја, него књижевник чија се мисао многограно ваплоти у различита, подједнако могућа, тумачења)[11].

Бавећи се „онтологијом смеха“ код Фјодора Михајловича, Моника Спивак нас упозорава на снажну двосмисленост пишчевог „смејања“, које није терепеутика, него разградња темеља света и његових привида: „Човек у бахантској концепцији карневала на тренутак доспева у свет привремене карневалске утопије при чему таква утопија има два плана: то је идеални свет слободе, једнакости и изобиља али у исто време и условни свет, свет народне фантазије која је ипак ограничена; живот на крају крајева улази и у своју колотечину и тече даље. Суштина карневала није изопачавање, већ репродукција шаролике целовитости живота. Код Достојевског стварни свет и његов антипод су заменили места. Стварни друштвени живот потчињен је законима света сенке. Антисвет смеха у пишчевом делу постао је свакодневна стварност, пошто се обећани свет, утемељен на хришћанским идеалима, преместио у сферу пожељног, утопијског, идеалног. Сматра се да овакво померање акцента и објашњава зашто је управо смех, нарочито у његовом онтолошком аспекту, посредник уметниковог трагичног погледа на свет“.

Асен Игњатов нас подсећа да ђаво има непосредног уплива на појаву „натчовека“, при чему су Достојевски и Ниче наслутили долазак мрачног доба тоталитаризма: "И код Ничеа и код Достојевског неограничено господство будућих господара, који за разлику од већине људи поседују „истину“ и слободу, легитимише рушење хришћанског морала“.

Још један „опасан“ искорак у правцу порицања Достојевског као „доброћудног“ хришћанског апологете начинио је Игор Евлампијев, који је указао на сродност између писца Злочина и казне и аутора Антихриста[12] – по његовом мишљењу, обојица су хришћанство сагледавали не као небеску, него као земаљску могућност (при чему је Фјодор Михајлович, попут Николаја Фјодорова, веровао у овдашње обесмрћење): “Идеја бесмртности представља безусловни центар религиозног погледа на свет писца и ако се може говорити о томе да Достојевски долази до идеје „овостране религије“, онда, поред тога што се у њој Христос схвата као земаљски човек а Бог као својеврсни принцип саме људске личности који одређује њено бесконачно кретање ка савршенству, – у њој и идеја бесмртности такође треба да поприми савршено другачији карактер, да постане идеја овостране бесмртности“.

Валериј Захаров се бави трагањем за Богом у Достојевсковим делима, а Глеб Мехед  разматра проблем човека у етици и естетици руског писца[13]. Наталија Тимченко се надноси над питање „богоубиства“, и открива да је поимање људске слободе у пишчевом делу подложно преиспитивању: “У погледу на свет и у уметничком свету Достојевског постоје само две силе које се боре за човека: Бог и ђаво. Да ли таква алтернатива ограничава слободу избора и животног понашања које зависи од тог избора? Да ли је слободан Иван Карамазов?“

Достојевски уме и да се користи „игровним моделима“, о чему је текст Медвецког. У тексту Андреја Коробова–Левиницева о утицају писца Браће Карамазова на руску мисао показује се да су руски мислиоци изашли из његовог „шињела“, и да су чак и лични живот подређивали свом „праоцу“: “Тако је Берђајев писао за себе у Самоспознаји да је он „човек Достојевског, настављач Ивана Карамазова“. За  Розанова је Берђајев писао „да се могао родити у свести Достојевског“. Лава Шестова многи истраживачи упоређују с „подземним психологом“ Достојевског и то је у извесном смислу у потпуности оправдано пошто Шестов тој личности посвећује не мало места у својим филозофским драмама. Ова крвна веза руских филозофа с Достојевским веома је добро уочљива на примеру Розанова који се оженио љубавницим Достојевског Аполинаријом Сусловом“.     Јуриј Пушчејев указује на совјетска тумачења пишчевог стваралаштва, показујући да се ни у доба идеолошког једноумља, када је на Неви био Лењинград, није могло без моћног Петрограђанина, а Сергеј Левицки подсећа да нам је Достојевски савременик.

Достојевски и коронократија

Прошло је, како рекосмо, два века од рођења и четрнаест деценија од смрти Фјодора Михајловича Достојевског, а све његове визије су се оствариле: кристални дворац је ту, Велики Инквизитор уредује светом и спрема се на обрачун са Христом, микроб зла из Раскољинковљевог сна влада светом. И тако се, опет и опет, показује – ако писац није визионар, он није велики писац. Зато Аранитовић на крају своје антологије преводи текст руског мислиоца Владислава Бачињина о врлом новом свету коронократије, у коме нас он подсећа на Раскољниковљев сан о бацилима који, продирући из Азије у Европу, руше наш свет на страшан и сасвим неочекиван начин: „И опет, по ко зна који пут у последње време, с неумољивом насртљивошћу изроњава ми у памћењу епилог Злочина и казне у коме Достојевски описује сан болесног Родиона Раскољникова: „За време болести причињавало му се као да је цео свет осуђен да буде жртва некаквој страшној, нечувеној и невиђеној куги која иде из дубина Азије на Европу. Сви су морали пропасти осим малог броја изабраних. Појавиле су се неке нове трихине, бића једва видљива под микроскопом, која су продирала у људска тела...“

