Пише: Владимир Димитријевић

Упозорење Жарка Видовића

Ове, 2021. године, навршило се сто година од рођења и пет година од упокојења великог српског мислиоца Жарка Видовића. 

Последње године свог живота, 9. јануара 2016, он је одговорио на питање сајта Факти, које је гласило:

“Намеће ли премијер Србима „промену свести” само зато да би њима лакше владао и да би постали „православни протестанти” или се иза свега крије нешто и приземније и важније?“ Видовић је био крајње јасан:“Чуо сам ту глупост премијера Вучића. Он хоће да што јефтиније прода Србију Европи. Европа је католичка и протестантска и одавно се не држи основних начела хришћанства. Протестантизам је, по мишљењу Александра Вучића, најповољнији начин усклађивања неолибералног капитализма са хришћанским (протестантским) индивидуализмом.  

Међутим, индивидуализам је судбина и грех грешног човека, а спас је у заједници. Срби су таква заветна заједница, заветна нација која се заклела да ће чувати веру и Цркву кад изгуби државу. То је завет кнеза Лазара: чување наше Цркве. Радећи тако, чувамо и морал, а такву заједницу Запад више не познаје. Не познаје ни Вучић! Ради што и македонски председник који покушава да прода и Цркву и веру и традицију. Уосталом, чуо сам да он појма нема шта је икона, а шта ренесансни портрет.“

Продати с(в)е Западу, добити ништа ( за народ ) и све за себе и своје: зар то није срж Вучићеве кловнократије?

Мило Ломпар о зениту кловнократије        

У свом тексту, „Последњи дани“, објављеном још 22. маја 2020. у недељику „Печат“, професор Мило Ломпар, са катедре своје неподмитљиве објективности, говори да је природа Вучић – Брнабић власти својеврсни кловновски вербализам иза кога ништа не стоји. Они, да поновимо, могу свашта да тврде, али ни иза чега не стоје:“Јер, у јавном подручју, и нарочито код носилаца јавних услуга, попут министра или председника, нису довољна тврђења него су неопходна уверљива сведочанства. Али, важно својство ове власти је циљано мешање јавних и приватних садржаја, пошто се тако отупљује једна од основних моћи сваког расуђивања: разликовање битног, јавног и проверивог од небитног, приватног и непроверивог. А усколебана моћ јавног расуђивања је неопходан услов за владавину симулакрумом: каква припада нашим данима.»
Шта то значи?

Просто. Кад Врховном Кловну кажеш:»Ти кршиш Устав», он одговара:»Твом деди је смрдело из уста». 

Сервилност и бахатост                        

Вучићева власт је сервилна према НАТО туђину и његовим слугама, другосрбијанским моћницима попут Соње Лихт, а немилосрдна у обрачуну са својим народом који не прихвата издају као меру и проверу стварности:»Одакле ова разлика у понашању? Она показује како изгледа лице власти чија је национална оријентација лажна. Као сама лаж, та власт је јака на речима, вулгарна у опхођењу са онима који знају њену прошлост, а снисходљива и понизна према онима који је постављају на место политичког уљеза: припуштеног да изврши добијене налоге. То је власт егзистенцијално инфериорних: и по личном делу и по јавном значају. Док нису осванули на власти, били су то људи чији  приватни статус најбоље описује руска реч приживаљшћик и, истовремено, људи који јавно не постоје. Њихов тип власти карактеристичан је за ренегате: јаке речи, настојање да се корумпирају сведоци ранијих времена, да би се обезбедио излаз за последњи рукавац изгубљене савести, никаква дела. И не иде им лоше: зато је све око нас овако добро.»
Лаж и смрт, стара ђавоља комбинација. Ове, 2021, у Србији безнађа је, до сада, умрло преко четрдесет хиљада људи више но што их се родило. 

