Филм "Дара из Јасеновца" оставио је веома јак утисак на публику, а о дешавањима током Другог светског рата и страдањима у злогласном усташком логору не престаје да се говори.
На друштвеним мрежама деле се фотографије и инсерти из филма, али и текстови о овој теми.
Хрватски историчар Горан Шарић огласио се на свом Фејсбуку након приказивања филма.
Његову анализу преносимо у целости:
"Дара из Јасеновца или како Срби не разумеју усташко зло? Требало је проћи више од седам деценија да се у Србији сними филм о једном од најмонструознијих геноцида које је човечанство запамтило (ако га уопште памти), а историја људског рода је историја геноцида, злочина, греха и побуне људи против Бога. Никад нећу заборавити сузе Хрвата, бившег јасеновачког логораша, који је тада већ као седи старац препричавао догађај којем је сведочио у логору. Педесет година је јако пуно времена, па ипак, плакао је као дете док је описивао како је извесна усташица Марија убијала бебу ударањем главе о зид. Људски ум не може зачети резмеру тог зла. Јасеновац није био нека изолована кућа страве, него је читава НДХ натопљена крвљу невиних жртава. Четири године пакла на Земљи.
Није могуће ни у једној књизи, нити на једном филму приказати оно што се тада догађало. Свакако је похвално што је неко покушао то екранизирати, што је филм приказан на РТС-у, што је држава стала иза пројеката.
Проблем филма нису ни патетика ни црно-бели приказ карактера. Сваки хрватски ратни филм или сваки филм о Сребреници има сто пута више патетике. И може ли међу усташким чуварима у дечјим логорима ико бити не бео, него и тамно-сви?
Проблем је што филм, ако је рађен за међународну публику није објаснио ко је и зашто побио стотине хиљаде Срба, Жидова, Рома и Хрвата у десетинама логора и у небројним стратиштима по селима НДХ. Није објаснио генезу зла. Није га потписао, именом и презименом.
У једном оваквом филму атмосфера пакла се не постиже бруталним сценама насиља ни дивљачким испадима усташких зликоваца и то је највећи промашај филма. Режисер и сценарист показали су потпуно неразумијевање историје, духа оног времена, духа усташког клеро-фашизма. Не, усташе су биле хладни и мирни садисти, злобни и пакосни, љигави, али сталожени.
Да сам ја снимао филм, за улоге усташа користио бих данашње негиратеље усташког геноцида, Игора Вукића и његову бесрамност којом негира покоље у Јасеновцу, Стјепана Разума и његову перверзну мирноћу, Романа Љељка и онај поглед преваранта. Режисер, сценарист и глумци требали су гледати наступе у хрватском сабору Хрвоја Зекановића и сладострасну мржњу којом говори о Србима, фанатичност Каролине Видовић Кришто, лукавост Жељке Маркић или пасивну агресију Влатке Вуковић док изјављује да дјечје логоре нису основале усташе него црвени крст. Требали су присуствовати приповедањима бискупа Кошића. Или бар, ако им је ближе, отићи у круг двојке, послушати Соњу Бисерко, Дубравку Стојановић, Николу Самарџића, Светислава Басару...
Без обзира на све мане филма, пустио сам сузу на крају...
Наш Бог је Бог живих, а не мртвих, као што каже еванђеље по Ивану. И сви јасеновачки мученици сада су, нека им је вечна слава у Богу. Суштина Исусове поруке је праштање, али опростити можемо само ономе ко се покајао! А горе споменути ликови, својим наративима о вечној српској кривици и Србима као бизантицима и примитивцима, својим негирањем геноцида, својим правдањима злочина над цивилима, тарцима, женама и децом, по други пута убијају те жртве", написао је он.
Dara iz Jasenovca ili kako Srbi ne razumiju ustaško zlo? Trebalo je proći više od sedam desetljeća da se u Srbiji snimi...
Posted by Goran Šarić on Saturday, February 20, 2021
Инцко у камеру претио Србима! Више о томе ОВДЕ.
Извор: Курир
