Пише: проф.др Коста Чавошки
Због чега су за различите федералне јединице узете границе настале у различитим историјским тренуцима – за Босну и Херцеговину 1878, за Црну Гору и Србију 1912, пре Првог балканског рата, за Словенију 1929, а за Хрватску 1939. година? Зашто није узета иста година? Ово нису академска већ далекосежна политичка питања, јер су избором различитих година поједине федералне јединице доведене у неједнак положај.
Далекосежне одлуке о томе које ће федералне јединице творити нову Југославију и у којим границама ће се оне конституисати доносило је најуже руководство КПЈ, које је у ратним условима чинила неколицина руководилаца око генералног секретара Јосипа Броза Тита, чија је реч обично била пресудна. Запаженији удео у доношењу ових одлука имао је и Едвард Кардељ, а потом и преостала двојица тзв. Велике четворке – Александар Ранковић и Милован Ђилас.
Остаје нам сада да покажемо како је и на којој основи најуже руководство КПЈ извршило територијално разграничење. До открића ових необично значајних и далекосежних историјских чињеница, о којима скоро да нема речи у сачуваним и објављеним записницима са ратних седница Политбироа ЦК КПЈ, долазимо сасвим случајно у реконструисаним стенографским белешкама са седнице Председништва АВНОЈ-а од 24. фебруара 1945, поводом захтева Антифашистичког сабрања народног ослобођења Македоније (АСНОМ) и Земаљског антифашистичког вијећа народног ослобођења Хрватске (ЗАВНОХ) да четири, односно три њихова представника уђу у Председништво АВНОЈ-а – сразмерно броју становника на својој територији с обзиром на то да је АВНОЈ био једнодомно представничко тело. Том приликом секретар Миле Перуничић изјавио је: „Све наше земље, све наше федералне јединице, нису сразмерно представљене у АВНОЈ-у. Такве су биле прилике под којима смо радили.“ Просечно их је било најмање у АВНОЈ-у из федералне Србије. До оваквог закључка Перуничић је дошао на основу поређења броја становника федералних јединица у ондашњим границама (фебруар 1945), а по попису из 1931, и броја њихових представника у АВНОЈ-у. Из тог погледа најпре сазнајемо да су, поред шест и данас постојећих федералних јединица, у том тренутку биле и четири области чији статус и припадност још нису били решени: а) Војводина, б) Косово и Метохија, в) Санџак и г) Панчево и Земун. А затим се у напомени даје следеће објашњење о границама појединих федералних јединица:
„Словенија је узета у границама бивше Дравске бановине; Хрватска у границама бивше Савске бановине са 13 срезова бивше Приморске бановине и Дубровачким срезом из бивше Зетске бановине; Босна и Херцеговина у границама одређеним Берлинским уговором; Србија у границама пре Балканског рата са срезовима узетим од Бугарске Версајским миром; Македонија – југословенска територија јужно од Качаника и Ристовца; Црна Гора у границама пре Балканског рата, са Беранским и Которским срезом и Плавом и Гусињем…“
То је, дакле, био онај изворни територијални статус који је најуже руководство КПЈ током рата дало свакој федералној јединици. Оно што најпре изненађује, то је чињеница да су, изузев Македоније, различите федералне јединице узете у границама у којима су биле у различитим историјским тренуцима у распону од преко шездесет година – од 1878. до 1939. године. И, што је најгоре, за једне федералне јединице узете су границе које су за њих биле најповољније, док су за друге узете границе које су за њих биле најнеповољније. То ћемо одмах показати.
Словенија је узета у границама Дравске бановине, које су утврђене Законом о називу и подели земље на управна подручја од 1929. године. Према осталом делу Југославије, то су и њене данашње границе. Нема никакве сумње да је за Словенију то било најповољније решење, јер су се практично сви Словенци на територији ондашње Југославије нашли у једној федералној јединици. Чак је Пленум Освободилне фронте, без претходне сагласности АВНОЈ-а, донео одлуку о прикључењу Словеначког приморја и свих анектираних делова Словеније, што је задирало у односе са страним суседним државама – Италијом и Аустријом.