Зауставимо се на овом месту. Ми, читаоци 21. века, који такорећи живимо унутар Раскољниковог кошмара, запањени смо скоро буквалним поклапањем стравичне списатељске маште с оним што се дешава у нашем садашњем животу. Слике реалности, једна чудноватија од друге, бацају у депресију и ум малограђанина и мисао интелектуалца. Понекад пожелим да уштинем сам себе и запитам се: „Да ли је то бунило или јава?“ Милијарде потпуно разумних људи затворених услед ковид-пандемије у проблематичне лавиринте не престају да постављају себи она иста „проклета питања“: „Шта се с нама дешава?“, „Ко је крив?“ и „Шта да се ради?“

Један од разлога сталних прекида у раду разума и ума корени се у томе што се у роману Достојевског и данашњој драматичној колизији светске историје не одиграва обична епидемија. Иза прозора својих станишта ми посматрамо не почетак неког глобалног биолошког рата свих против свих, већ нешто ђаволско по својој суштини, замисли, оријентацији и рушилачкој сили која убија не само људска тела већ и душе стварајући од једног дела становника Земље некакве са свим сагласне „повртаре“ а од других – на све спремне зверољуде.

Ове трихине о којима пише Достојевски нису само биолошки већ и духовно-социјални вируси. Они претварају заражене људе у опседнуте пошто нису само микроорганизми већ зли дуси који поседују ум и вољу. „Људи који су их носили у себи постајали су одмах помамни и луди. Али никад, никад људи нису сматрали себе тако паметним и сигурним уистину као што су мислили о себи ти заражени.  Никада свет своје пресуде, научне закључке, своја морална убеђења и веровања није сматрао тако поузданим и чврстим“. „Трихине“ ничеанства, марксизма, фројдизма, комунизма, расизма, тоталитаризма итд.  све до данас  разносе по земљи  мноштво подврста умне, идејне и идеолошке заразе. Наша планета није данас  обавијена племенитом мантијом Ноосфере Вернадског већ је заоденута у покров демонске реалности и погубних раскољниковских „трихина“.

Пало нам је у део да будемо савременици, сазрцатељи и непосредни учесници ширења још једног типа планетарне демонске реалности коју смо прозвали пандемија. Данас је њеним „трихинама“, названим коронавирусима, засићен ваздух. И нехотице ми пада на памет Пастернак: А данас и ваздух мирише на смрт.“[...] Пандемија с њеним биолошким вирусима и идеолошким „трихинама“ није неки дифузни облак који спонтано плива над планетом. Она је – функционална структура  изузетно  негативне усмерености  коју опслужује мноштво социјалних институција. Њу треба сврстати у ред демонских структура (термин Паула Тилиха).

У том свом својству она је – изузетно деструктивни инструмент глобалног насртаја светског зла, „мрачних сила васељенских“ (Рим. 8, 38) на човека и човечанство, на земаљску цивилизацију и култypy“.

А сад, правац Немачка

Књига превода Добрила Аранитовића драгоцена је јер нас води у разним правцима. Рецимо, оглед Бориса Вишеславцева о стихијности руске природе нас подсећа на необичну везу између немачке и руске мисли управо преко Фјодора Михајловича: „Руска стихија – коју осећа сваки Рус – непојамна je и странцима несаопштива суштина руске душе, руског карактера, руске судбине, чак и руске природе. Треба бити свестан да и нама самима она није у потпуности позната – „Русију умом појмити  нећеш“ – уму непојмљива иако блиска и знана јер живимо у њој и потичемо из ње, из те ирационалне стихије. Сада већ и странци почињу да је осећају – „das Russentum“, каже Шпенглер и то доживљава као посебну стихију која се разликује од западно-европске културе.

Шпенглер сматра да је неопходно појмити ову стихију, неопходно чак и за сáм Запад. А и нама самима је непоходно да је појмимо да не бисмо ишчезли у њеној стихијности, да не потонемо у њеним бурама и вихорима... А можда – треба да верујемо у то – и да бисмо из тог хаоса руске душе саздали нови прекрасни Космос [...] Шпенглер је исправно уочио да једино ми, Руси, можемо да дамо свету нову религију, он сматра да наш век мора бити донекле безуман како би овладао религиозном опседнутошћу, и на свој начин је у праву. И још нешто у вези с том стихијом: то је наш фантастични утопизам, способност да се изненада надахњујемо на рад на најбезумнијим пројектима“.