Издаја завета

А о Видовдану 2020, Ломпар је подвукао:»Испод украсних својстава уважавања видовданске традиције, сасвим је видљиво – у јавној поруци председниак Србије  – умањивање и преобликовање значаја и домета Косовског завета. У суштинским садржајима председничке поруке није уопште тешко препознати кључне чиниоце другосрбијанске (невладине) идеолошке платформе. Тако је Латинка Перовић давно назначила како српска средњовековна историја и њени споменици и нису само – српски. То је оно што албанска пропаганда данас развија у високом регистру. Да би се до тога стигло, неопходно је тривијализовати Лазарев небески избор и обезвредити Обилићев херојски подвиг. Оба та чиниоца предмет су дугогодишње другосрбијанске идеолошке „обраде“: сасвим их је једноставно пронаћи у речима председника Србије.                            Чему у практичном смислу то може послужити? Као подршка настојању да се Косово прими у УНЕСКО и постане државни старатељ над Грачаницом и Дечанима. То је једна фаза у дуготрајном кретању ка признању Косова: у складу са западним (америчким) захтевима. Тако се још једном показује да је владајућа идеолошка, културна и политичка агенда у нас – другосрбијанска (невладина) платформа. Као сервис невладине интелигенције, појављује се свакако и председник Србије. Оно што понекад промиче је да се такво понашање одвија по пресудним садржајима косовске традиције. Јер, пред нашим очима се појављују живи учесници процеса који је та традиција заувек обележила у митској издаји Вука Бранковића. Тако се уверавамо у то да су сви елементи косовског опредељења увек историјски присутни: небески избор, херојски подвиг и – неминовно – митска издаја.“(1) 

Не може се не видети                        

Ломпар је, маја 2020, у «Печату» био немилосрдан дијагностичар када је рекао да «са националног становишта, понашање према српском народу на Косову и Метохији и у Црној Гори одговара садржајима националне издаје; са демократског становишта, понашање власти се одликује правном произвољношћу, медијским терором и јавном несигурношћу; са културног становишта, поступци су саображени овим основним владајућим токовима. Никакве прокламације и манифестације, рекламне кампање и изјаве, спорадични документи и безначајно кадрирање, не могу обезбедити лични или колективни алиби због учешћа у власти или јавне подршке која јој се упућује.»
Оно што каже професор Ломпар јасно је сваком ко је спреман да, макар мало, трага за истином. Можда се незнање шта Вучић – Брнабић чини може опростити сенилнима и лумпенима који нису ни чули за «Дух самопорицања», нити их такво штиво занима. Али, онима који су га читали, и који знају шта професор Ломпар мисли, тако нешто се тешко може опростити. 

Ђаво и Тикван 

А у октобру 2021, др Радомир Батуран, наш угледни интелектуалац из дијаспоре, показао је, једним прецизним низањем чињеница, сва недела Врховног Кловна Србије:» ”У лажи су кратке ноге”, или: ”Ко с ђаволом тикве сади о главу му се разбијају”, или: ”Зло рађење готово суђење”, кондензоване су вечите истине мудрости српског народа. Њих потврђује деценијско лагање, сађење тикава са ђаволом и злорађење председника Србије, нареченог АВ.

 1. У грађанском рату у Хрватској и Босни и Херцеговинипретио убијањем сто Хрвата и Бошњака за једног Србина, а онда куповао и намештао свој стан док су Хрвати, Бошњаци и Арнаути у његовом ђаволском миру прогонили на стотине Срба из ”лијепих њихових”;

2. Садио је тикве са злочинцем Тачијем, свашточињом Дачићем и србомрсцима европским и америчким и склопио тзв. бриселске и вашингтонске споразуме;                3. Поставио границу и царину између Србије и свете српске земље Косова и Метохија;

4. Србима на Косову и Метохији угасио све институције и државне и локалне управе;

5. Оставио на милост и немилост албанским злочинцима све српске цркве и манастире које су они рушили и палили;

6. Сву имовину око 250 хиљада протераних Срба предао окупаторима;

