Наиме, у поводу формирања и агитовања за профашистички и радикално исламски, „Муслимански ослободилачки покрет“ Мухамеда еф. Панџе (Мунир Алибабић, "Дедо и Бабо косили", стр. 162, 166-168, 170, 180, 191, 192 и 210) у чему су партиципирали и припадници организације "Млади муслимани",
Алија је постао познат када је, на једном ширем састанку истомишљеника, одржао ватрени говор подршке Мухамеду еф. Панџи и његовом покрету. .У том наступу он је позвао припаднике Младих муслиана да приступе Панџином покрету, изађу на терен, у шуму, створе једно језгро за будућу, самосталну муслиманску војску. Том језгру би се, по Алији, придружили њихови људи који су отишли у Ханџар дивизију, а која је требала да се врати на јесен у Босну. Навео је да се они требају повезати са руководиоцима и имамима Ханџар дивизије и наговорити их да у договору са Њемцима, откажу послушност Хрватима, Павелићу и њиховој Независној држави Хрватској, и да се прикључе њима, Панџином покрету. Тиме би, како је рекао, муслиманска заједница добила моћну војску, која би била гаранција да ће БиХ након рата добити аутономију, а муслиманска заједница право на слободан развој.
Након те Алијине бесједе, јавило се неколико добровољаца и група њих је у октобру мјесецу 1943.године изашла и стационирала се у Панџином штабу у Ракитници-Трново.
Међутим, убрзо долази до размирица Панџе и Младих муслимана, јер их је овај наводно заобилазио и није им пружио прилику да се баве политичким - руководним радом у војсци.
Млади муслимани су и поред тога једно вријеме агитовали по селима Трнова у циљу омасовљења Покрета.Али, пошто нису долазиле нове групе добровољаца из Сарајева, нити се "појавила дивизија”, ММ се под разним изговорима почињу враћати у Сарајево. У децембру мјесецу Панџа је заробљен од стране НОВ-е, и тада и посљедњи добровољци Младих муслимана улазе у Сарајево. Између њих долази до размирица и свађа.
Поготово је било љутње усмјерене ка Алији Изетбеговићу и још неким који су били најгрлатији у агитацији, а онда се "извукли од одласка у шуму”.
Алија у затвору 1946.
Поменути "историјски” говор, тада млађаног Алије у којем је са симпатијама споменуо муслиманску заједницу, њену војску, табор имаме и Дивизију, аутономију Босне и право муслиманске заједнице на слободан развој, била је својеврсна најава његових политичких координата, каснијег политичког и антикомунистичког ангажмана и политичког лидерства афирмисаног у деценијама на прелазу између XX и XXИ вијека.
Чињеница да се он "извукао од одласка у шуму” за Панџом потврђује једну његово константну карактерну црту-промјенљивост, чега је и он сам био свјестан, па му се знало омаћи да призна како истој ствари "једно мисли до подне, а друго по подне”. Наступ у подршци Панџи, открио је његову страст за политиком. Она ће га, уз још двије страсти - за службама и женама пратити читав живот.
О аутономашкој оријентацији Алије Изетбеговића и других Младих муслимана,, Џ. Шиндлер војни историчар из САД, је записао, „Оно што је муслиманска елита желела, била је аутономија у оквиру Трећег рајха, која би одвојила претежно муслиманске области централне Босне од Независне државе Хрватске и придружила их Немачкој. То би заштитило права и привилегије муслимана у једној исламској држави. Начин да се то постигне било је стварање јединица босанских муслимана у оквиру јуришних СС - одреда, Химлерове личне армије. Химлер је подржавао ову идеју, уверен да ће једна СС - дивизија босанских муслимана бити равна страшним бошњачким региментама аустроугарске војске“, док је погледе Сарајева сажето изнео Мухамед Панџа, реис-ул-улема: „Немци су наши пријатељи“.
Почетком априла 1943. године хаџи Амин ал Хусеиније отпутовао је у Босну да би придобио подршку за есесовску иницијативу, искористивши све прилике да се фотографише и хвалећи локалне муслимане као "крем ислама”,у проповједи одржаној у највећој сарајевској џамији. Босански муслимани су лепо примили његову посету, а радикалнији елементи су га дочекали с усхићењем. Одзив на позив за ступање у дивизију био је масован, и није било тешко наћи 20.000 прикладних добровољаца. Формација босанских муслимана била је формално повезана са 13. добровољачком брдском дивизијом јуришних СС - одреда ("Ханџар дивизија"), а панисламизам је био њена званична идеологија. Неколико истакнутих босанских имама служили су као дивизијски капелани, укључујући и Хусеина Џозу, водећег члана круга око Ел Хидаје. Дивизију су снажно подржавали босански исламисти, укључујући и "Младе муслимане", који су подстицали своје чланове да ступе у СС - одреде.
