Пише: Бошко Ћирковић Шкабо
Признајем да сам, после сазнања у прошли петак увече где (не)ћу бити у суботу (на послу, у покушају да зарадим за леба) замало поклекао искушењу да се шалим на рачун осмо мартовских концерата у Комбанк дворани. Увек ме изненади смелост с којом нас јебу у мозак. Иако сам одавно рекао себи да ћу да реагујем као Сима Космос на крају чувене епизоде Душка Дуогоушка, кад добије баснословно наследство од Ујка Луја под условом да престане да се нервира. Хтео сам да се шалим како су два концерта била неопходна како би на један премијерка извела партнерку а на други партнерка њу. Једнакост полова. Буквално. Али ми је прво било глупо да пишем цео текст о томе, онда ме је Ана лично демантовала рибањем надлежних у граду поводом тих концерата, па ми је тај утисак преклопила брутално измонтирана емисија споменарског карактера и брдо људи који ме је тим поводом звало... Хвала Богу, преспавао сам и пре описивања тог диспријатног утиска. И бејах награђен. Јуче сам налетео на вест да је наш пријатељ и узор, Јовица Спајић, победио на ИТИ350, 565 километара дугој трци издржљивости по леденим пустињама Аљаске.
Јовица је припадник ПТЈ. Једна од инспирација да заволим трчање, чак и да променим свој априори негативни став према припадницима безбедносних структура који су ме добар део детињства под санкцијама, ни кривог ни дужност, цимали по улицама родног града. Значи, значајно млађи човек ми је директно помогао да се фокусирам и сазрим. Јовица је на грбу екипе Ултра тркач Србија, спортски и вредносни узор. Пре две године је на истој трци готово остао без палца леве шаке. Промрзлине трећег степена, некроза ткива... Један од учесника је остао без обе ноге из истих разлога. Трка је прекинута. Јовица је и тада био готово дан испред осталих. Сви смо му говорили да се чува, да можда није паметно да са тако малим процентом масти у организму поново учествује на истој трци. Да се држи макар мало топлијих екстремних авантура. И држао се... У међувремену је победио у Амазону, у Колораду...
Јовица се пролетос оженио. Знам то само зато што сам покушавао да му помогнем око организације музике за свадбу. Искрену и ненаметљиву церемонију организовану у ово новонормално невреме. Али све је и ту морало да буде под конац. То је Јовица. Нисмо се дотакли Аљаске тада. Баш нисам очекивао да ће се, због пандемије и у новој улози супруга, тако брзо вратити на „место злочина“. Штавише, мислио сам да га поново гледам маскираног на ТВ, међу једним од оних момака који на својим добро истренираним плећима износе „одлучну борбу против организованог криминала“... Кад оно... „Ево Човека!“
Браво, Јовице! Хвала, Јовице! Хвала што си још једном најјасније и најсјајније посведочио да „КО СМЕ ТАЈ МОЖЕ“. Хвала за позитивну причу у сред унутрашње олује малодушности. Како сам оно, беше, почео? Признањем да не овом фронту посустајем... Следеће недеље, пред синдикални рођендан и на годишњицу мог првог пандемијског писанија, изаћи ће мој последњи текст на овом порталу...
Не одустајем. Не посустајем. Не! Почињем да пишем књигу. Пишкајте се: стручни штабови, премијери, краљеви, цареви, министри, пророци, умјетници... црвене, зелене, зреле, труле и остале отровне јабуке искушења. Хвала ти, Јовице - живи Човече.
На прагу смо великог ресета - ево шта нам спремају! Више о томе ОВДЕ.
Извор: Правда