7. Све привредне, друштвене и културно – образовне установе предао самопроглашеном Косову;

8. Обећао преосталим Србима на Косову и Метохији да ће их Србија бранити од насиља злочинаца албанских, а не брани их, већ их, и након 20 година од НАТО окупације, јавно убијају;

9. Клео се Шешељу на оданост, а онда га издао чим су војводу америчко-европске политичке судије осудиле на дугогодишњу робију;

10. Заклињао се неверном Томи на верност, а онда му преузео и странку и државу;

11. Обојицу својих политичких отаца издао, а онда их материјално обештетио парама гладног народа Србије;

12. Отео пензионерима 10% од прихода да би спасао државу од бакротства, а данас када се хвали да је Србија најбоља у Европи по расту привреде и не враћа им отето, него им устура 20-30 евра као просјацима само да би гласали за њега и његову партију;

13. Млади људи се могу запослити само ако се претходно упишу у његову партију. А и онда их уцењује да му разносе летке, лажно га рекламирају на друштвеним мрежама, обезбеђују му сигурне гласове ако хоће да их приме у стални радни однос. Зато млади, стручни и етични људи, с интегритетом својих личности, масовно напуштају Србију, а он доводи Арапе, Турке, Румуне и Африканце да раде у Србији;

14. Његова диригована директорица државне агенције за имиграцију јавно говори да ће имигрантима (међу којима је највише бивших исламских ратника!) дати имања у ”опустелим српским селима”, а они силују, убијају и краду по Србији која их је препуна по вољи АВ-а;

15. Формирао криминалну групу Веље Невоље, обезбедио им просторије за рад, гарантовано безбедност државном полицијом, само да престану да му кличу ”Вучићу педеру” и да пребијају демонстранте, а када више није могао прикривати спрегу између државе и криминалаца, све их позатварао и лично јавно оптуживао за злочине пре суда;

16. Одобрио отварање највеће илегалне плантаже марихуане у Европи коју је полиција обезбеђивала па онда, када је и та спрега државе и криминала откривена, затворио њеног власника Колувију и сад га брани да не би открио могуће учешће свог брата у том бизнису;

17. Прећутао илегалну продају наоружања из српских фабрика убицама исламистичким и украјинским, истерао са посла и затворио узбуњивача;

18. Први пут у вековној историји државе Србије постави на место председника владе анонимну женску милосницу која не припада ни једној парламентарној партији (која га и данас поданички ословљава ”шефом”), а онда парадирао са њом улицама престоног града у ”Паради поноса” коју је обезбедио са 5.000 полицајаца;

19. Бирао ”министре из сливника” (с фалсификованим дипломама!) и једнопартијске посланике па их сада оптужује да га прислушкују и припремају му атентат;

20. Организовао буразерски шверц на Балкану, с Милом и Рамом који данас за све окривљују Србију, а он се опет отима да се са њима поздрави и услика на ”Брду код Крања”;

21. Џумле проглашава за своје пријатеље све бивше и садашње председнике србофобичних држава који су били најгрлатији у захтевима за бомбардовање Србије (Клинтон, Блер, Бајден, Шредер, Ердоген, Маркел, Маркон)… Чак неке и плаћа народним парама за своје саветнике. Пријатељује он и неке од председника који су искрени пријатељи српског народа, а не АВ-а (Путина
и „брата Сија“);

22. Када његов пријатељ Курц поднесе оставку на место канцелара Аустрије само зато што је оптужен да је финансирао своју партију из државних фондова, нашем АВ-у то не пада на памет иако то ради ево деценију и рекетира и државне и приватне фирме и чланове своје партије;

23. Када му Куртијеве специјалне јединице криминалне самопроглашене државе Косово упадају у оклопним возилима, са дугим цевима, на границу између Србије и њене темељне и свете земље Косово и Метохију (коју је он поставио) у оно мало преосталих српских села и градова, скидају грбове Србије са аута Срба, претурају радње, хапсе и убијају Србе, АВ само ”авће и кевће”, иако је громогласно обећао да ће бранити преостале Србе у тој трагичној српској покрајини ”свим средствима”.

