Пише: др Иван Пајовић
У последње време уочава се чудно понашање руске дипломатије по питању украјинске кризе. До сада је Русија осам година трпела охоло понашање САД и кијевске хунте, мирно посматрала како Украјину увлаче у НАТО и само изражавала „забринутост”. И одједном, почела је да захтева од САД не само гаранције безбедности и престанак ширења НАТО на исток, већ јасне гаранције потписане на папиру, и то што пре. Откуд одједном толика журба?
Уколико се пажљиво проуче руски услови, они практично значе захтев да НАТО поништи све своје досадашње постигнуте позиције и успехе на истоку, почевши од деведесетих година прошлог века до данас. Када не би постојале посебне околности, Запад би се вероватно над таквим дрским захтевима насмејао и не би их ни разматрао. Русија је почела да говори језиком захтевања, готово ултиматума, а за то постоје минимум три разлога, премда су сви они привремени. Баш зато што су разлози привремени, Русија хоће да искористи тренутак.
Први разлог је пропаст такозване „зелене енергетике”, која се показала као заблуда, а у коју је пао скоро цео свет, осим неколико земаља, укључујући Русију. Разлог енергетске кризе у Европи није то што је „подла Русија” ограничила испоруке гаса. Баш напротив, она их је увећала, али ни додатне испоруке нису се показале као довољне како би компензовале погрешне одлуке да се позатварају термоелектране на угаљ и нуклеарне електране на територији Европе. Америка и Кина су већ схватиле грешку и повећавају своју производње угља, а Европа је признала као „зелено” гас и нуклеарну енергију, што би требало да значи да ће енергетска криза убрзо бити завршена.
Европа ће поново доћи пред избор од кога ће куповати гас. Она за сада критично зависи од испорука руског гаса, будући да су гасна складишта полупразна, а зима је тек почела. Зато је Русија у позицији да смело поставља политичке захтеве.
Други разлог су размирице САД са Кином. Али ни то неће трајати вечито. У овом моменту досадашњи хегемон је принуђен да умањује своје војно присуство свуда по свету и по сваку цену избегава непотребне конфликте како би сконцентрисао своје ресурсе у правцу конфронтације са Кином. Руске власти јасно схватају да Америци у овом моменту није у интересу заоштравање односа са Русијом, па рачунају да од САД могу изнудити одређене уступке. Али пре или касније, Кина мора бити у одређеној мери ослабљена, јер критично зависи од западног капитала, технологије и опреме. Уколико би САД лишила Кину овс три ресурса, кинеска економија би била знатно ослабљена, а самим тим и кинеска војна моћ. Постоји хипотетичка могућност да САД уништи Кину изнутра, као што је то некада успело са Совјетским Савезом. Русија мало тога може учинити како би помогла Кини, јер и сама у великој мери економски зависи од Запада. А ни нови хегемон у лику Кине не би Русији донео ништа добро, ништа боље него што су то сада САД.
Трећи разлог је сложена ситуација у самим земљама Запада. У Америци прете озбиљни сукоби на расној основи, а у Европи букти раскол између оних који желе да сарађују са Русијом и оних који су против тога. Међутим, и они ће се пре или касније међусобно договорити и прекинути сукобљавање. Када Америка реши проблеме са Кином и оне „код своје куће”, када се исправе грешке направљене „зеленом енергетиком”, Запад ће поново ојачати и вратити се на сукоб са Русијом, али овог пута са удвојеном снагом и више се неће обазирати ни на какве руске захтеве. Из тог разлога Русија делује по принципу „сад или никад”.
Убудуће проблем Украјине неће се више моћи решавати само дипломатским методама и вероватно ће као одговор на приближавање НАТО пакта руским границама бити размештено нуклеарно оружје на територији Белорусије. Постоји могућност изградње војних база на Куби, у Венецуели, Никарагви. Међутим, такви потези носе са собом нове ризике. У таквом случају време долета руских ракета до Америке и америчко-европских до Москве смањиће се у оба случаја испод 50 минута и самим тим увећаће се опасност од избијања нуклеарног рата.
У западним медијима говори се о могућности руског напада на Украјину у периоду децембар—крај јануара, а све на темељу информација о сумњивим покретима руске војске у близини украјинске границе. Са друге стране, руски медији говоре о руским градовима који могу бити мета евентуалног украјинског напада у случају рата Украјине и Русије. Украјина може извршити ударе по градовима на Криму, а такође по Ростову на Дону, Бјелгороду и Брјанску. Руски медији говоре да се могућности сукоба могу очекивати почетком фебруара и да тензије могу трајати до краја марта.
Наде и даље постоје да ће разум победити и да ће све стране овог не баш разумног сукоба наћи заједничку резултанту будућег трајног мира.
Текст је писан искључиво за портал Правда, преношење је забрањено без сагласности редакције.
Остале текстове др Ивана Пајовића читајте ОВДЕ.
