Пише: Емил Влајки
Понуду сам прихватио и привремено се преселио у Хаг. Добио сам одобрење да се могу састајати са Милошевићем.
Тијеком наших сусрета, увјерио сам га да је питање Сребренице круцијално за српски народ. Ако би се тај мит успио разобличити, са Срба би се скинула анатема која га је у свијету означавала као „геноцидног народа“. Моја идеја је била једноставна. Требало је доћи до јеврејских/израелских званичника и тражити од њих да се изјасне о „сребреничком геноциду“. Они би морали казати да се у Сребреници није радило о геноциду и анатема би била скинута.
Милошевић је идеју прихватио, али је све већ било касно. Симон Визентал, чувени прогонитељ нацистичких злочина и на кога сам рачунао, је управо био умро, а Милошевића су, по његовим ријечима тровали у затворској ћелији. У више наврата би ми говорио: „Емиле, сваки дан морам ујутро узети неколико врста лијекова. Након тога и по два сата се не могу физички дићи из кревета.“ Након пар мјесеци је умро. Претходно, није добио одобрење затворских власти да га прегледају руски лијечници.
------------
Агресија на Југославију, и посебно на српски народ, није започела 1999. године и није била првенствено физичког, већ духовног карактера. 1999. је тек једна од материјализација духовне агресије која је отпочела деценијама унатраг.
У данашње доба америчке мондијализације и хипокризијског истицања «права човјека», правила игре овакве хипокризије одређују да духовна агресија увијек претходи физичкој. Срби су, дакле морали бити демонизирани прије него што се настојало да буду уништени физички. У тактичком погледу, а пошто су главни свјетски медији били у рукама агресора, било је лако, у тијеку перманентних напада на Југославију/Србију, измислити и дифузирати низ неистина о српском народу: «логори смрти», «логори за силовање», итд. Али агресор је знао да су те (углавном) лажи биле краткотрајне природе које ће се лако разоткрити и које ће свјетско мнијење лако заборавити. Пошто је уништавање Југославије и Србије замишљено као дугорочно, требало је пронаћи неку злокобну метафору којом ће за све вијеке вјекова окарактеризирати српску нацију као злочиначку, геноцидну, и која ће оправдати све могуће даљње рушилачке акције против тог народа.
У том је смислу, прво покушано са масакрима на сарајевским пијацама. Али, то је било
траљаво изведено. Неки западни медији су се отели контроли и ослободили Србе сваке кривице, а постојали су и тајни извјештаји са терена писани од стране мировних снага и упућивани Уједињеним нацијама, гдје је било јасно назначено да српске кривице у тим масакрима највјеројатније није ни било.
Онда су амерички центри за психолошко ратовање испланирали Сребреницу. План је био комплексан и дугорочан. Требало је то подручје прогласити «заштићеном зоном», дичи медијску буку око немогућих увјета живота у том граду, дозволити Србима освајање осталих «заштићених зона», концентрирати више хиљада муслиманских бораца у том «демилитаризираном» подручју и, коначно, увјерити руководство у Сарајеву да Сребреницу, без борбе, треба предати Србима гдје би након тога могло бити више тисућа муслиманских жртава.
Рачуница америчких «пси-ратника» била је једноставна. Срби ће се вјеројатно осветити Орићевиим бандама које су биле направиле прави покољ Срба у мјестима око Сребренице, један дио Муслиманских бораца ће изгинути у пробоју, један ће дио бити заробљен, а дио Муслимана из Сребренице је већ био мртав, на тко зна на којим бојиштима. Притом треба рећи, да постоји неспорно сазнање да су неке српске јединице и/или појединци починили хладнокрвне злочине над заробљеним Муслиманима (мушкарцима). Све у свему,
скоро је извјесно да масакра, поготово оног у обиму који му се приписује (6-12 000) није било, али су зато биле створене све медијске претпоставке за социјалну конструкцију сребреничке трагедије.
Америчка операција духовног масакра над Србима је успјела изнад сваког очекивања.
Срби су прихватили «тројанског коња» (или «данајски дар»), неопрезно се понијели након уласка у Сребреницу која уопће није била брањена, и дозволили су западној пропагандној машинерији да се размаше.
Мада су докази за наводни масакр били и остали недостатни, пропагандни ратно-политички комплекс САД-а је учинио своје. Сребреница је постала један од највећих митова двадесетог стољећа. Срби су били оптужени за најстравичнији масакр почињен у Европи након Хитлерових времена. Све злочиначке акције, лажи и агресије изведене против српског народа од стране «међународне заједнице» су тиме почеле добивати легитимитет.