24. На почетку тровачке епидемије ”ковид 19” Вучић се спрдао и са короном и са својим народом да ће је победити ”шумадијским чајем”, а онда увео полицијски час и завапио да нећемо имати места за сахрану свих помрлих од ”короне”;
…Овако можемо набрајати на стотине лажи, сађења тикава с ђаволом, злорађења, кевтања и автања нашег злосрећног АВ-a, али ћемо се зауставити.“(2) 

Горке, али лековите речи. Упркос томе, Врховни Кловн и даље влада, и нема намеру да одустане. 

Стварно, ко је Вучић? 
    

Ове, 2021. године, обележавамо два столећа од рођења и четрнаест десетлећа од упокојења Фјодора Достојевског, на чије „Село Степанчиково“, бар делимично, сада личи Србија. Достојевски о главном лику ове прозе, „господару умова“ Фоми Фомичу“, каже:“„Фома Фомич је оличење најбескрајнијег самољубља, али врло особитог самољубља, наиме онаквог какво се налази при најпотпунијој ништавности, и као што обично бива у таквом случају, утврђено самољубље, пригушено тешким пређашњим недаћама, које се давно и предавно нагнојило и од тада се цеди из њега завист и отров при сваком сусрету, при сваком туђем успеху“.

Руски философ Борис Вишеславцев нас подсећа на основну Фомину особину:“У њему је оваплоћена руска стихија опседнута злодухом деспотизма, „похотом за господарењем“ (Августинов израз). Она се на чудан начин рађа у стању угњетавања. Овде је присутна својеврсна задивљујућа дијалектика страсти: „и јест он надокнадио своју прошлост. Подла душа кад се избави угњетавања, угњетава сама. Фому су угњетавали – и он је одмах осетио потребу да и сáм угњетава; над њим су се разметали – и он је почео да се размеће над другима“. Овде је Достојевски поставио још један проблем: трагедија села Степанчикова јесте трагедија власти и потчињавања. Како влада Фома, помоћу какве хипнозе он потчињава себи умније и боље људе од њега самог?  То је чудна загонетка. „Људи су“, каже Достојевски, „држали да је све то чудо, ђавоља опсена, крстили се и отресали се пљуцкањем“.“

Или, како би о Шћепану Малом рекао Мило Ломпар, пред нама је демонство лакрдијаша. 

Бесмислено је мрзети
 

Сад већ далеке 2013. године, за сајт „Факти“ сам писао:“Одговарајући колегиници Диани Милошевић на питање о Вучићевим страним саветницима, био сам оштар до бола – јер, понављам, као у многим чланцима до сада, једино оруђе за борбу су ми речи. Али, као хришћанин, знам и памтим упозорење Христово – за сваку празну реч даћемо одговор у дан Страшнога суда.  Зато сам, по савести, решио да свој одговор Фактима допуним једним размишљањем из перспективе есхатолошке, оног крајњег у свачијем животу и историји народа и човечанства.

Јуче су напредњаци ЕУфорично славили своју петогодишњицу. Медији под контролом Вучића& компаније говоре о десетинама хиљада френетичних обожавалаца, који су, као на Цецином концерту, падали у транс пред новим богом домаће политичке сцене који је обећао да ће нас у ЕУ увести – 2020. године ( Тадић је, ипак, био елегантнији лажов). На памет ми је пала реч Светог Никодима Светогорца ( парафразираћу је )– кад видиш гомилу која виче и кличе неком, само се сети гомиле која је тражила да  Пилат пусти Барабу, а Христа да  разапне. Уосталом, гомиле нису никакав критеријум ни за шта – оне вичу, урлају и траже, да би на крају доживеле оно што је у песми о демонстрацијама описао Милован Данојлић:“Пошли на државу, на трошну тврђаву/ Да лошом управом замене рђаву“. И сам сам учествовао у окупљањима против Милошевића, од 9.марта 1991. до 5. октобра 2000, а сад ми се чини да је то било „златно доба српске демократије“, скоро као Пашићево ( наравно, чини ми се; од Милошевића и Јовице Станишића све је ово и почело – сва та лажна УДБИНА опозиција настала је тада )…