Између два светска рата, пре но што је дошао Хитлер, Немачка се опијала Достојевским.                                                                  

Мелер ван ден Брук на трагу Фјодора Михајловича

Jедан од најзначајнијих феномена двадесетих година прошлог века у Немачкој, пораженој у светском рату, био је феномен тзв. „конзервативне револуције“ као покушаја да се традиционалне вредности друштва бране активним, чак револуционарним, методама. Међу учесницима или сличномишљеницима овог покрета (од којих су неки касније одступили од таквих идеја, а неки отишли у нацизам) нашли су се и књижевници Ернест Јингер, Томас Ман, Готфрид Бен, итд. Оснивачем овог правца сматра се Артур Мелер ван ден Брук (извршио самоубиство 1925. године), који је од 1906. до 1919. године, скупа са руским философом и књижевником, Димитријем Мерешковским, објављивао Достојевскова Сабрана дела на немачком језику[14]. Ван ден Брука нарочито је надахњивала идеја Достојевског о „старим“ и „младим“ народима (Руси и Немци су „млади“, сматрао је немачки мислилац), коју је руски писац преузео од немачких романтичара, као и становиште Фјодора Михајловича по коме Руси треба да прекину са идеолошким обрачунима, и да постану, пре свега, оно што јесу, да би могли да одоле Западу који се „распада“ у свом разузданом либерализму. Достојевски је тврдио, у свом чувеном говору о Пушкину, да су Руси „свечовечански“ народ, који треба да служи свима; Мелер ван ден Брук, у свом последњем делу Трећи Рајх (тај наслов ће нацисти учинити заставом своје владавине), каже да велики народи, за разлику од малих и егоистичних, не живе за себе, него и за остале, којима су дужни да предају насушне вредности метафизичко-политичког карактера. Под утицајем свог сарадника Мерешковског, који је хилијастички маштао о „Трећем Завету“ (Стари Завет – Отац, Нови Завет – Син, Трећи Завет – Дух Свети), и који је веровао да је могуће сједињење Духа и Плоти, голготског пута и пута Венере, немачки философ је сматрао да треба спојити национализам и социјализам, револуцију и конзервативизам. На известан начин, Ван ден Брукове идеје биле су „секуларизација“ идеја Мерешковског. Достојевскова идеја о руском народу као „богоносцу“ довела је његовог издавача у Немачкој до обоготворења свог народа, од кога се очекивала велика судбина у историји[15]. Ипак, Артур Мелер ван ден Брук је изразито осуђивао биологистички расизам, а после састанка с Хитлером, пред којим је стајао „пивски пуч“, био је згађен његовим „пролетерским примитивизмом“. Писац Трећег Рајха веровао је да је могућ антилиберални савез Совјетске Русије и Немачке, јер је сматрао да Русија новог, комунистичког типа устаје против западне пропасти, и да ће надићи заблуде марксизма.                                                                             

Томас Ман и трећи пут Немачке

Идеје „конзервативне револуције“ биле су, између осталих: антилиберализам, антикапитализам, „органски“ (пруски, по Шпенглеру) социјализам, елитаризам, идеја сталешке државе, начело вође, мит о империји, итд. У својој младости, Томас Ман је био на позицијама тзв. „младоконзервативних“ мислилаца; противио се рату са Русијом 1914, настојао је да се Немци с помире с Русима, итд. У Размишљањима аполитичнога писао је да је Рус најчовечнији од свих људи, и да је његова књижевност, због своје човечности, сакрална. Сматрајући да су и за Немачку и за Русију најопасније идеје Француске револуције, са њеним атеистичим егалитаризмом, Ман је указивао на, по његовом мишљењу, лажност култа Француске који, сасвим примерено, у Браћи Карамазовима, гаји Смердјаков[16]. Многи „десни“ политичари и мислиоци Немачке сматрали су Достојевског својим надахнитељем. Обожавање Достојевског у Немачкој било је истинско. У огледу Одјеци руске идеје у идеологији немачке конзервативне револуције, С. Г. Аленов пише да су књиге Достојевског у Немачкој после рата излазиле у огромним тиражима, и да су биле „гутане“: „Стотине немачких стручњака за књижевност, који су једнодушно уочавали истинску руску природу Достојевског, настојавали су на томе да он припада читавом човечанству, или да га, напротив, могу појмити само у Немачкој. Најбољи немачки писци сећали су се првог сусрета с руским генијем као најпотреснијег догађаја свог књижевног живота“. Атмосфера у послератној Немачкој била је пријемчива за идеје Достојевског – у њој је, наиме, дошло до слома позитивизма и окретања ирационализму, а јавио се интерес за „стихијско“ и „органско“[17].

Гебелс: од Достојевског до Хитлера

Занимљив је и случај Хитлеровог пропагандисте Гебелса. Јозеф Гебелс, доктор филолошких наука, био је, у младости, одушевљен Достојевским. У својим студентским дневницима описивао је како ноћима не може да спава читајући Злочин и казну: „Европа је – сва – један духовни проблем… У тој Европи – проблему налази се стара света Русија, земља према којој, иако је не знам, гајим најдубље поштовање… На руском тлу сазрева одгонетка велике загонетке – Европе. И само дух Великог Достојевског лети изнад тихе сањарске Русије. Кад се Русија пробуди, свет ће видети ново чудо. Ex oriente lux“. На Гебелса је снажно утицала и Толстојева драма И светлост светли у тами, коју је видео у позоришту 1919, почињући, по запису у дневнику, да добија идеје у исти мах „социјалистичке и експресионистичке“. Гебелс напушта католицизам и почиње, попут Достојевсковог Шатова, да верује у Бога као „синтетичку идеју свог народа“, проглашавајући се „хришћанским социјалистом“. У то време, око 1924, Гебелс пише и роман Михаел, у коме се налази и лик руског студента који надахњује главног јунака, младог немачког патриоту, говорећи му да Руси, његови вршњаци, сад верују у Достојевског као што су њихови стари веровали у Христа. Гебелс је, у својој раној фази, маштао о савезу Немачке и Русије. Ипак, од 1925. године, „после усвајања расне доктрине и зближавања с Хитлером, нацистички пропагандиста чак и у својим најинтимнијим записима престаје да хвали како руску књижевност, као и руску душу у њој ваплоћену“. Савез Русије и Немачке није се остварио. Као што је несрећни цар Вилхелм Други кренуо против Русије, и заувек скрхао кичму Европи, Хитлер је кренуо на Совјетски Савез.           

