Пише: Бошко Ћирковић Шкабо
Тај кадар је, наравно, испао безвезе али сам остао на ногама за спектакуларно финале - моменат у ком се Чича Банетов рад приказао у пуном сјају. Није био потребан чак ни накнадни дизајн звука – конструкција вешала је током акције звучала и изгледала савршено језиво. Хвала Богу за снагу да у згибу издржим отварање пода губилишта. Нисам се стровалио као џак, све је успешно завршено.
Док смо се отапали, покрај камина у „Привлиџу“, ломио сам се по питању тренингу у шуми... Ипак сам га мушки истрчао, готово цела три сата... Куповина бурека код „Трпковића“ за укућане... Смена у радњи... Кома... И од недеље ујутру је наградно маратонско читање стрипова и гледање филмова (са прекидима за шетање џукаца) могло да почне... Празнично исчекивање најмасовније заједничке аудио-визуелне креације УТС...
Протекло је отприлике месец дана од Далиборове молбе да студијски снимим певање девојака са тренинга. Кува режисер Дуле и он су имали идеју за видео за братију манастира Тумане. Као музичку подлогу за исти су планирали затражени снимак песме „Умна молитва“. Наравно да није био никакав проблем да се договоримо и организујемо. Штавише, било је уживање. Не снимам сваки дан хорове. Размислио сам, посветио се и био задовољан како је све испало. Поготову јер сам буквално одлепио на песму коју су девојку отпевале успут, за своју душу - „Со земљи“, групе „Пирг“. Каква мелодија! Какав текст! Одмах сам пребацио мп3 на телефон и без престанка га слушао наредна три дана.
Четврти дан сам испод певања замислио шарпланински бубањ и гајде. Пети дан сам у радњи направио радну верзију бита. Оригинал прича, седам осмина такт... „Зов Човека“ се аутоматски наметнуо као наслов и тема. Увече сам се из шетње паса вратио са строфом. Шести дан ујутру сам завршио и другу. Поподне сам их обе снимио, опремом коју имам у канцеларији. Касно увече сам послао Далибору груби микс. Те суботе ми је на тренингу саопштио како сам направио најбољу ствар до сада и да је спот обавезан. Предложио сам му да Дуле и он то ураде, кад му се већ толико свиђа та некомерцијално-концептуална-самокритична песма. Следећи тренинг су ми, током сат и по трчања кроз шуму, изнели идеју и комплетан план снимања. У том трку се дошло и до решења за потребна пиротехничка средства. Мање од недељу дана касније, прошлог четвртка, по ноћној цичи, су снимљени епски (додуше, вероватно мало превише религиозни) земаљски и ваздушни кадрови бакљада у природи. Остало је само да ме (о)бесе...
Кад је Чича послао слике омче и ужета, није ми било свеједно. Кад је послао видео целе џелатске скаламерије, малкице сам се усро. Кад су кренуле, прослеђивањем тих садржаја изазване, асоцијације на Џејсона Лија и ћалета му Бруса, већ сам размишљао којој њу-ејџ вештини медитације за сузбијање панике да се приклоним. Али кад ми је Далибор послао смешка и коментар: „Просто да човек пожели да га обесе.“, знао сам да ми спаса нема. Знао сам да би вешање било прелак излаз из целе ситуације. Ваљало је потом васкрснути и трчати по шуми...
Али, иако сам имао договорену студијску БСесију за петак вече, нисам знао да ћемо забити баш до после два у ноћ. Нема везе, био је дупли разлог: 1) урадили смо много моћан модерница рефрен, камен темељац будуће хитчине, 2) нешто још дивније али и личније. Свакако сам залио оба са братијом. Кад се споје: повреда, две чаше вина, две ракије, два сата спавања и јутарњи минус...добије се на почетку споменута тензија... Али то, срећом, претекох...
А кад се споје: ауторско ремек дело Небојше Мастиловића из „Пирга“, дивна вокална изведба УТС девојака, инспирација која ми је израсла на тим темељима, Дулетова и Далиборова инспирација која се на моју надзидала, финансијска помоћ другара „преко баре“, логистичка помоћ другара „из подземља“, енергија УТС армије која је отопила залеђену шуму, Банетова столарска мајсторија, Салетова вештина калиграфије... верујем се да се добије макар које зрно соли за бљутаву флуоросцентну супу од пластичних кеса. Свакако се добија нова вредност, макар она била само пут који смо свизаједно том приликом прешли. Верујем екипи, кад већ данима пријављују да им је свима пуно значио. Знам да ће сутра још више значити, кад се осврнемо на заједничке трагове... знојаве, блатњаве, залеђене... И што знојавији, блатњавији и залеђенији (самим тим мање лењи, сујетни и бесни) били, постајаће све сланији... Даће Бог ваљан УТСланик да измајсторишемо СВИЗАЈЕДНО!
Још један Шкабов текст прочитајте ОВДЕ.
Извор: Правда
