Пише: Бошко Ћирковић Шкабо
Стефан ме је први пут контакирао пре отприлике две године. Можда и три... Стварно не могу више да оценим. Осим што сам лагано успут постао древна ексјавна личност, ту је и овај новонормални осећај да време стоји. Ономад ме је звао да се сликам и причам за „Мушко здравље“ (да не кажем „Менс хелт“) магазин. Ок, скапирао сам зашто је звао: познат сам (тада свакако био више него данас) и бавим се (рекреативно) спортом који је у очима већине екстреман (ако не и манијачки непотребан) – (ултра)маратонским трчањем. Дакле, двостука сензација илити подобан медијски материјал.
Шта сам могао да одговорим сем: „Брате, хвала што си звао...али не, хвала.“ Искрено сам образложио да се не видим као материјал за црно белу науљену фотку... због које би ми (с правом) и жена и ортаци до краја живота буљу померали. И да, осим што не желим да размишљам у које би потом (легитимне) приватне сврхе користили мој фотошопирани сексипил, немам шта ексклузивно мудро да саопштим по питању здравља и тренинга. Брате, шта ће ти (ауто)хомофобични рекреативац-плекс и то без плочица!? И брат је, ладно, разумео. Веровали или не, у медијском свету се искрени негативан одговор обично сматра смртном увредом и прима врло лично. Поготову када (љубазно) одбијеш главног уредника – што је Стефан тада био. Нема везе што, из искуства, знам да већ извесно време већина магазина (под оптерећењем-изговором трошкова) заправо и има само једног запосленог: главног уредника. Титула је титула, ваља је видно истакнута на вратима канцеларије и визит карти.
Позитивно сам се изненадио. Културан и писмен човек. Чини ми се и сталожен, можда зато што зидови уз које се пење не падају на форе и галаму. Остали смо у контакту, један другоме слали и коментарисали креације. Јако ми се свидео концепт емисије „Акцијање“, коју је прошле године почео да ради. Из уторка у уторак сам пратио људе који, у овом времену, на овом месту, следе искре сопствених љубави, жеља, идеја, наума... Било да се ради о рекреацијама, додатним пословима или главним занимањима, Стефанови гости су примером и делима сведочили да је могуће (у)радити и „нешто другачије“. Подвачење поенте флуомаркером је што се и сама емисија продукцијски и концептуално потпуно разликује од садржаја канала на ком излази.
Наравно да сам радо пристао на сарадњу. Заправо, пристанак се десио одмах по гледању прве епизоде, пре двадесет и шест недеља. Већ тада сам се нашао пред проблемом, не толико јасним као онај зван “Мушко здравље“. Самим тим, не тако лако решивим: себе сматрам човеком од акције, таквим бих се радо представио, акцију као принцип бих промовисао... али као „акцијаш-преживљавач опште праксе“ се редовно не сматрам довољно позваним да о ичњму конкретно баш ја посведочим... Пронашли смо соломонско (или једино истинито?) решење да направимо фузију свега. То ми је зазвучало супер: доктор шкабологије, маестро папазијаније, преискусни непрофесионалац... то и јесам... Али некако остадосмо недоречени по питању метода реализације идеје.
Наставио сам да пратим „Акцијање“, лагано сметнувши са ума то неизбрушено договорено гостовање. Кад је Стефан пре десетак дана назвао и бануо да договоримо конкретан садржај и план снимања, све је исцурело без по муке. Кад су ту жеља и воља (што је до нас) све буде баш како треба (што, хвала Богу, није до нас). Нису засметале ни непредвиђене околности, ни одлагања: успели смо да уснимимо и брадату касирку-предузетника и лајфкоуча-џепног философа и рекреативног тркача по каљугама и јаругама и екцентричног репера ексуперзвезду, уз брдо шала о шведском акцијању. Чак је и киша сачекала да завршимо снимање тренинга на блатњавим узбрдицама Кошутњака. Скапирала је да може да љосне и пола сата касније, није хтела да изостану спектакуларни кадрови овековечени дроном. Пала је и иновативна примена „гопро“ камере у глувој соби...
Све догодовштине дана сумирали смо у рими, записали и бацили на траку у форми фристајл репа. Стефан је први пут у животу стао пред микрофон, чини ми се да се снашао доста боље него нпр. на шипци за шипкаплес (да не кажем „полденс“). Послушајте, па просудите. Свакако смо се сва четворица (велики поздрав за браћу камермане!) лепо подружили и мушки изакцијали, на крају нешто створили и оставили за собом. Ваљда траг, не мрљу... Свакако смо посведочили могућност „нечега другачијег“ у етру. Јер ко сме... дај Боже :)
Још један Шкабов текст можете прочитати ОВДЕ.
Извор: Правда