Добрило Аранитовић и његов народ

Срби су, и данас, на удару страшне нихилистичке Империје, и даље са Достојевским, то јест са Христом Фјодора Михајловича. А Христос је Лепота човека и света. Наш савременик, књижевник Душко Јевтовић, у својим Хвалоспевима смислу, истиче: „“Лепота ће спасити свет” оставио нам је у аманет Достојевски. Али, лепота пре свега спасава нас, ако постанемо њени истински поклоници, а преко нас и свет, чији смо саставни део. Лепота спасава свет кроз уметност, а то је могуће зато што је у уметничким делима овековечена вечност, која нас напаја непролазном снагом сваки пут кад читамо вољену књигу или слушамо драгу песму“.

Срби одбијају да се поклоне Златном телету, и ту су, по Јевтовићу, на страни Достојевског: „У Зимским белешкама о летњим утисцима Достојевски је написао да није могао ни да сања да постоји беда у којој живи лондонска сиротиња. Положај руских зависних сељака, кметова, који нису имали слободу кретања, био је неупоредиво бољи јер им је на имању на коме су служили егзистенција била обезбеђена. А лондонска деца, мршава и испијена, о којој није бринуо нико, формално слободна, могла су само да промене место умирања. Заиста, капитализам је убедљиво најсуровија друштвено економска формација, једина у којој господари не сносe ни најмању одговорност за добробит поданика. И у првобитној заједници старешина рода, и у робовласништву робовласник, и у феудализму феудалац, и у социјализму држава односно  општина, имали су обавезу да обезбеде минимум услова за живот и рад чланова заједнице. Али у капитализму – слепа сила тржишта оставља људе без икакве сигурности, у понижавајућој зависности од превртљиваца који су се обогатили. Заштитивши се државним поретком, средствима информисања, купујући представнике власти и утицаја и све институције, крупни капиталисти оправдавају неморал лажном науком јер је лаж срж система који су створили. Та лаж се устремила на српски народ и прогони га не би ли га преваспитала, прогнала и истребила истину као што је то успела у западним земаља, којима је потпуно овладала. Узалуд. Попут Остапа Бендера, поклоници лажи се у Србији суочавају са истином да милиони којима располажу не могу да им купе углед и поштовање, да је осиромашени српски народ, што га више засипају шареним лажама, све ближи Богу“.

Аранитовић је, између осталог и зато, превео ову књигу.

