Ово је очигледна „грешка“ турског лидера коју он никако не може да сакрије.
Да, цео свет већ зна за прилично квалитетан и висок ниво производње и могућност употребе турских дронова. Али није могуће задовољити потребе саме Турске и наруџбине из других земаља, производни капацитети фабрика не иду у корак са амбицијама.
Анкара се активно пробија до кинеских произвођача - очигледно нема довољно електронског пуњења за Бајрактар. Према медијским извештајима, недавно покренута фабрика кинеског произвођача Оппо производиће телефоне, али схватамо да употреба технологије увек има двоструку намену. Поред тога, Турска ће успоставити производњу у фабрикама Хитачи.
Такве акције директно указују на акутни недостатак базе компонената. Турска троши огромне суме да би подигла ниво пружања електронског пуњења. Може ли она то себи приуштити? Не.
Економски показатељи јавних ресурса сугеришу да би се Ердоган ускоро могао суочити са великим проблемима. Мало је вероватно да ће овај проблем моћи да реши без спољне помоћи.
И овде постоји и занимљива карактеристика. Турска је чланица НАТО-а, међутим, то не спречава исте те Американце да ставе крак у Ердоганове точкове на путу успона његовог царства.
САД спречиле су испоруку 30 борбених хеликоптера АТАК Пакистану према уговору из 2018. године, односно лишиле су Анкару 1,5 милијарди долара. И овде није реч о самом Пакистану, већ о санкцијама због куповине С-400 од Русије, већ и од Пакистана.
Имајући у потпуности успостављене односе са Пакистаном, Турска ће моћи да добије шансу да постане нуклеарна сила (ако успе се договори). И може се само замислити како ће Ердоган располагати својом „нуклеарном полугом“ у светској политичкој арени.
Турска и њен лидер нашли су се у врло тешком, или чак врло незавидном положају. Унутар земље долази до пораста социјалне напетости, сви савршено добро схватају да „моћ“ државе није довољна, да су постигнуте „победе“ премале и да неће моћи да спасу економију.
До сада расположења организација „Гулен“ у самој Турској, САД и Европи нису ометала Ердогана, али сада су „активирана“ и усмерена против турског режима. Турском лидеру се наговештава да изазива (бар) незадовољство својих покровитеља.
Махнита потрага за производним капацитетима неће спасити Турску од економског колапса. Да, економски. Бајрактари неће спасити турску економију. Заједнички пројекти са Русијом по свом обиму су много исплативији и донеће велику корист економији, али тада се јавља страх од САД. Овако је Турска навикла да буде „плаћени гласник“ НАТО-а у региону.
Лак новац са тешким последицама.
Ердоган је прави лидер, после догађаја 2016. успео је да правилно изабере вектор развоја и унутрашње и спољне политике, али би га „сломили“ економским мерама. Прерано су почеле да се појављују гласне изјаве о препороду великог царства.
Немогуће је седети на две столице одједном, а ако их је још више, онда је то једноставно већ нереално.
Унутрашњи ресурси земље се исцрпљују, а нови приливи не покривају чак ни војне трошкове (а да не говоримо о осталим потребама земље), које Турска има у многим деловима света. Размера је „царска“, али економија није.
Мала турска победа дронова који су се борили у Нагорно-Карабаху засенила је турске умове. Али Азербејџан неће моћи да понуди довољну основу за помоћ Анкари, а Алијев такође има своје амбиције, јер ово је њихова победа, а не Турска.
Ниједна држава са којом Ердоган покушава да успостави везу неће му економски помоћи, осим Русије. А Америка неће дозволити да преко Пакистана постане нуклеарна сила. Ердоган је у економском ћорсокаку.
Шта се догађа у Сирији, сазнајте ОВДЕ.
Извор: Правда