Ипак, оно што се збива кад је Вучић у питању има мистичко значење – људи се окупљају око човека који их води у пропаст, и усхићено, као леминзи, корачају ка литици са које ће скочити у понор. Јер, све мере које Вучић & компанија нуде Србији су лаж. /.../ Оно  о чему искрени другосрбијанац Тадић није могао ни да сања ( сећате се колико су га пљували кад је, после краја своје владавине, Тачију пружио руку ), Вучић и његови измећари, којима су до јуче уста била пуна Косова и АнтиНАТО реторике ( говорим, наравно, о Вулину и Дрецуну ) сада возе ракету турбо – издаје без икаквог стида и зазора, а сви стари и скромни трудбеници конвертитства славе их  као храбре (од Вука Драшковића и Чеде Јовановића до наших „маснокопитарских“, до јуче наводно национално оријентисаних, „политаналитичара“). Ругло о коме нисмо могли ни да сањамо.

Као што рекох, ствар је мање политичка, а више мистичка. Учење Цркве од Истока вели да ће се на крају историје појавити лажни месија у злу уједињеног човечанства, који ће бити слављен као бог. Како каже Свети Јефрем Сирин:“Људи ће се клањати мучитељу, говорећи му ТИ СИ НАШ СПАСИТЕЉ“. Он ће им обећати куле и градове, а на крају неће имати шта да им пружи. Гладан и слуђен народ, на планети оголелој од благодати, која више неће рађати плодове, долазиће код антихриста и тражиће од „чудотворца“ да их нахрани.Он ће им, вели Свети Јефрем, одговорити да земља не рађа и да он није бог да их нахрани. Тада ће наступити свеопшти очај и јад – људи су продали душе, одрекли се Христа и вечног живота, верујући у земаљско благостање, а дочекали су потпуни слом.

Све лажне месије које су се у нас појавиле од Тита наовамо дочекиване су еуфоријом, а испраћање безнађем. Вучићев случај није ништа другачији – овај оперетски „пантократор“  наших убогих живота нема никакву идеју како ће Србију да извуче из понора. Њему она ни не треба. Империја га је довела ту где јесте зато што он ни о чему не зна ништа ( Где је могао да научи? У свом партијашком животу? Он никад није радио нешто озбиљно– само се бавио политиком и чекао да се дочепа власти ). Вучић, у ствари, зна једино да треба да слуша  Газду и да удара по свом народу, као онај  сељак који злоставља кобилицу у „Злочину и казни“ Достојевског ( мали Родион Раскољников је, као дете, имао ноћну мору: пред кафаном, пијани сељак у своја кола трпа гомилу пијаних другара и бичује кобилицу да их вуче; кола су све тежа, кљусе све немоћније, а он је,упркос негодовању присутних, шиба, шиба, шиба је по благим очима, и на крају је убија од батина, и онако мртву удара ногом;кобилица је, у нашем случају, Србија, зар не? ) Зато се  бојим за свој народ, јер знам куда све ово иде. И вичем, али нема ко да ме чује.