Шта унук Достојевског поручује Србима

У тешком смо се времену ми, Срби, обрели, кад, после НАТО бомби, траже да се поклонимо идолима нихилистичке Империје. Још увек, чува нас завет, светосавски и косовски. А праунук великог писца, Димитрије Андрејевич Достојевски, зна шта су Светосавски и Косовски завет, и зато нам, у интервјуу датом Биљани Живковић, поручује: „Мисионарећи и говорећи о делима Достојевског боравио сам у 24 земље света и једино сам се у Србији осећао као код куће. Тако се десило да сам оба пута напуштао Србију са сузама у очима. И не само због тога што нисам желео да одем, него зато што сам први пут на путу ка аеродрому видео шаторе избеглица из Српске Крајине, а други пут, када сам се враћао са многострадалног Косова и Метохије. Тамо сам пролазио покрај рушевина српских села и светиња, пустоши које је иза себе 1999. остављао НАТО и варварско америчко бомбардовање. Осећао сам да сва трагедија српског народа пролази кроз моје срце. Тешко сам преживљавао сваки дан бомбардовања Србије, а још теже чињеницу што вам тада Русија није могла помоћи. После НАТО агресије на СРЈ кренуо сам у Србију. Згрозио сам се када сам видео порушене грађевине у Београду, када сем видео колико вам је зла нанео Запад, да нема града који нису ранили. Порушену зграду РТС где је страдало 14 невиних, храбрих људи не могу никада да заборавим. У близини је руска црква, она је, срећом, остала цела. Туговао сам данима по повратку у Русију. Био сам на Косову и Метохији 2002. са једном делегацијом. Тада је први пут после 1999, организован неки културни догађај на КиМ. Наиме, у Косовској Митровици је била ретроспектива фестивала „Златни витез“! Николај Бурљајев, руски редитељ и глумац био је тада уметнички директор фестивала, а у руској делегацији је био и белоруски редитељ Михаил Пташук и ја, испред Музеја Фјодора Михајловича Достојевског, који се тек оснивао. Видео сам тада срушена српска села, згаришта, опустошене куће, уништене школе, разрована гробља, спаљене и до темеља порушене цркве и манастире. Био сам згрожен. Ужас. Неизмерна туга… нисам могао да се одвојим од Срба. Био сам потресен. Миахил Пташук је снимао. Сећам се, падао је снег … Туђински војници су чували српске светиње… питао сам Србе како им је, и чији војници имају људскости. Казали су ми да их штите и разумеју италијански, а потом шпански, француски, грчки војници…
Када сам крочио у Високе Дечане, Пећку, Патријаршију схватио сам да се душа Срба налази ту, на Косову и Метохији. Вековна лепота која на небо подсећа… српски светитељи, чији се дух осећа, мењају сваког човека који крочи у светињу. Поклонио сам тада Пећкој патријаршији две иконе Светог Јована Кронштатског. Страшно је било то време. Српска војска и полиција су после јуна 1999. морале да се повуку, а албански злочинци су харали. Убијали су недужне, незаштићене Србе без милости. Страдао је голоруки народ. Чули смо да су 2001. близу Пећке патријаршије убијене Српкиње, мајка и кћерка, албански злочинци су их исекли на комаде. Сахрањене су у манастирској порти, придружиле су се новим косовским мученицима који, такође, тамо почивају. Туга је владала у древној српској светињи. Сећам се игуманије Февроније, њених суза и молитви монахиња. Монаштво је туговало за народом. Од величанствености Високих Дечана, човеку застане дах. Гледати, кроз сузе, небеску лепоту на земљи, оковану бодљикавом жицом, моменти су које никада нећу заборавити. Сећам се хеликоптера који су надлетали светињу, италијанских војника до зуба наоружаних, тенкова и слушао молитвени пој монаха Дечанаца. И данас их чујем. Нас тројица смо кренули у манастир Девич. Италијански војници су нас молили да не идемо у Дреницу, рекавши да су тамо албански екстремисти гори од звери који су убили и измасакрирали много Срба, жена, људи, стараца а ни деца нису поштеђена. Многи су били жртве трговине људским органима. На том месту су погинула два руска војника бранећи Србе. Италијански војници нису смели да нас пусте да идемо сами. Видео сам манастир Девич, и данас ми сузе крену када се сетим призора, манастир ојађен, разбијена плоча на кивоту Св. Јоаникија, иконе оскрнављене… Касније су га спалили и са земљом сравнили албански злочинци. Разговарао сам са игуманијом и толико храбрости, љубави према Богу и свом народу нисам нигде видео. Причала ми је да су их руски војници помагали када је био најтеже. И француски. Посетили смо и Осојане. Тамо су Срби, живели у контејнерима, а снег је вејао. Посетили смо и Ђурђеве Ступове. Видео сам стари Рас, остатке древног српског града-тврђаве. Ходао сам задивљен српском историјом. Ђурђеви Ступови су били срушени у време Турака, 300 година је црква Св. Ђорђа гледала у небо. Био сам ганут светињом из 12. века, коју је саградио Св. Симеон Мироточиви. Много волим Србију и српски народ. Први пут у Србији сам био 1995. године, тада сам гостовао на премијери Идиота у Београдском драмском позоришту. Посетио сам и Нови Сад, упознао Војводину, пловио по Дунаву… Те 1995. схватио сам да су Руси и Срби један народ. И судбине су нам сличне, увек се боримо за правду. Слобода нам је света“.

За светом Слободом Која је Пут, Истина и Живот идемо и данас. Па где нас то идење доведе. Али, идолима се, с Божјом помоћи, нећемо поклонити, нити ћемо изабрати Великог Инквизитора уместо Христа. Томе нас је учио Фјодор Михајлович. Томе нас учи и ова антологија, коју је превео и приредио Добрило Аранитовић.

Владимир Димитријевић

[1] Владимир Набоков, човек који је био космополита по преимућству, и који је побегао пред комунистичком револуцијом у Европу, 1927. је у Берлину написао песму (препевао сам је) која сведочи да без Русије није могао:

И буду ноћи: само легнем,  

па кревет заплови у Русију;

а тамо, воде ме у неки јендек,                           

воде у јаругу да убију.         

Свуд тама…А са стола,     

где леже шибице остављене,            

попут огњене цеви пиштоља            

бројчаник сата зури у мене.              

Док кријем рукама груди и врат –

гле, сад ће танад да ме свале! –

морам да гледам у огањ-сат,            

у мутне цифре пропламсале.             

И кроз свест која се заледила                                                                           

јасан звук допре тиктакања,            

успешног бекства осетим крила                                                                                      

и покров срећнога изгнања.                                                                                                

Но, срце, знам ја шта је твоја сања,                                                                                          

шта стварно желиш да буде с нама:                                                                                    

Русија, звезде, ноћ стрељања,                                                                                          

јаруга сва у трњинама.         

То је Достојевски у Набокову: бити са Русијом и у Русији, макар те и стрељали.    

[2] О Мишкину Борис Вишеславцев у овој књизи каже (о руској доброти каже): “Читав живот кнеза Мишкина био је потпуни хаос и неред, он је неспретанo у покретима, без аристократских манира, незаустављив у говору, у изражавању изненадних осећања, необуздан у својим загрљајима пруженим у сусрет људима. То је у потпуности руска стихија али са њене позитивне стране. Он је у стању да поднесе ударац по лицу с кротком узвишеношћу хришћанина и овде чак не постоји ни снажна жеља за самообуздавањем као код Ставрогина, овде је све срећан дар, све је благодат. И све његове, често генијалне мисли – увек су изненадно надахнуће, прозрење. Он говори као Питија, у „божанском безумљу“, и често говори пророчки. Све своје најлепше пророчке идеје Достојевски ставља у његова уста“.

