Једини циљ покрштавања већ крштених Срба у НДХ био је уништење српског народа. А Срба је у НДХ било најмање три милиона, како се може видети из књига неколико компетентних аутора, па и Велише Раичевића Псуњског чију необичну биографију можете прочитати у другој половини овог текста.
Чини се да је реално прихватити мишљење писца књиге „Католички терор данас“ Авра Манхата, пореклом Италијана. Приказујући садржај те његове књиге, Лаза М. Костић („Хрватска зверства у Другом светском рату према изјавама Павелићевих савезника“) износи мишљење овог писца да је „тридесет процената православних Срба у новој Хрватској било прекрштено у католицизам и то у изванредно кратком времену…“
Професор Салваторе Лој, публициста и официр италијанске војске у Другом светском рату, каже: “Ниже команде усташа су располагале животима три милиона Срба који су се налазили у границама државе Павелића…“. И даље: „Три милиона Срба се налазило у границама Павелићеве државе. Од ових је кренуо један милион да стигне у Србију или да се пресели у италијанске градове Задар, Сплит, Шибеник. Не може се утврдити колико је њих имало срећу да достигне вруће жељену мету; то је мистерија која је можда предодређена да никад не добије објашњење“.
Ако узмемо у обзир Степинчев извештај, који је послао Светој столици у првој половини (март) 1942. године, да је покатоличено 240.000 Срба, има основа тврдити да се та цифра до пропасти НДХ попела најмање на 1.000.000 Срба, јер замах присилног католичења није јењавао кроз цело време окупације Југославије, односно постојања НДХ.
Насилно покатоличавање српских маса, убијање и мучење православних свештеника и владика, рушење њихових цркава и манастира, које се вршило у Хрватској, тобож и у интересу католицизма, задирало је без сумње и у интерес врховног вођства Католичке цркве. Срби су очекивали да ће Света столица као чувар угледа Католичке цркве, подићи свој глас прије или касније и јавно осудити крваве злочине, прогоне, унијаћење и католичење Срба који се врше у католичкој земљи у име католицизма.
Велиша Раичевић Псуњски пише: „Надали смо се да ће са нестанком НДХ, Павелића и Степинца, престати католичење Срба у Хрватској. Преварили смо се, Фрања Кухарић наставља дело Степинца.“
Од септембра 1991. године до фебруара 1992. године, Католичка црква у Хрватској прекрстила је 11.756 Срба православаца у католике.
Велиша Раичевић родио се 5. новембра 1903. г. у Трепчи код Андријевице у породици са четворо деце. Гимназију је похађао у Крагујевцу, након чега је у Прагу на техничком факултету студирао геодезију. Године 1924. на студијској годишњој пракси код месног геодета у Винковцима упознао је своју будућу супругу Дарју, са којом је имао сина Драгољуба (1925-1981) и кћи Новку (1928-2004).
Веома се занимао за историју и убрзо почео интензивно да сакупља податке и документе. Прије свега га је занимала историја хрватско-српских односа и положај Срба у Срему, Славонији, Хрватској и Далмацији.
Раичевићева породица непрестано је била под притиском хрватских екстремиста. То је био разлог да материјале које је добијао преко својих студијских колега из разних светских архива и библиотека, највише из бечког државног архива, изузев ретких, није показао супрузи, већ их је сакривао изван своје куће.
Проглашењем Бановине Хрватске, 26. августа 1939, почеле су емиграције Срба из Хрватске. Раичевић је остао у Винковцима упркос претњама смрћу и у листовима Српски глас, Народна одбрана, Српско огњиште и Славонија писао о прикривеним убиствима познатих српских и хрватских југословенски оријентисаних јавних радника, која су извршавале Мачекове јединице.
Након априлског рата 1941, помоћу зворничко-тузланског епископа, вратио се у Србију. У Београду је марта 1944. године, под псеудонимом Псуњски, одштампао књигу „Хрвати у светлости историјске истине“. Сачувана су два примерка у патријаршији СПЦ.
Средином 1945, Раичевић се преселио у Нови Сад. Прво је био запослен у фабрици ексера, а 1954. је имао приватни геометарски биро. Кроз двије године се преселио у своју кућу у западном Поморављу. Умро је 1. јуна 1972.
У Словенији је 2006. године урађен репринт књиге, а у предговору Змаго Јелинчић каже:
„Гестаповци су упали у штампарију у којој је била књига штампана, и запленили скоро целокупан тираж. Одмах по ослобођењу, преостале примерке је тражила и запленила југословенска тајна полиција, а штампара Антуна Рота су крајем 1944. године прогласили за окупаторског саучесника и убили га на непознатом месту. За Псуњског се није знало ко је, па је могао да се извуче. Званична институција, Народна библиотека Србије први примерак књиге добила је тек 1981. године, после смрти Јосипа Броза. Примерак у свом архиву има још и Српска православна црква.“
И Стивен Спилберг је ставио у фиулм српска страдања, опширније ОВДЕ.
Извор: sedmica.me