Организација је активно помагала окупаторима Босне током целог рата, а њихов једини "протест” много говори. То је била изузетно млака акција 1943. године у сарајевском биоскопу "Требевић” против италијанског филма Капетан Олуја, који је приказивао давну борбу Италијана и Турака за Кипар. Младомуслимани су замерали томе како је ислам приказан у овом филму, што је објаснио Неџиб Шаћирбеговић, један од ветерана "требевићке акције”: „Нама је сметало што се клањање у цјелини, као и учење езана приказује искривљено“. Да би изразили свој протест, Шаћирбеговић и његов пријатељ, млади Алија Изетбеговић, праћени још једним младомуслиманом и скупом девојака под фереџама које су их подржавале, присуствовали су пројекцији Капетана Олује и, кад су се на платну појавиле "увредљиве" сцене, устали су, дигли галаму, лупали металним предметима и прекинули пројекцију. Сутрадан је филм скинут с репертоара. Човек се пита шта би Босанци, који су се те ноћи налазили по брдима око Сарајева, борећи се и умирући да би ослободили своју земљу од фашистичке окупације, мислили о таквом "протесту". Упркос својим скромним ратним доприносима, "Ханџар дивизија" је успела да на босанске муслимане баци љагу колаборације са окупаторима, посебно њиховом одушевљеном сарадњом са есесовцима. Мада није правично приписати кривицу за то свим босанским муслиманима, постоји велика одговорност у случају муслиманског верског естаблишмента, а нарочито исламистичких група попут "Младих муслимана". Кад се ратна срећа одлучно окренула против Немаца 1944. године и Вермахт и да се повлачи с Балкана, сараднике нациста и усташа чекала је суморна будућност. Тек су последњих месеци рата муслимани почели да ступају у Титове партизане у већем броју, и то због тога што су комунисти вршили принудну мобилизацију у ослобођеним областимај које су крајем 1944. године обухватале већи дио БиХ.
Прво хапшење чланова организације ММ извршено је 1. марта 1946. године. Као већ мобилисаани војници ухапшени су Алија Изетбеговић и Неџиб Шаћирбеговић. Изетбеговић је једно вријеме провео у војно истражном притвору, а онда је након изрицања пресуде којом је кажњен на 3 године затвора, упућен на "издржавање казне у војном затвору Зеница, Бела Црква". Временски, Изетбеговићево хапшење се поклапа са рођењем самосталне, нове службе КОС-а, која је и била у функцији сервиса и истражитеља у поступцима који су били предмет војног правосуђа. Такође, КОС је вршио контраобавјештајну заштиту војних затворских установа, што значи да је сваки притвореник и осуденик обавезно често долазио у контакт са официрима КОС-а, који су пратили њихове контакте, коментаре и одлучивали о осуденичким повољностима. Знатан број осуђеника је тада био заврбован за сарадњу, тако да је КОС по њиховом изласку на слободу имао изграђене сараднике, које је уграђивао у бројне "непријатељске пунктове". Захваљујући и таквим "кртицама" успјешно су се службе обрачунале са бројним припадницима организације Младих муслимана, Информбироа, те са другим групама и појединцима унутрашњег и вањског непријатеља. Познато је да су то у већини случајева биле квалитетне оп. позиције и да су из "патриотских и материјалних" интереса и разлога више деценија вјерно помагали КОС-у и УДБ-и. За ту сарадњу добивали су и неке противуслуге - путовања у инистранство, помоћ код запошљавања, напредовања у служби, школовања, брзом рјешвању стамбених питања.
Не изненађује да су неки Алијини суграђани чак и 2006. године отворено и јавно проблематизовали његово прво суђење и издржавање казне.