Најповољнији територијални статус добила је Македонија. Граница на око 10 односно 15 километара јужно од Качаника и Ристовца је и данашња граница Македоније према Србији. Повољност овог решења огледа се у томе што није било Македонаца северно од ове границе, док је у границама Македоније остао знатан број Срба, Албанаца, Турака и Муслимана. Чак је 3. августа 1945. Председништво АВНОЈ-а донело Закон о ревизији додељивања земље колонистима и аграрним интересентима у Македонији и у косовско-метохијској области, којим је практично санкционисано протеривање из Македоније, а делом и са Косова и Метохије, оних колонизованих Срба и Црногораца који су за своје ратне заслуге најчешће добили земљу која до тада није обрађивана, односно сеоске утрине, или су је за свој новац купили. Једино је македонском руководству ускраћена могућност да попут словеначке Освободилне фронте и хрватског ЗАВНОХ-а, донесе своју одлуку о прикључењу матици делова суседних држава насељених Македонцима.
Босна и Херцеговина такође су добиле веома повољан територијални статус, с обзиром на то да су узете у својим историјским границама, потврђеним на Берлинском конгресу 1878. године.
Управо захваљујући томе, ова федерална јединица има код Неума излазак на море, чиме је, пак, хрватска Далмација пресечена на два дела. Ова повољност територијалног статуса Босне и Херцеговине има међутим, различито значење за народе који у њима живе. Границе потврђене Берлинским конгресом су, са становишта интереса једне нације да се сви њени припадници нађу у једној федералној јединици, једино повољне за муслимане. Оне би биле још повољније да су тим границама обухваћени и муслимани који живе у Санџаку, који је касније подељен између Србије и Црне Горе. Међутим, оне нису најбоље решење за Хрвате и Србе, који се тиме одвајају од својих матичних јединица. Јер, ако се за основу федерализовања узме начело националне хомогености федералних јединица, онда је останак великог броја Хрвата и Срба изван граница Хрватске и Србије у озбиљном нескладу са тим начелом. На то ће сигурно многи рећи да се због измешаности становништва, баш као и у Швајцарској, у Босни и Херцеговини уопште не могу повући етничке границе између Хрвата и Срба и муслимана. То је несумњиво тачно, али се тиме показује не само ваљаност већ и мањкавост начела националне хомогености, пошто се оно, колико су то југословенске границе допуштале, доследно могло спровести у случају Словенаца, али се није могло на исти начин спровести у случају других југословенских народа.
Црна Гора је узета у границама пре Првог балканског рата, што значи да јој, као касније и Србији, нису признати резултати ослободилачког рата против Турака. Но, за разлику од Србије, Црној Гори је то добрим делом надокнађено, јер су јој придодати срезови Беране, Плав, Гусиње, које је Црна Гора задобила у последњем рату против Турске, а затим и Которски срез (од Херцег Новог до Бара), који је у време балканских ратова и раније био у саставу Аустроугарске. Изван овако одређене ратне авнојевске Црне Горе остали су срезови Пљевље, Бијело Поље, Ђаковица и Пећ, које је Црна Гора задобила у рату против Турске.
