Совјетски свемириски програм за војне сврхе почео је са конструисањем "Козмоплана" свемирског пловила које би у васиони пресретало и уништавало Совјетима непријатељске сателите. Пловило је конструисао у ОКБ-52 под вођством ВП В. Челомеја и на иницијативу легендарног конструктора С. Корољева који је за носећу ракету изабрао тада најмоћнију совјетску ракету МБР Р-7, станица је податке добијала од система противбалистичке заштите како са земље тако и са свемира. Конструктор новог ликвидатора сателита (1962) је био ОКБ -155 легендарни конструктор А. Микојан, систем је добио назив „Свемирски заштитни систем“ (СЗС). Комплексног задатка ухватио се Истраживачки биро Комета по надзором А.Савина, а велики део је био развијен у развојном одељењу ОКБ Централне машинске фабрике под вођством ВП Челомеја. Систем совјетске свемирске одбране укључивао: командно и обавештајно место у близини Москве, посебно лансирно место на Бајконуру ( Тура-Там), транспортну ракету и пресретачки сателит за уништавање ракета фамилије Пољот.
У Совјетском Савезу се противсателитска дејства развијају још од 1963. године. Сателит Пољот-1 је био први са којим је извршен екепримент деловања система уништавања вештачких сателита, а чија жртва је била одслужении метеоролошки сателити. Са америчке стране регистровано је седам експеримената од 1968. до 1971., а затим још 11 после 1976.
Дана 12.априла 1964. под вођством Челомеја послан је у орбиту сателит Пољот-2, две тоне тежак, кога су чинили цилниндрични погонски део (маневарски део сателита), инструментални део, борбени део са фрагемнтацијским бојним главама на дугим уским ракетним телима са погонским моторима, да приликом старта не оштете сателит. Серију Пољет у свемир су ланисрали најпре са двостепеном ракетом Р-7А ( 8А92) коју је конструисао Корољев. Ракета је је веома тешко у свемир понела 1950 кг, па је заустављени радови на новој МБР УР-200, а у обзир је дошла само ракета Р-36 и на њој нова врста сателита са могућношћу самосталног пресретања. Да би спречили да се свемир претвори у кланицу, САД и Совјетски Савез су 24. августа 1965. закључили пакт о ненападању што је веома било тешко посебно америчкој страни јер је ЦИА била веома заинтересована за своју осматрачу улогу у свемиру. Марта 1967. године била је изграђена ракета носач 11К67 Циклон-2А. Затим су уследили тестови на Тура- таму. По први пут тростепена ракета Р-36 испаљена је 27.октобра 1967., у свемир и она је понела сателит Космос-185, али је запад сумњао да сателит спада у модел Ф-1М (маневарски). У периоду од 1970-1980. уследили су маневарски сателити космос 217, 248, 374, прво пресретање и уништење страног сателита извео је космос 252 дана 1.новембра 1968., док је са пуном моћи програм стартовао као 11К69 Циклон 2.
Сателити уништивачи су били дужине 6 м и ширине трупа 1,5 м. тежина је била 2,5 тона имали су фрагментацијски бојеву главу са којом су чистили свемир са способношћу поготка од 0,6 , међутим, док Американци нису могли преко количника од 0,18. У пуном борбеном стању совјетска противсателитска одбрана стављена је 1.јула 1979 истог дана су ВК А. Савин и В. Ковтуненко почели за новим још бољим универзалним пројектом одбране, када су на великим тесту биле стратешке нукеларне снаге јуна 1982. када је космос -1370 самостално пресретнуо у уништио амерички шпијунски сателит- уаправо радило се о руском угашеном навигацијском сателиту Трансит. Тај експеримент је поновљен неколико пута, све докле априла 1991., ракета Цикон-2 није понесла у орбиту сателит 14Ф10 најбољи усавршени сателит на свету тада.
Убрзо затим пројектни биро Вимпел је завршио своје теситрање уништавача сателита који је лансиран са авиона МиГ-31Д на коме су обавили лавовски део технологије у институту Енергија под надзором В. Глушка.
Предвиђене су биле две верзије сателита уништавача намењених пре свега елеиминсањем војних сателита на сличној основи опремљених са ракетама и високоенергетским ласером. Разликовали су се међусобно по ловном подручју. први су били сателити за ниску орбиту, а други за средње висине и геостационарну орбиту. Совјетски Савез се определио да научноистраживачку активност у космосу обавља помоћу космичких бродова и орбиталних станица са људском посадом ( сојуз, саљут и мир).
СССР је интензивно радио и на градњи ракетопалана сличном америчком Шатлу. Институт Енергија је веома важно суделовао при градњи орбиталних пловила каква је био Буран, чији је први експериментални лет изведен новембра 1988. године, али без људске посаде. За то време развојни институт Салут под вођством Полукина развијао је Скиф-А ласерске борбене станице које је правио московски машински институт Астрофизика. Дужина је била 40 м и тежина је била скоро 95 тона. Било је потребно извести неколико десетина летова да би станица била састављена у свемиру.