Као хришћанин, жалим и Николића и Дачића и Вучића и све у њиховом окружењу, јер сваки човек је Богом саздан и свака душа је вреднија од света, а на Суду Христовом, непоткупљивом, свако од нас ће дати одговор за грехе. Реч „грех“ је од старосрбског „огрех“; ово опет од глагола „грести“, што значи „ићи“. „Огрех“ је промашај циља кретања. Ми знамо да је ЕУ – НАТО Империја промашај и за народе и за људе; да је она лаж над лажима и понор из кога нема изласка. Кад је пропала СФРЈ, која је у сваком погледу била више интегрисана него што ће ЕУ икад бити,и кад су по Србе последице биле тако страшне, шта нас тек чека сада, када Вучић & компанија чине то што чине, вукући нас над јаму где нас чека ЕУсташлук, тако јасно откривен за време НАТО бомбардовања 1999. године? Свако нормалан зна одговор. Само се плаши да погледа истини у лице, па гледа телевизију и чита новине. А тамо зија празнина, и гута нам умове, један по један. Улицама идемо безумни, док Вучић најављује нове оргије неолибералног капитализма у терминалној фази.

Искрено бих  волео и да мој народ прогледа и да се Вучић и компанија покају и врате Богу и себи, како рече Владика Николај, да и нас и њих не покрије „језива тама туђинска са лепим именом и шареном одећом“. Покајање мора да се ваплоти и практично – било би довољно да се повуку, и замоле за опроштај што су, можда искрено, варали народ обећавајући му немогуће. Ако тог покајања не буде, наше „коло смрти“, које води костур са лобањом и Гробар маскиран у председника свих грађана, постаће трајно стање ове земље, и спаса нам неће бити. Нека би Бог, Коме су крвљу и лепотом служили наши Свети Преци, подарио покајање сваком, па и онима о којима сам писао са толико бола и жеље да се моја, „враногаврановска“ предвиђања не испуне.“

И сада бих, док Врховни Кловн лудује у зениту коронократије, продаје Србију сатанском Рио Тинту, спреман на издају Косова и Метохије, волео да се он покаје и врати Богу и себи. Покајање је увек могуће, и увек, пред Богом и људима, пожељно. Да ли ће се то десити, остаје да се види. 

За крај   

Пишући о упокојеном поети тамних ствари Новици Тадићу, песник и књижевни критичар Драган Хамовић рече, сад већ далеке, 2011. године, описујући Новичину реакцију на „параду поноса“ и посету Хилари Клинтон Београду: „Поезија Новице Тадића неретко је излазила из области тамне уобразиље у стварност из чије је утробе изишла. „У време бомбардовања“ – признаде једном песник – „видео сам многе ватрене кугле, и једног дана рекох, ни сам не знам коме: Ено, Огњена Кокош је снела Огњено Јаје, одмах изнад Земуна, према Батајници. И преплакао сам тај дан, кријући сузе.“ Дозвах ову његову слику када ми се јавио 10. октобра 2010. године, револтиран оним режимом изазваним гротескним метежом на београдским улицама – када је по вишем диктату срам проглашен за понос. А поврх свега, за два дана – рекох му тада – слетеће нам уз строгу стражу и Огњена Кокош из глобалне Империје. „Тек да нам није дана без срама!“ – узврати Новица из бритке нутрине своје поезије и матичног језика. Памтићу и Новичине речи о „савременом узнемиреном човеку“: „Нема починка веселнику, јер жури у Европу. Жури у Европу, Европу, а већ нас је стигла Америка. Још му треба поезија па да пресвисне.“ А рекао је и ово, опет суштим гласом којим је певао: „Кнез лажи влада нашим крајевима, духови злобе и њихове слуге облаче се у модерна одела и глуме европејце. Починиће они многа зла, а све говорећи: ово је ради вашег добра.““(3)

И то да се зна: песник - пророк Новица Тадић био је у праву. 
                
1.    https://stanjestvari.com/2020/06/30/milo-lompar-vucic-vuk-brankovic/
2.    https://srbin.info/pocetna/aktuelno/av-izmedju-nevolje-kuluvije-kurca-i-kurtija/
3.    http://www.pecat.co.rs/2011/01/novica-tadic-1949-2011-pesma-kao-pokajanje/

Текст је писан искључиво за портал Правда, преношење је забрањено без сагласности редакције. 

Остале текстове Владимира Димитријевића прочитајте ОВДЕ.

Извор: Правда