Територијални статус који је током рата добила Хрватска предмет је различитих тумачења. Полазну основу за њене територије представљала је Бановина Хрватска утемељена споразумом Цветковић–Мачек од 26. августа 1939. године, која је поред Савске и Приморске бановине и среза Дубровник, обухватала и срезове Илок, Шид, Брчко и Градачац. Ваља такође додати да је у оквиру историјских граница Босне и Херцеговине Приморска односно Бановина Хрватска, обухватала срезове Травник, Фојницу, Бугојно, Ливно, Прозор, Коњиц, Мостар, Љубушки и Дувно, тј. добар део Херцеговине и централне Босне. То је заправо после толиких векова прва територијална и административна целина која је обухватала три историјске хрватске покрајине – ужу Хрватску, Славонију и Далмацију. За време Аустроугарске и раније, Далмација је била у саставу Аустрије, а ужа Хрватска, Славонија и касније Војна Крајина, у саставу Угарске. Међутим, поменута територија утврђена током рата није се у потпуности поклапала са територијом Бановине Хрватске већ је била исправљена, односно умањена историјским границама Босне и Херцеговине, којима је дата предност у односу на границе негдашње Бановине Хрватске. Захваљујући томе, из оквира Бановине Хрватске искључене су херцеговачке општине насељене претежно хрватским живљем. То је учињено и са срезовима Брчко и Градачац у северној Босни. Тако је авнојевска Хрватска имала нешто мању територију од предратне Бановине Хрватске. Не треба, међутим, заборавити да се већ тада рачунало са проширењем Хрватске, и без претходне сагласности АВНОЈ-а, донета је одлука о прикључењу Истре, Ријеке, Задра, и анектираних делова Хрватске и хрватских јадранских острва слободној Хрватској.
Велике недоумице изазива територијални статус авнојевске Србије, која је узета у границама, пре балканских ратова (тзв. прекумановска Србија), уз додатак двају срезова узетих од бугарске после Првог светског рата. То значи да авнојевској Србији нису признати резултати ослободилачких ратова против Турске и Аустроугарске, које је она водила од 1912. до 1918. године, тј. да је Србија ратним одлукама највишег партијског руководства добила статус као да те ратове уопште није водила. Посебно је занимљиво поређење границе авнојевске и тзв. Недићеве Србије под немачком окупацијом. Оне се у свему поклапају, осим у својим јужним и југоисточним границама. Ратна авнојевска Србија обухватала је и два среза насељена Бугарима, који су Недићевој Србији одузети. Али је зато Недићева Србија обухватала и Нови Пазар и део Косова око рудника Трепча, укључујући и Косовску Митровицу, које авнојевска Србија није обухватала.
Овакво утврђење граница федералних јединица за време рата изазива бројна и неугодна питања. Због чега су за различите федералне јединице узете границе настале у различитим историјским тренуцима – за Босну и Херцеговину 1878, за Црну Гору и Србију 1912, пре Првог балканског рата, за Словенију 1929, а за Хрватску 1939. година? Зашто није узета иста година?
Ово нису академска већ далекосежна политичка питања, јер су избором различитих година поједине федералне јединице доведене у неједнак положај. Узмимо за пример Хрватску и Србију. Шта би, на пример, било да је за обе федералне јединице узета иста година – 1912. или 1939? Да је узета 1912, Србија би била у границама прекумановске Србије, а Хрватска у својим административним границама у оквиру Угарске, које су обухватале ужу Хрватску, Славонију и Војну Крајину, а искључивале Далмацију. У том случају би Далмација, Војводина, Санџак, Косово и Метохија били у прилици да сами одлуче о свом статусу, пошто би се нашли изван ових граница.
И тада би свака од поменутих области могла сама да донесе одлуку да ли ће уопште ући у састав хрватске, односно Србије, и под којима условом – да ли као интегрални део или посебна област са мањом или већом аутономијом. Да је којим случајем узета 1939. година, тада би се Хрватска успоставила у границама Бановине Хрватске, а Србија би била успостављена на целој југословенској територији источно од Бановине Хрватске, после претходног издвајања Босне, територије која је некада припадала Црној Гори, територије 10 односно 15 км јужно од Качаника и Ристовца (данашња Македонија) и Санџака, као спорне територије на коју су могле полагати право и Босна и Црна Гора и Србија. У таквом случају, Војводина, Косово и Метохија сматрали би се интегралним делом Србије и не би уопште били у прилици да сами одлучују да ли ће ући у састав Србије и под којим условима – да ли као аутономна покрајина или као интегрални део.
