Пише: Татјана Рибакова
Расту акције произвођача соларних панела и електричних аутомобила, све су гласније прогнозе да ће до неке године алтернативни извори енергије потиснути традиционалне енергенте, угаљ, нафту и гас. Развој „зелене енергије“ био је важна тачка изборног програма Џоа Бајдена и нема сумње да ће овај сектор под његовим вођством добити државну подршку. Такође и ЕУ плански смањује коришћење енергије која потиче из фосилних горива. Питање је: колико ће ове мере човечанство приближити ка циљу – заустављању глобалног загревања.
Одмах ћу се оградити – нисам ја против коришћења бесплатне енергије од сунца или ветра. Имам, као, вероватно и многи други, баштенске лампе на соларни погон, на крову моје куће налази се соларни колектор за загревање воде и могуће је да ћу набавити и соларне електричне панеле. Свиђа ми се електрични аутомобил „Тесла“, као и многим другим људима. Што се тиче застрашујућих фотографија сиромашне деце из Конга, која својим мршавим ручицама ваде кобалт за литијум-јонске батерије, моја реакција је разумна: не купујте нелегално ископани кобалт, уведите стандарде контроле порекла, што је већ учињено за дрво и памук.
Истина, тешко ми је да одговорим на питање о рециклирању тих истих соларних панела. Тренутно, чак и у Европи, прерађују се максимум до 70%, а у многим местима их једноставно закопавају на депонијама. Јер, они нису толико штетни по природу као пластика? Или, ипак, јесу? И шта ће се догодити када истрошени соларни панели почну масовно да се шаљу на утилизацију? Према прогнозама IRENA (Међународне агенције за обновљиву енергију), до 2030. године на планети ц́е се акумулирати отпад тежине 1,7-8 милиона тона соларних ћелија, а до 2050. године достићи ће 60-78 милиона тона – то јест, раст је експоненцијалан.
Тако да на питање о стабилности рада алтернативних извора енергије сви можемо да дамо прецизан одговор – овде не може бити речи о стабилности, они у потпуности зависе од природних фактора. Сећате ли се како је Илон Маск испоручио своје најсавременије соларне панеле у Аустралију, практично се кладећи са аустралијском владом: плаћање само ако испорука буде на време? Да ли се сећате зашто се аустралијска влада упустила у ову авантуру? Зато што се ова земља, где је развијена употреба соларне енергије, суочила са проблемом превазилажења оштрих амплитуда врх-пад у снабдевању електричном енергијом из соларних панела. Проблеми око складиштења „вишка“ електричне енергије и њене испоруке у моментима несташице само ће расти са развојем „зелене енергије“, што значи да ће бити потребно све више литијум-јонских батерија. У међувремену, већ сада постоји недостатак сировина који су потребни за њихову производњу, на пример, управо кобалт и литијум. Истина, они могу да се рециклирају, али опет – не свуда и не увек, па ће и овај удео „електронског отпада“ експоненцијално расти.
Међутим, то су све техничка питања и људи су већ одавно навикли да се ослањају на чињеницу да ц́е научници нешто већ смислити. Ми ћемо то, наравно, платити повећањем цена по јединици енергије, па зар је могуће штедети на будућности планете?
И хајде да о томе кажемо нешто детаљније.
На пролеће се остварио сан Грете Тунберг: авиони нису летели, возови практично да нису ишли, аутомобили такође. Сви су били код куће – закључани. А „трагови угљеника“ смањени су за само 4,5–7,5% – то је проценат који човечанство може себи да приушти без потпуног уништавања цивилизације. Али најважније је да чак ни такво смањење није утицало на концентрацију гасова који изазивају ефекат стаклене баште у Земљиној атмосфери. Штавише, научници су недавно открили да су бразилске шуме, које су апсорбовале велике количене CO2, почеле да емитују више угљендиоксида у атмосферу него кисеоника. За овај ефекат криве врућине и суше. А вруће је јер се глобално загревање наставља. И то није само због тога што индустрија и пољопривреда дају главни допринос „траговима угљеника“ у људској цивилизацији. Разлог је, између осталог, што светски океани и шуме не само да апсорбују, већ и емитују угљеник у атмосферу. Штавише, што је температура виша, то се више нарушава равнотежа између емисије кисеоника и угљеника у корист последњег. Резултат је зачарани круг: глобално загревање повећава проток угљеника из шума и океана, што заузврат повећава ефекат стаклене баште, а температура расте још брже. Иначе, омражени смог из аутомобилских и индустријских емисија хлади планету, управо због спречавања пробијања сунчевих зрака.
Може ли „зелена енергија“ помоћи у томе да се прекине овај зачарани круг? За сада не изгледа тако. С друге стране, чини се да ће у њу бити уложени огромни ресурси, јер без државне подршке алтернативна енергија безнадежно губи битку у рату ценама са традиционалним изворима енергије. Али пошто научници упозоравају да ће се клима неизбежно променити до 2050. године, можда је боље усмерити те ресурсе за прилагођавање оном што нас чека? На пример, за прерасподелу водних ресурса и пресељење људи из могућих плавних подручја. За реструктурирање индустрије и пољопривреде. На крају, за промене грађевинских правила и норми. Како је пандемија већ уздрмала ресурсе држава и човечанства – вреди размишљати о томе на који начин их је могуће паметно утрошити, не следећи трендове и популистичке изјаве? У супротном, може се испоставити да недеостаје новца за избегавање катастрофе и свако се мора спашавати како зна и уме. Али са соларном плочом на крову.
Како је аустријски инфектолог описао руску вакцину, сазнајте ОВДЕ.
Извор: Балканрус