[3] Пишући о карамазовштини, Владимир Кантор каже: “Достојевски је у карамазовштини показао неизбежност бољшевизма јер бољшевизам ниче тамо где све противуречности живе заједно и могу се разрешити само у једном тренутку, одједанпут, снагом воље. А управо су то и учили руски мислиоци – емигранти. На жалост, рецепти спасења, које је писац предложио, показали су се неефикасним. Црквени пут није превладао карамазовштину тим пре што је тим путем кренуо само део интелигенције, с најбољим европским образовањем, а народ је међутим кренуо на другу страну повлачећи за собом такозвану револуционарну интелигенцију“.

[4] Текст Владике Николаја, чувени оглед о Ничеу и Достојевском,  је још 1911. ставио до знања „граду и свету“ на чијој су страни Срби: Свечовек, а не Натчовек. Отац Јустин Ћелијски је Достојевског назвао пророком и апостолом православног реализма (јер, како је говорио велики писац, ништа није фантастичније од стварности), а Момчило Настасијевић је (давши српској поезији стих да је „дубље дно души но страдању“) знао да је патња гносеолошки пут по преимућству. Владимир Вујић, аутор Спутане и ослобођене мисли и преводилац Шпенглерове Пропасти Запада, веровао је да ће Словени, на трагу Достојевског, створити свечовечанску културу. Исидора Секулић је знала да је Раскољников свако од нас, и да је свако крив пред ближњима зато што није онакав каквим га је Бог замислио. И савременици су јасно уз руског писца: Светозар Поштић, српски бахтинолог и хришћански мислилац, пише о томе да Достојевски припада свима; књижевни логонаут Желидраг Никчевић указује на Злочин и казну као средство којим можемо сагледати свет; иконолог српске и светске словесности, Павле Ботић, показује како Кирилов, самообоготворитељ, окончава самоубиством; Марко С. Марковић, најсветлији ум наше послератне дијаспоре, сведочи да се Србима трагедија десила по пророштвима Фјодора Михајловича, а суптилни тумач књижевности као темеља културе, Јован Попов, указује на актуелност Достојевскових полемика са пристализацама модернизације као вестернизације. Да и не помињемо дело које припада неуморном следбеику Фјодора Михајловича, јуродивом Срборусу Владимиру Меденици.

[5] Борис Вишеславцев, говорећи о смрти и бесмртности код Достојевског, наглашава: “Свуда и увек он филозофира из дубине трагичног конфликта. Сваку другу спокојну и успокојавајућу филозофију он назива „пробавном“ филозофијом. Једино биће које познаје све дубине људског трагизма јесте Христос и једино биће које познаје превладавање трагизма, које шаље Утешитеља, које познаје победу над смрћу и величину васкрсења и вечног живота – јесте Христос. Ето зашто је Достојевски, чији је живот у целини био Голгота, могао у својој филозофији да полази само од Христа. Не постоји друга истинска филозофија ни истинска мистика трагизма“.

[6] О тој стихијности исти Вишеславцев: “Руска стихија повезује код Достојевског све, велике и мале, по једном запањујућем својству: по неуобичајеној напетости афекта бивства, по тежњи за што је могуће потпунијем оваплоћењем себе, за заузимањем најуниверзалнијег места у васељени. И најбезначајнији и најбаналнији „злодуси“ највише се боје да не буду нереални, непримећени, они се из петних жила труде да докажу своју реалност и жуде за оваплоћењем. Ђаво Ивана Карамзова хоће да се оваплоти у дебелу трговкињу од седам пудова – стамену и уочљиву реалност. Руски човек, каже Достојевски, из све снаге жури да се покаже – „да се покаже у добром или ружном“. Ако се обрете у стању пада, он ће игради улогу лакрдијаша као Фјодор Павлович или генерал Иволгин с његовим јуначким лагаријама само да не буде непримећен, само да распали машту, произведе ефекат, у крајњем случају – збрку или скандал. Достојевски често приказује безгранично, несамерљиво и било с чим упоредиво самољубље руског човека: што је ништавније његово Ја, тим више он себе надувава и ти балони желе да се надувају до краја универзума, и што су више свесни своје празнине, тим су озлојеђенији и отрованији завишћу. Позната је  запањујућа, стихијска увредљивост руских људи а посебно руских дечака. Они морају да буду недодирљиви јер мехур од сапунице може да пукне на сваки додир“.

[7] Вишеславцев нас подсећа: “Цео роман Достојевског с Маријом де Констан (по мужу Исаијевој) био је непрекидно узајамно мучење. Међутим, након њене смрти он је о њој писао своме пријатељу Врангелу: „Пријатељу мој, она је мене волела безгранично, и ја сам њу волео безмерно, али ми нисмо живели срећно. Али ако смо и били истински несрећни заједно, због њеног ужасног, сумњичавог, болесно-фантастичног карактера, ми никада нисмо престали да волимо једно друго па чак што смо били несретнији, тим више смо се везивали једно за друго. То је била најблагороднија, најчеститија, највеликодушнија жена од свих које сам познавао у свом животу... „Имамо редак али занимљив феномен двају личности различитог пола предодређених једно за друго, које се међусобно привлаче тајанственом тежњом, али не и еротском тежњом. Несјединљиви на земаљском плану“.