Такође се може поставити још неугодније питање. Ако је за различите федералне јединице узета иста година, зашто приликом утврђивања њихових граница није поступљено на исти начин? Различито поступање може се показати на примеру Србије и Црне Горе. И Србија и Црна Гора успостављене су у границама пре Првог балканског рата, с тим што су Црној Гори придодати срезови Беране, Плав и Гусиње, које је Црна Гора задобила у Првом балканском рату, а Србији два среза насељена Бугарима које је она освојила у Првом светском рату. Разлика је не само у величини придодатих територија већ и у природи права на те територије. Беране, Плав и Гусиње су националне територије за коју је Црна Гора водила ослободилачки рат, док су срезови насељени Бугарима анектирана територија после пораза Бугарске у Првом светском рату. Уз то је Црној Гори придодат которски срез од Херцег Новог до Бара, који током више векова турске владавина на Балкану није припадао Црној Гори, већ најпре Млетачкој Републици, а потом Аустрији. Србији, пак, нису придодате никакве територије насељене Србима које су за време турске владавине до 1912. налазиле изван српских граница.
Недоумице друге врсте изазива повлачење границе између Хрватске, с једне, и Босне и Херцеговине, с друге стране. Ту су биле у сукобу историјске границе Босне и Херцеговине из 1878. (успостављене знатно раније карловачким миром од 1699), и границе Бановине Хрватске из 1939. године. Предност је дата првима на рачун других. Није, међутим објашњено, због чега је тако поступљено. Границе Босне и Херцеговине су уистину историјске, али нису етничке. Границе Бановине Хрватске утврђиване су сходно начелу националне хомогености. Како се ратно руководство КПЈ определило за стварање националних федералних јединица, а не, дакле, за некакве швајцарске кантоне, који су најчешће успостављени у својим историјским границама, већ за совјетске републике засноване на начелу националног самоопредељења – остаје нејасно због чега је у овом случају дата предност историјским, а не етничким границама. Разлози за овакво решење очигледно нису били начелни већ прагматични. Коначно, остаје и питање зашто појединим федералним јединицама нису признате њихове најповољније границе чак и онда кад на поједине територије унутар тих граница није полагала право ниједна друга федерална јединица. Овом приликом реч је о Србији. Иако на територију Војводине (узете у целини) и Косова и Метохије ниједна суседна федерална јединица није полагала право (ни Хрватска, ни Македонија, па ни Црна Гора), нити, пак у изричитим одлукама Другог заседања АВНОЈ-а има неког помена о њиховом посебном статусу, ратно руководство КПЈ није укључило ове области у састав Србије. Притом треба подвући извесну разлику између Војводине, с једне, и Косова и Метохије, с друге стране. Од самог почетка било је јасно да ће Војводина остати у саставу Југославије, али је било нејасно какав ће статус имати. Тако се у прогласу АВНОЈ-а народима Југославије од 30. новембра 1943. говори о јуначкој и слободољубивој деци „Србије и Хрватске, Словеније и Црне Горе, Босне и Херцеговине и Македоније, Војводине и Санџака“.
Према расположивим изворима, током рата најуже руководство КПЈ није било склоно успостављању аутономних области или покрајина унутар појединих федералних јединица. Постоје сведочанства да је Моша Пијаде правио преглед општина у негдашњој хрватској Војној Крајини, које су претежно насељавали Срби, и да је предлагао успостављање одговарајуће обласне аутономије. На састанку најужег руководства КПЈ тај предлог је одбијен. Приликом доношења Закона о Уставотворној скупштини изашло је навидело да ће Војводина и Косово и Метохија имати посебан статус, тј. да ће бирати 15 односно 10 посланика у Скупштину народа, поред 25 које ће бирати Србија као федерална јединица. Посебну пажњу заслужује објашњење због чега је тако поступљено. Како за образовање аутономних покрајина и области унутар једне или више федералних јединица није било никаквог основа у изричитим одлукама Другог заседања АВНОЈ-а, прибегло се једном објашњењу које се и данас користи. Речено је да је тако поступљено у духу АВНОЈ-а. И управо из овог духа изведена су касније тзв. Авнојевска начела која, по замисли својих твораца, треба да имају надуставни карактер.
