Петар Млађеновић је рођен 1952. године у селу Кравица, општина Братунац на истоку СР Босне и Херцеговине. Ту је одрастао и школовао се шездесетих и седамдесетих година. Запослио се 1982. године у предузећу "Партизански пут" у Београду, гдје је радио деценијама као руковалац специјалних грађевинских машина.
Петар је за васколико Србство испричао невјероватну причу о трагедији своје породице за коју се може рећи да је библијских размјера, односно судбина његовог оца Љубомира који је рођен 1919. године у засеоку Јежештица, код Кравице. Још прије Другог свјетског рата Љубомир се оженио и добио кћерку Јелу 1939. године.
Међутим, када је априла 1941. године успостављена клеро-фашистичка Независна Држава Хрватска, гдје је ушла и регија Бирач, на чијем челу су стајали поглавник Анте Павелић и кардинал Алојзије Степинац. Тада су муслиманско-хрватски фашисти обучени у одоре орућаних снага НДХ (усташе и домобрани) отпочели са злочинима који су се претворили у геноцид против Срба, Јевреја и Рома.
Наредно љето 1942. комшије муслимани су дошли у кућу Млађеновића и убили му оца, мајку, кћер и супругу која је била у подомаклој трудноћи. Из њене утробе су извадили мушко дијете. Тада је Љубомир био у заробљеништву. Када се несрећни Љубо вратио кући чуо је страшну причу, јер су му и други рођаци били убијени од муслиманских усташа из сусједних села и то на монструозне начине. Од 1941. до 1945. у сребреничко-братуначком крају је убијено око 6.500 Срба.
Ипак, одлучио је да живи и да се освети животом. Након рата се оженио са младом Савком (1934.) која му је родила петоро дјеце, а Петар је један од њих. Своју дјецу Љубомир никада није учио да мрзе или да се свете, увјек је говорио: "Немој се светити ножем и пушком... зло се на зло не враћа. Али немој заборавити!". Заправо Љубомир је знао имена крвника који су му убили породицу.
Како сам Петар наводи комшије муслимани су још крајем 1989. године често пуцали из ватреног оружја и то ноћу, јер су осјетили да ће се Југославија распасти, а то је значило и нови рат... Бојали су се освете јер се много Срба није светило убицама њихових рођака одмах након рата. Управо је то током 1990-1991 уносило немир и тензије између Срба и муслимана у тим крајевима.
У предузећу гдје је радио Петар било је доста Албанаца са Косова и Метохије, али и муслимана са истока Босне. Они су били често одвојени од Срба у мензи за ручак. Такође, одвајали су увјек од плата дио за куповину оружја 1991. године које су им добављали општински одбори Странке Демократске Акције, чији је вођа био Алија Изетбеговић.
Кравица спада у најстрадалнија насеља на подручју бивше Југославије током деведесетих година 20. стољећа. Све вријеме рата била је у тоталном муслиманском окружењу, гдје им је пут до Љубовије (градић у СР Србији) био прилично отежан са честим муслиманским засједама. Управо су муслимански крвници 1990-их година, потомци кољача из Другог свјетског рата у хордама надирали на братуначка села са циљем да истребе православне Србе.
Јежештица гдје је живио Петар Млађеновић са породицом је нападана више пута, а најжешћа офанзива је била 8. августа 1992. године, када је преко 1.000 бојовника под командом Насера Орића опколило Јежештицу, коју је и том моменту бранило око 80 бранилаца, а укупно у Кравици је било око 120 војника ВРС. Отпор је био готово немогућ... Сам Петар је рањен лакше, док је његов отац Љубомир био теже. Муслимански злотвори су му тада убили мајку Савку и два брата Анђелка (1965.) и Драгана (1960.) и то хладним оружјем на страшан начин.
Љубомир Млађеновић је умро почетком 1994. године пред Божић, не дочекавши ослобађање братуначке општине, нити да може достојно да сахрани своје најмилије. Он је тако постао и симбол страдања Срба у Подрињу, јер је дочекао да му убију и претке и потомке.
Петар је 1993. године био послат од своје фирме да ради у Танзанији на истоку Африке, одакле се вратио тек децембра 1995. године када је рат у Босни и Херцеговини већ био завршен и створена Република Српска.
— Дневне Новине Правда (@NovinePravda) December 3, 2021
Извор: Правда