[8] Кантор нас опомиње да Достојевски у Злим дусима јасно види куда иде разобручење стихије: “Карневал је некада, када се појавио у Западној Европи, вршио социјално-терапеутску улогу. Пагански крвави обреди били су замењени игром у тим обредима, уместо људи кажњавана су и спаљивана страшила, а да не говоримо о строго ограниченом времену намењеном карневалу. Карневал је обуздавао оргију. Лишен мере, како показује Достојевски, карневал се изобличава у појаву с обрнутим знаком: он не обуздава, већ води ка оргији. Треба напоменути да су још у освиту настанка Европе, у Антици, људи знали за опасност од оргијазма, дионизијства и сл. И схватајући да је склоност ка дионизијству у природи архаичног човека, покушавали су не да је искорене већ да оргијазму супротставе меру“. Мера је нестала. Чека се само Лењин.

[9] Указујући на чињеницу да је Толстој умро тешко, одлучен од Цркве, а Достојевски мирно, исповеђен и причешћен, Галкин нас подсећа: “Зашто се Толстој тако мистички бојао смрти? Постоји директна веза између његових мисли о смрти и гадљивог описа беспомоћног тела смртника. Толстој је фанатички поставио себи за циљ да поништи сваку плот, он покушава да извуче дух из тела да би самим тим обесмртио дух. А шта остаје у телу кога је напустио дух? Једино да умре у мукама! А дух, усамљен, чами и уништава сам себе, нема моћи да се одупре инстинкту смрти. Мржња према сопственом телу доводи до неподношљивог страха од смрти, то јест до капитулације пред животом. Бог као да се окреће од Толстоја у тренутку његовог скончања, остављајући га насамо са страхом од смрти у знак одмазде због помањкања истинске вере која је замењена силовитим насртајима на Цркву и традиционално хришћанство. Зашто је тако лако отишао Достојевски? Зато што је он целог живота проповедао идеју бесмртности душе и, за разлику од Толстоја, безусловно веровао у њу. Та идеја толико је свеобухватна да она, поред смисла живота, пружа ономе ко у њу верује способност љубави и саосећања“.

[10] Шатохин је јасан: „У Дневнику писца за 1873. годину читамо: „Лик мога Нечајева, наравно, не личи на реалног Нечајева. Ја сам хтео да поставим питање и да, што је могуће јасније, у форми романа, дам одговор: на који начин су у нашем прелазном и необичном савременом друштву могући не Нечајев, већ Нечајеви, и на који начин се може догодити, најзад, да ти Нечајеви придобију нечајевце?“ Овде се писац изјашњава против једностраног тумачења Нечајева као фанатика. Нечајеви могу бити и фанатици али могу бити и шарлатани, тј. таква олош која гази све моралне норме. Нечајеви су продукт бездушности буржоаског начина живота и учвршћују га“.

[11] Гаџијев у Апологији Великог Инквизитора тврди следеће: “Исус Христос је био учитељ који је сејао реч Божију, доброту, љубав према ближњему, једном речју, темељне вредности и начела формулисана у Десет заповести. Али је учитељ био и Велики Инквизитор који је учио људе како да живе у свету, непрестано их позивајући на разборитост, ред. Док је Христос био учитељ оних сто четрдесет хиљада поклоника слободе, дотле је Велики Инквизитор био учитељ осталог дела човечанства“.

[12] Евлампијев нас подсећа на сродности Руса и Немца: “Данас је већ веома добро познато да се у Ничеовим припремним белешкама, које су непосредно претходиле првим скицама Антихриста, садрже обимни исписи из романа Достојевског Зли дуси, пре свега они који се тичу случаја Кирилова [...] Ниче даје наjранију верзију свог поимања Исусовог лика која ће постати језгро Антихриста: „Разбојник на крсту: када сâм злочинац, који трпи мученичку смрт, закључује: „дакле, кад овај Исус страда и умире, без револта, без непријатељства, драговољно, смирено, – то је оно што је једино исправно“, – самим тим он говори Да радосној вести – и већ је у рају. Царство Небеско – то је стање срца (- о деци је речено: „јер је њихово Царство небеско“), а не оно што се налази „над земљом“. “ Ниче је, из ове перспективе, само Кирилов у стварности европског Запада.

[13] Мехед нам показује да је Достојевски против социјалистичког утопизма био зато што је знао да то није решење. У писму В. А. Алексејеву Достојевски истиче: „Ђаволска идеја је могла доспети у главу само човеку-животињи, Христос је пак знао да човек не живи само од хлеба. Ако при том не буде духовног живота, идеала Лепоте, онда ће се ражалостити човек, умреће, полудеће, убити се или забасати у паганске фантазије. А пошто Христос у Себи и у Својој Речи носи идеал Лепоте, имајући га у души сви ће постати браћа једни другима и тада ће, разуме се, радећи један за другога бити и богати. Ако им даш хлеб они ће, по свему судећи, од досаде постати непријатељи једни другима““. То се, у земљама „шведског стандарда“, почело дешавати, и процес се убрзава.