У периоду од 1983-1987 обављена су тестирања ефикасности ласера која су пратила са авионом лабораторијом Ил-76МД (А-60). Ласерима су снагу давала два турбинска генератора, а сам ласерски топ је био померен у труп између крила.
ГЕНСЕК Јуриј Андропов објавио је да Совјетски Савез једнострано прекида развој свемирске заштите, а са доласком Михаила Горбачова цела ствар је обновљан посебно када су Американци лансирали СДИ ( Стратешку одбрамбену иницијативу). Пре прекида 18.јуна 1982. изведена је велика војна вежба кад када су лансиране две интерконтиненталне балиситчке ракете СС-20 као елемент првог удара и једно лансирање подморничке балиситчке ракете као елемент другог удара, два противбалистичка ракетна пресретања као одговор на први нукларни удар и једно лансирање за противсателитско дејство. Ово последње лансирање имало је за циљ да симулира уништавање једног противничког осматрачко-извиђачког сателита да би спречио противничку страну у прикупљану података. Совјети су обновили тестирања сателита Скиф-Д, направљен је је модел станице Скиф -ДМ ( познат по имену Полус) дужине 37 м, ширине 4,1 м и масе 80 тона. Станица је имала четири погонска мотора, 20 орјентацијскијска мотора и 16 мотора за стабилизацију. Обиман списак тестова са подручја гео и астрофизике је био спреман пре него што је кренуло лансирање за које је Горбачов није дао дозволу. Изведена су била само тестна лансирања са Скифом ДМ који је после 460 секунди лета самостално ушао у орбиту, и убрзо затим пао у Тихи океан.
Орбиталне бомбе
Орбитални системи бомбардовања су били веома актуелни у совјетско-америчком нуклеарном надметању у период од 1965-1971. иако је у 1967. постигнут споразум о забрани терстирања и постављања оружја за масовно уништавање у космосу.
Орбитални систем бомбардовања могао је бити изведен на два начина:
1. Вишеорбитални систем бомбардовања у коме се сателит наоружан ваздухопловном нукеларном бомбом са слободним падањем лансира у дату орбиту, потом током лета мења путању и активирањем са Земље одбацује бомбу у правцу циља при чему је могуће усмеравање бомбе ка циљу у току њеног слободног падања коришћењем одговарајућих радио средстава. Пробе са овим начином изводиле су се 1967/68.2.
2. Фракциони орбитални систем бомбардовања у коме се сателит наоружан нуклеарном ваздухопловном бомбом лансира у косомос у правцу одређене орбите, али се на одређеној висинској тачки пре уласка у планирану орбиту активирају мотори за успоравање ( ретроракетни мотори) помоћу којих се сателит усмерава ка циљу брзином од 20.000 км на час. Орбите на које се ти наоружани сателити упућују нису веће од 150 км. Фракциони систем се сматра ефикаснијим због тога што скраћује време од лансирања до дејства на 6 минута у ком времену, под условом да лансирање буде чак и праворемено откривено нема практичне могућности за предузимање противмера.
Земаљски ласери
Осим ласера коришћених у свемиру Совјети су користили и земаљске ласере. Са великим успехом они су развијени у близини Душанбеа под вођством два инжињера Ј. Бабаев и Ј. Аблеков- оба су умрла под веома чудним ококлностима и развој је после њихове смрти заустављен. Што се тиче високоенергетсих оружја Руси су 1993/1994. ( Академија наука) развили мобилни генератор Памир-3У (2,5x2,6x10 м , масе 20 тона) са излазном моћи од 15МW, кој је могао лако да се употреби у свемиру, али су га Руси на крају продали Амерканцима. У Русији је тада била веома присутна идеја о градњи неке свемирске борбене станице слична свемирској станици Мир која би контролисала комплетан ваздушни простор над Русијом, а снабдевање би се вршило ракетопалном Буран. Идеја није била никада остварена, јер су изградили Надзорни центар спољег свемира опремљен са суперачунаром 5Е 51 типа „Елбрус“. Контрола обухвата самостално процесирање и обавештавање о свемириским телима до 50 км, а информације посредују све земаљске станице намењене за рано обавештавање (осам радара типа Дјестар - Казахстански је био први намењен за контролу спољенг свемира). Систем ради са ракетом 11К36 и сателитом DS-П1YU (контрола на висинма од 20-40.000 км, систем звани „Окно“ израђен у фабрици у Красногорску. То је оптронски систем намењен за осматрање свемирских објеката сличан је америчком ГЕОСС. С друге стране Американци су убеђени да је то заправо земаљски ласер за онеспособљавање сателита. Данас Руси имају 13 осматрачких места ( Красноје село, Шелково, Малојарославец, Воркута, Колпатово, Баранул, Јенисејск, Улан-Уде, Јакутск, Галенки, Корол, Солнечноје и Јелисејево) – и све ове станице данас прате до 300 разних сателита у свемиру.
Путин дао Влади круцијалан задатак. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: Курир
