Ово мишљење је често поткрепљено цитатима бившег сингапурског лидера Ли Куан Јуа, творца сингапурског економског чуда, преминулог 2015. године у 92. години. Прво што је Ју урадио у својој 31-годишњој каријери премијера било је да уништи корупцију.
„Ако хоћеш победити корупцију, буди спреман да иза решетака пошаљеш своје пријатеље и рођаке”, говорио је Ју. „Почните од тога да прво ухапсите тројицу својих пријатеља. Ви тачно знате зашто, и они знају зашто”.
Сингапур се из сиромашне земље претворио у једног од светских економских лидера мерено БДП-ом по паритету куповне моћи per capita. Просечна зарада је око 4000 долара, док је цена нпр. медицинских услуга нижа него у САД и Европи. А некада је Сингапур био блатњаво острво без икаквих вредних природних ресурса. Чак је и питка вода морала да се довози са копна. У време док је земља била британска колонија, корупција је била свакодневна и уобичајена појава. Већина становника су
Кинези, а у њиховом је менталитету да се не обраћају државним чиновницима „без поклона”. Преокрет је почео када је 1959. године Сингапур постао држава са сопственом управом у саставу Британске империје, а Ли Куан Ју заузео место премијера.
Све је започело Актом о борби против корупције, који је дао Бироу за истрагу корупције велика овлашћења у односу на преступнике. Нова управа је дала задатак да се искорени злоупотреба власти, не обазирући се на личне односе и не правећи изузетке. Предмет истраге постали су чланови министарског кабинета, чак и рођаци самог премијера. Следеће, 1960. године, донет је закон о презумпцији кривице који је подразумевао за доказ корупције присуство имовине коју осумњичени није могао стећи својом зарадом. Сваки вид поклона државном службеником сматрао се митом. Чиновнику који није могао доказати своју невиност претило је одузимање имовине, затвор или у најблажем случају новчана казна. За време постојања Бироа за истрагу корупције похапшено је више министара, вођа синдиката, топ-менаџера државних компанија. Премијер чак није интервенисао када је ухапшен његов најбољи пријатељ, ухваћен у корупцији.
Заједно са оваквим деловањем, вођена је медијска кампања усмерена на промену свести становништва. Установљена су три основна друштвена начела: меритократија, прагматизам и поштење. Принцип меритократије (који би се дословно могао превести као власт достојних, заслужних) постављен је насупрот принципу клептократије (власти лопова) и његова реализација заснована је на тражењу талентованих појединаца у свим друштвеним класама. Ако је човек креативан и способан, имаће прилику да се искаже у државној служби, где се очекује да користи своје способности стратешког размишља, деловања, употребе иновационих метода управљања. Принцип прагматизма подразумевао је избор најефективнијег начина развоја земље. Трећи принцип, поштење или висок морал, наметао се јавности медијски, али и стварањем осећаја посебне атмосфере безбедности и реда. Уведен је и веома строг пенолошки систем. У Сингапуру је највиши светски проценат спровођења смртних казни. И до данас постоји наизглед необичан вид кажњавања, потпуно афирмисан од стране јавности: јавно батинање штаповима.
За онога ко не може живети а да не пљује по улици, баца отпатке и жвакаће гуме по асфалту, не оставља за собом чист тоалет, пуши на аутобуској станици или пије пиво у аутобусу, боље је и да не иде у Сингапур. Најмање што може да му се догоди је да добије огромну новчану казну за овакве наизглед мале преступе.
Један од најзначајнијих потеза у борби против корупције чинило је значајно повећање плата јавних службеника. Ли Куан Ју је сматрао да ако они нису добро плаћени, тим ће пре бити склони примању мита. Средином деведесетих година прошлог века њихове зараде су постале једне од највиших у свету, па су запослени у државним органима потпуно изгубили мотив да се баве коруптивним делима. Премијер сингапурске владе Ли Сјенлунг прима годишњу плату од 2,18 милиона долара и први је према висини зараде међу свим светским лидерима.
Данас је у антикоруптивном бироу Сингапура запослено око 200 људи и оно истражи просечно око 200 случајева годишње, углавном са веома ефикасним исходом. Ова институција има право без чекања одобрења суда да приводи осумњичене и врши претресе, проверава банкарске рачуне и пословне активе, да приводи на ислеђивање сведоке и позове на одговорност ма ког грађанина.
Сингапурске судове је немогуће поткупити. Правосудни систем је максимално строг и корупционаши не могу очекивати никакве олакшавајуће околности. Сума казне за блаже облике корупције може достићи 100.000 долара, а за теже случајеве изриче се казна до пет година затвора. Уобичајена је и конфискација актива прибављене корупционим средствима. У Сингапуру је понудити мито постало не само бесмислено, већ и реално веома опасно, а за такво дело кажњавају се обе учествујуће стране.
Сматра се сасвим нормалним пријављивати случајеве корупције и за то су обезбеђене максималне могућности: свако може поднети пријаву јавно или анонимно преко специјалних антикоруптивних киоска или центара за пријаву корупције.
Велику улогу играју и медији. Чиновник ухваћен у корупцији по правилу постаје „звезда насловних страна”. Новинари се озбиљно баве приватним животом и зарадама државних службеника, њихових рођака и пријатеља, а то без страха јавно објављују.
Данас је Сингапур оф-шор зона која се налази на листи првих десет земаља са најнижим индексом уочене корупције. И на крају, још један цитат Ли Куан Јуа:
„Могао сам да бирам два пута. Први – да крадем и доведем рођаке и пријатеље на листу Форбса, притом оставивши свој народ на голој земљи. Други – да служим своме народу и доведем земљу међу десет најбољих на свету. Изабрао сам друго…”
Текст је писан искључиво за портал Правда, преношење је забрањено без сагласности редакције.
Остале текстове др Ивана Пајовића читајте ОВДЕ.
— Дневне Новине Правда (@NovinePravda) December 5, 2021
Извор: Правда