[14] Мерешковски је, каже Вишеславце, писао: “Светски рат је сувише дубоко гурнуо Русију у Европу да би се оне могле раздвојити. Треба у правом смислу речи бити свестан безмерности онога што се данас дешава у Русији. У њеној судбини стављена је на карту судбина целокупног културног човечанства. У сваком случају сулудо је надати се да се бездан који се разјапио испод Русије може оградити плотом и да тај бездан неће увући у себе и друге народе. Ми смо – први али не и последњи. Бољшевизам, дете светског рата, као и сâм тај рат, – само је последица најдубље духовне кризе целокупне европске културе. Наша руска невоља – само је део планетарне невоље“.

[15] У свом огледу о разоткровењу човештва код Достојевског, Николај Берђајев (у антологијском преводу Добрила Аранитовића) вели: “Када Немац урања у дубину свог духа, он у њој налази божанственост и све поларности и противуречности се укидају. И отуда се дешава да се за Немца у дубини укида човек, да човек постоји само на периферији, само у појавности а не у суштини. Руски човек је противуречнији и антиномчнији од западног човека, у њему се сједињују душа Азије и душа Европе. Исток и Запад. То отвара велике могућности за руског човека. Човек је био мање отворен и мање активан у Русијн него на Западу, али је сложенији и богатији у својој дубини, у свом унутрашњем животу. Човекова природа, природа људске душе, мора се у првом реду разоткрити у Русији. У Русији је могућа нова религиозна антропологија. Изопштеништво, скиталаштво и странствовање представљају руска обележја. Западни човек је укорењенији, вернији традицијама и више потчињен  нормама. Руски човек је широк. Ширина, необухватност, безграничност – није само материјално обележје руске природе већ и њено метафизичко, духовно обележје, њена унутрашња димензија“. И додаје Берђајев: “У монизму немачког типа постоји дубина, али не и оштрина, проницљивост мисли обдарене познавањем противуречности, све урања у јединство. Гете је био бескрајно генијалан али нам не пада на памет да за њега кажемо да је био бескрајно уман, у његовом уму није било оштрине, није било проницљивог продора у супротности. Достојевски је увек мислио у супротностима и тиме изоштравао своју мисао“.

[16] У свом огледу о идеји револуције код Достојевског и Токвила, Андроник Мигранјан нас упозорава: „Француска револуција, за разлику од енглеске, била је припремљена и спроведена на основу другачијег идејно-политичког супстрата у коме су централно место заузимале идеје Русоа.  Револуција је имала за циљ радикалну промену целокупног начина живота и односа у друштву и убрзано постизање слободе, једнакости, братства и људске среће. Али управо ту долази до неочекиване метаморфозе. Било који револуционарни покрет, религиозни или квазирелигиозни, који полази од идеје тоталне промене основа старог друштва, завршава тиме што у реалној стварности успоставља нешто савршено апсурдно и чудовишно. Искуство светске историје сведочи да у свим овим на први поглед апсурдностима постоји одређена закономерност која се разоткрива приликом анализе еволуције циљева и приоритета религиозне или квазирелигиозне ревеолуције. У том смислу је необично важно уочити и пратити трансформацију смисла таквих кључних појмова као што су слобода, једнакост, праведност и срећа. Било која социјална утопија почиње тиме што проглашава постојеће друштво неспособним да институцијама са којима располаже и системом вредности обезбеди срећу својим грађанима и обећава да ће им ту срећу обезбедити. Та срећа поима се као постизање слободе и једнакости у оквирима обећаног новог друштвеног уређења. На то се своди и поимање праведности. У пракси, међутим,  постреволуционарно друштво се судара са неразрешивим конфликтом између слободе и једнакости. Испоставља се да једнакост претпоставља одређени степен неслободе пошто нужност ограничења слободе проистиче из циљева постизања праведног друштвеног уређења. У условима слободе која је сачувала неједнакост, постизање социјалне правде (тј. праведе с тачке гледишта већине), што значи и свеопште среће, – потпуно је немогућа ствар. Према томе, револуција која тежи тоталној смени друштвеног система, само преформулише појмове слободе, једнакости и правде. Пошто их обећава свима подједнако, идеја једнакости доминира над свим осталим и слобода се приноси на жртву једнакости која се схвата као срећа“. Упрво је то на уму имао и млади Томас Ман кад је критиковао Француску револуцију.

[17] А то је била последица рушења поретка разума који се збио у Првом светском рату. Штефан Цвајг је 1914. писао (а Вишеславцев га цитира): „Ми Европљани живимо у својој старој традицији као у топлој кући. Рус 19. века из доба Достојевског спалио је за собом дрвене колибе варварске прошлости, али још није сазидао нову кућу. Они имају снагу своје младости, снагу варварина још у шакама, али је инстинкт збуњен од хиљадострукости проблема: руке пуне крепости не знају чега пре да се лате. Свега се прихватају и никада им није доста. Из судбине целога народа овде се осећа трагичност сваког појединог човека Достојевског, сваког појединог раздора и препреке. Ова Русија из средине 19. века не зна куда ће: на Исток или на Запад, у Европу или Азију“.

Остале текстове Владимира Димитријевића прочитајте ОВДЕ.

Извор: Правда