Један од њих је записао чак и помало невјероватну конструкцоију која је имплицирала да је Алија Изетбеговић већ тада заврбован од стране ОЗНЕ и да је касније, као сарадник КОС-а учествовао у идентификацији и денунцирању „унутрашњег непријатеља“ из реда муслимана те да је он био тај, који је оптужио Младе муслимане због чега су многи били стрељани: :
„Наиме, тврдња да Изетбеговић 1945.године одлази на одлужење војног рока, те да након 10 мјесеци бива ухапшен, од стране војног суда због припадности организацији "Млади муслимани” и бива осуђен на 3 године затвора, из којег излази 1949. године, једноставно не може бити истина. Ако знамо да је у том периоду војни рок у Титовој војсци трајао 3 године и којег по закону ФНРЈ није било могуће компензовати одслужењем затворске казне, поуздано се може закључити да у временском раздобљу 1945.-1949.године могуће је било одслужит само једно или казну или војни рок, што нас упућује на закључак, да је Изетбеговић био на одслужењу војног рока, те да је прича о затворској казни, у том периоду, ретроактивна политичка конструкција, са јасним циљем да обмане јавност ...“. Овај суграђанин анализира његове "постзатворске" активности, метеорску каријеру, привилегије, те га јавно карактерише "марионетом, коју је режим путем КОС-а одгојио и припремао за критичне ситуације у друштву, попут оне која се догодила 1990.године ..."
ЈНА и држава су годинама мистификовале улогу војне контраобавјештајне службе у Југославији. Тако стварана слика о КОС-у посљедица је недовољног познавања саме организације и метода рада XИИ управе безбједности некадашњег Савезног секретаријата за народну одбрану (ССНО), која је због строго повјерљиве дјелатности увијек била под ригорозном заштитом. Шира јавност тако није била у могућности да сазна шта се дешава унутар ове контраобавјештајне службе, све док прве јавне критике није добила 1991.године од тадашњег предсједника Југославије.
Др Бранко Костић, је наиме, на једној сједници Предсједништва СФРЈ превалио да први храбро каже да је КОС "значајно подбацио".
Према доступним информацијама и документима, КОС је изникао из Одјељења за заштиту народа (ОЗНА) која је имала три одсјека. Трећи одсјек ОЗНЕ је радио на пословима контраобавјештајне службе за потребе ЈНА на самој заштити ОС Југославије, као и на заштити уставног уређења и поретка Југославије. Тако је послије доношења Устава ФНРЈ 31. јануара 1946. године, по узору на совјетски КГБ, дошло до формирања првих министарстава Југославије: Министарство народне одбране, МУП-а и МИП-а, а у склопу министарстава су стасале службе КОС, УДБ-а и СИД. Слободна Југославија је тако добила и КОС, службу која је била успостављена као политичка полиција унутар ЈНА, усмјерену на очување политичког јединства земље и идејну чистоту војних редова, као и на откривање, гоњење и спречавање дјелатности унутрашњег и вањског непријатеља. Тако широко постављени задаци су дали простора КОС-у да покрива и обрађује и војни и цивилни сектор. С обзиром да је био ван контроле демократских структура он је дговарао самом врху државе.
Крајем шездесетих година у сукобу са Александром Ранковићем, Тито јавно манифестује своје опредјељење даје КОС прва служба земље, да само њему вјерује и у томе ће остати досљедан све до своје смрти. Послије Тита, ове три службе, КОС, УДБ-а (СДБ) и СИД се на изглед "понашају партнерски" и своје односе су дефинисали кроз Правилник о сарадњи који су потписали њихови шефови. Та "хармонија" ће трајати до сукоба '90. година. Посебну димензију у тим односима дале су републичке службе СДБ-а, које су послије ИВ пленума, односно измјеном Устава Југославије из 1974.године постале прилично самосталне и тако се и понашале, поготово према категорији тзв. "унутрашњег непријатеља", али су поштовале поменути правилник. Деценијама је сарадња обавјештајне заједнице била кичма јединства система и земље. КОС и војно правосуђе су ипак тежиште свога рада дали више на прогон "људи из народа" (војника и ицивила) него професионалаца ЈНА. КОС се "изврсно" сналазио у "затвореном простору"- касарнама, затворима, притворима, гдје су своје жртве припремали за суђења и врбовали. При томе су се ослањали на своје специјализоване јединице - војну полицију, гардисте и старјешински кадар, који је по функцији и положају, системски, морао сарађивати и радити за КОС, јер у војној структури КОС-овци су били на функцијама замјеника команданта јединице разних нивоа, а истовремено и прилично аутономни и одговарали само свом линијском шефу. Официри су се тако могли задржавати на командним позицијама ако би слиједили упуте и задатке КОС-а.
Предходне делове фељтона прочитајте ОВДЕ.
Текст је писан искључиво за портал Правда, преношење је забрањено без сагласности редакције.
Извор: Правда