Сребреница, непрекидно-периодично наметана од стране медија као примјер „српских звјерстава“, је постала халоуински «факат». Ушла је у анале међународних институција, у видео игре, у школске уџбенике, у писане антологије о свјетским геноцидима. Почеле су се оснивати асоцијације за заштиту и политичко-правну рехабилитацију сребреничких жртава, финанцирани су, у том погледу, програми и спомен подручје 'Поточари' од стране међународних институција, а Хашки трибунал већ двије деценије заснива своје «морално» постојање на сребреничкој трагедији. Мит Сребренице је прорадио у тој мјери, да су људи на Западу добили Павловљеве увјетне рефлексе: чим им се каже ријеч 'Срби', они одмах помисле на Сребреницу, и обратно.
Трагично за српски народ је било и то, што је политичка екипа асистирана дијелом српских интелектуалаца и већим дијелом медија, која је након «Октобарске револуције» (Коштуница) 2000-те године дошла на власт, била углавном плаћена и одржавана од стране Американаца. Као таква, она је активно ширила америчку пропаганду о наводним српским злочинима настојећи да у сваком погледу докрајчи Југославију и Србију. Измишљале су се хладњаче и масовне гробнице препуне не-српских љешева, а западни филм ('The cru from grave') о «сребреничком масакру» - у којем се, узгред речено, ништа таквог није могло видјети - наметан је српским гледаоцима малтене свакодневно.
Кулминација плаћеничког антипатриотизма била је гангстерско хапшење Милошевића и његово изручивање Хашком трибуналу, као и хапшење и изручивање великог броја српских патриота истој америчкој институцији. Није безначајно ни присуство српских званичника откривању спомен обиљежја о сребреничким жртвама. Један занимљив «детаљ»: нитко на том откривању споменика, нажалост ни сама српска делегација, није ни ријеч зуцнуо о тисућама побијених Срба у Сребреници и око ње; само су Муслимани означени као жртве.
У овој точки долазимо до кључног парадокса. Обиљежавање годишњице злочиначке АМЕР-НАТО агресије на Југославију и Србију, а прешутно признавање мита о сребреничком масакру над Муслиманима, као и одвајање тих двију ствари, је тешка протурјечност.
Они који то, надајмо се, несвјесно раде, не разумију значење Сребренице као једне од већ признатих свјетских метафора. Та метафора, у свијести стотина милијуна људи широм планете, актуализира и прави «истинитим» српске «логоре смрти“ и “логоре за силовање», сарајевске масакре на пијацама «почињене од стране Срба» као и наводни геноцид Срба над албанским становништвом» на Космету.
У исти мах, сребреничка метафора, мада не легализира, даје солидну легитимизацију и самој АМЕР-НАТО злочиначкој војној интервенцији из 1999. године, а пружа и оправдање свим осталим «хуманитарним војним интервенцијама» у свијету.
Не може један народ говорити како је нека војна интервенција против њега била неоснована и злочиначка, а истовремено, прешутно, признавати, да је он сам вршио и
извршио нечувене злочине тврдећи како је и сам Ратко Младић монструозни злочинац! Још једном, да ли стварно може нетко бити толико несвјестан или глуп па не повезати, или не желити повезати те двије ствари.
Они који то раде, обузети страхом за своју будућност, праве непроцјењиву штету српском народу, а у извјесном смислу су чак и лошија варијанта од плаћеничких српских интелектуалаца и политичара умрежених у „невладине“ и „хуманитарне“ организације које за своју прљаву антипатриотску работу имају новац као оправдање.
Закључак који се неминовно мора извести из претходно реченог је слиједећи. Прва, најхитнија и најсветија дужност истинских српских интелектуалаца и политичара те њихових форума је демистификација сребреничког мита, коначно откривање истине ма каква год она била.
Све док тај мит буде постојао, и све док они буду шутјели, ништа друго, свето, неће и не може постојати, пошто та злокобна фикција прља све напоре и сваку пројекцију људске будућности за српски народ. И нека се такви сутра не изненаде када, између осталог, тај исти мит буде (по)служио већ увелико организираним санџачким и војвођанским сепаратистима као кључно оправдање и као инспирација за низ нових, измишљених ситнијих «Сребреница», што би требало да у блиској будућности настави комадати садашњу Србију, тако да од ње ни слово С више не остане на географској карти свијета.
У среду на Правди читајте текст Емила Влајкија “О рјечима и стварима”.
— Дневне Новине Правда (@NovinePravda) December 5, 2021
Остале тзекстове Емила Влајкија прочитајте ОВДЕ.
