Ову иницијативу покренуо је министар спољних послова Украјине Дмитриј Кулеба. Одмах након свог првог телефонског разговора са новим америчким државним секретаром Тонијем Блинкеном, појурио је на украјинску телевизију да подели своје радосне утиске. И, посебно, смислено је рекао (цитирамо дословно): „Што се тиче идеје о тројном савезу у црноморском региону, рекао сам данас државном секретару да Сједињене Државе могу да рачунају на Украјину као на поузданог партнера управо у региону Црног мора и Централне Европе. То јест, ово је наш простор. постојање, то су управо места на којима можемо дати стварни допринос. И уверавам вас да су Украјина, Грузија и Молдавија већ, рецимо то, активно кренуле у том правцу ... Још нећу рећи више. Кад буде резултат, сви ће знати"…
Овај прозирни наговештај је одмах прихваћен и развијен. И не само у украјинској штампи. Популарни пољски лист wPolityce објавио је чланак под привлачним насловом: „Вашингтон подржава стварање војног блока Украјине, Грузије и Молдавије“. Пољаци су топло одобрили идеју, објашњавајући њен правац: „Вектор америчке политике ће се <...> померити ка црноморском региону, где Русија сада има значајну предност, али где ће је у будућности бити најлакше неутралисати. "
У одушевљеном хору украјинских коментара у стилу „Запад ће нам помоћи“, некако се утопила опаска вршиоца дужности министра одбране Молдавије Виктора Гајчука, који је рекао да никада није ни чуо нешто слично. Подсетио је да члан 11. Устава предвиђа неутралан статус његове земље. "Ако неком политичару некад падне на памет таква идеја, онда се Устав мора променити. А то није тако једноставно. Дакле, то не може бити ни само идеја", објаснио је Гајчук свој став према идеји стварања тројног савеза.
Али у Украјини је овај коментар прошао незапажено. Прво, у самом Кијеву већ дуго нико не обраћа пажњу на захтеве чак ни свог Устава. На пример, постојање члана 17, који забрањује размештање страних војних база у овој земљи, не спречава украјинске политичаре да позивају на стварање истих. Исти тај Кулеба је директно изразио жељу за отварањем британске базе. Ако се у Кијеву чак и министри тако понашају према свом Уставу, онда још више ограничења молдавског Основног закона тамо никоме не сметају.
Друго, Гајчук већ завршава свој мандат као шеф војног ресора Молдавије. За његову фотељу предложен је Анатолиј Носати, дипломац америчког Универзитета за националну одбрану. Очигледно с њим Украјинци намеравају да разговарају о идејама војне сарадње. Према изјавама неких Телеграм канала, Маја Санду је током недавне посете Кијеву и састанка са Владимиром Зеленским „била заинтересована за могућност подршке Украјине у случају насилне анексије Придњестровља“. Опет, сумњиве информације - у Кишињеву би требало да схвате да је резултат такве авантуре можда коначни растанак са сновима о повратку Придњестровије у Молдавију. Исход авантуре Михаила Сакашвилија 2008. добро се памти у Молдавији.
Али све такве гласине у Украјини извор су неисцрпног оптимизма и више него парадоксални закључци да „САД иду у офанзиву на руски фронт“. На пример, главни украјински преговарач у Минској групи Леонид Кравчук ни не крије да се стратегија односа Кијева и Москве формира у САД, а сада Американци неће пустити Русију.
Изгледа да украјински политичари и коментатори нису ни разумели шта значи идеја о стварању тројног савеза „великих црноморских сила“, дириговано споља. Али то је, у ствари, покушај Вашингтона да пронађе начин да уклони досадне „НАТО дипломце“ Грузије и Украјине, тако да „Црноморски војни блок“ замењује идеју оних који се придружују Северноатлантској алијанси .
Реално, Американци нису жељни да се боре са Русијом за интересе не само ових република, већ и оних који су већ у НАТО-у. Није случајно што је бивши председник Доналд Трамп више пута изразио скептицизам према Алијанси уопште, а посебно, према члану 5 Северноатлантског уговора, који обавезује на колективну заштиту чланица НАТО од спољне агресије.
Пре две године, ово је довело до широке расправе у Сједињеним Државама зашто амерички војници треба да гину „за територијални интегритет Естоније“ или да испровоцирају трећи светски рат због интереса Летоније. Због тога су Естонци морали да гину за интересе САД у Авганистану или Ираку.
Шта можемо рећи о интересима оних земаља које још нису ушле у Алијансу. Пре неколико недеља, током процеса постављања Блинкена за место државног секретара у Сенату, ово је изражено врло јасно и искрено. Познати републикански сенатор Ренд Пол указао је директно на Украјину и Грузију када се разговарало о њиховим евроатлантским тежњама. Искрено је признао да Американци не намеравају да шаљу своју децу у рат у Грузији или Украјини. На шта је Блинкен одговорио ниским гласом и на крају рекао: "Слажем се с вама."
У вашингтонској елити постоји двостраначки консензус који се своди на следеће: САД нису несклоне да убудуће добију територију Украјине или Грузије за неку врсту обавештајних или чак ракетних база поред Русије, Американци не намеравају да жртвују своју војску за ове земље. Одатле је и појава свих врста „посебних“ формула за Кијев и Тбилиси. На пример, у пролеће прошле године, бивши представник Стејт департмента САД за Украјину, Курт Волкер, предложио је бриљантну идеју о прихватању Грузије и Украјине у НАТО, а да није користио злогласни члан 5 Уговора у односу на њихове спорне територије .
Украјинци нису ни схватили суштину овог предлога. И састоји се у чињеници да ће се све обавезе НАТО-а проширити на Украјину и Грузију, али друге чланице Алијансе не би требало да их бране. Истина, никакав Волкер неће моћи да објасни шта таква формула даје Украјини. Чак и ако се јако труди.
Шта су Американци одбили од Руса у вези са Сиријом, сазнајте ОВДЕ.
Извор: Правда