Доношењем савезног Закона о Уставотворној скупштини коначно је обелодањено да конституисање двеју аутономних јединица унутар Србије није било у самосталној надлежности њених највиших органа већ је то, као и у Совјетском Савезу, била ствар одлуке највишег савезног органа – Привремене народне скупштине. А тиме је право Србије на властито самоорганизовање било у битној мери ограничено. Остаје да се види да ли се то ограничење тицало само Србије, или је оно било универзализовано и као такво применљиво и на друге федералне јединице у којима становништво неке уже области жели посебан статус.
Нацрт првог послератног устава ФНРЈ као да је давао за право оваквом тумачењу. Чланом 2. ставом. овог нацрта се, додуше, само у Србији образују две аутономне јединице (Аутономна Покрајина Војводина и Аутономна Косовоско-метохијска област), али је зато чланом 22. ставом 2. алинејом 2. била предвиђена могућност „оснивања нових аутономних покрајина и аутономних области“. Да је којим случајем ова могућност бар још једном била искоришћења у некој другој федералној јединици, а за то је било и историјских и етничких разлога, тиме би образовање аутономних области и покрајина унутар појединих федералних јединица постало ствар универзалног начела, које је, под једнаким условима, применљиво на све федералне јединице.
Таква могућност поново се појавила крајем 1945, приликом општенародне расправе о преднацрту првог устава нове Југославије. Према казивању Вицка Крстуловића, др Ш. Синовчић и Франић предложили су образовање аутономне области Далмације у оквиру Републике Хрватске. У име министра за Конституанту, Едварда Кардеља, Милован Ђилас је овај предлог одлучно одбацио као неприхватљив и реакционаран. „Ако бисмо Далмацији дали аутономију, ми би(смо) цијепали хрватску нацију као цјелину” и ми би (смо) онемогућавали њен несметан развитак”. А најважнији разлог због којег је требало одбацити овај предлог било је начело националне хомогености на основу које је извршено федерализовање Југославије. Или, како је то Милован Ђилас изјавио: „Ми не постављамо федерацију ни на каквим другим основама него на основи националитета. Може ли неко казати за Далматинце да ли су нешто друго него Хрвати.“ То је несумњиво тачно, али се одмах поставља питање зашто је ратно руководство КПЈ одбацило предлог Моше Пијаде о образовању обласне аутономије негдашње Војне Крајине, претежно насељене Србима, пошто је неоспорно да је овде реч о једном другом националитету, који као такав не би „цепао хрватску нацију као целину“.
У практичном приступу решавању националног питања током рата, видни су трагови претходне политике коју је у овој области водила КПЈ између два рата. Та политика достигла је врхунац у одлукама IV конгреса КПЈ октобра 1928. у Дрездену, којима се признаје легитимност тежњи к националном самоопредељењу све до отцепљења не само јужнословенских народа већ и националних мањина и позива радничка класа да свестрано помаже све „акције маса које воде ка образовању независне Хрватске“ и „независне Црне Горе“, односно да помаже „борбу за независну и уједињену Македонију“, „борбу раскомаданог и угњетеног албанског народа за независну и уједињену Албанију“, признаје „мађарској националној мањини у Северној Војводини право на отцепљење“ и подржава парола „независне Словеније“. Ти трагови су посебно видни приликом признавања статуса народа (отуда је признато само пет народа) и дуготрајног колебања око статуса Косова и Метохије.
Најважније одлуке о федерализовању Југославије и међусобном разграничењу федералних јединица доношене су без претходног изјашњавања појединих народа Југославије на референдуму или на неки други демократски начин – закључак је проф.др Косте Чавошког у тексту објављеном у Геополитици, који је, иначе, у интегралној верзији објављен још давне 1986.године у 291 броју Књижевне речи.
У продаји је нови 110. број Геополитике, његов садржај погледајте ОВДЕ.
Извор: Геополитика
