Уништено је у та два паклена дана и око 10.000 вредних фресака, икона, путира и многих других црквених реликвија, као и књиге крштених, венчаних и умрлих, које су сведочиле о вековном животу Срба на Косову и Метохији.
Део кућа, цркава и манастира срушених и запаљених данас је делимично обновљен. Срби се у чак 33 места већином више нису вратили, а они који остали кажу да и даље живе тешко и са великом незвесношћу. Већина расељених у своја села долази само даби обишли гробља...
- Овде је наша земља и ту смо рођени, али после 17. марта увек имам неки страх. Једноставно тог дана је почео пакао, прво је дошла омладина, а онда неки људи са мантилима и пушкама који су Молотовљевим коктелима почели да пале куће – прича Горица Митровић из Липљана.
Зоран Симијоновић из истог села каже да ће се тог дана сећати док је жив. Упркос свему остао је у свом рођеном Липљану, али открива да спокојан више никада неће бити.
- Када смо изашли из куће видели смо да све гори. Била је то маса од 2.000 људи која је кренула на нас, војници КФОР-а су нас тек из петог пута извукли из тог хаоса. Пребачени смо у друго село, где су нас мештани прихватили и тако смо спасили голе животе. Тада то све нисмо очекивали, а десило се. Никад ниси 100 одсто сигуран шта ће се десити за који дан, месец или годину, то је све и данас неизвесно – рекао је Симијоновић.
Према проценама УНМИК-а, на 33 локације у погрому, учествовало је око 60.000 Албанаца. Протеривање Срба и уништавање имовине кренуло је најпре у Косовској Митровици, а потом и у другим деловима Косова и Метохије. Срби су протерани из Косова Поља, Обилића, Племетине, Липљана, Урошевца, Ђаковице, Гњилана и многих других места.
Липљански парох Драгиша Јеринић вели да се људи до данас нису опоравили од ових стравичних догађаја.
- Веома мали број је успео да се врати. Али су и даље имали притиске, тако да је свега један проценат Срба остао ту и преживео после страдања у мартовском погрому. КФОР и полиција нису били организовани, нити су очекивали неки напад, а знамо да је њихова обавеза и дужност била да обезбеђују да сав народ може нормално да живи. У селу су спаљени црква, школа, пошта и друге зграде, али и један човек, Златко Трајковић, и до дана данашњег нико за то није одговарао – објашњава парох.
Наводни повод за погром била је несрећа у којој су се 16. марта тројица дечака албанске националности утопила у Ибру, у селу Чабра у Ибарском Колашину, за шта су Албанци оптужили Србе, односно мештане села Зупче, од којих су несрећни дечаци наводно бежали. Иако су званичници Унмика негирали било какву везу Срба са том трагедијом, албански медији, цитирајући запаљиве изјаве политичара, одиграли су улогу окидача у догађајима који су уследили.
Шездесетак сати немира на Косову пресекао је НАТО који је упутио појачања предвођена командантом јужног крила те Алијансе, адмиралом Грегоријем Џонсоном.
Иако се погром над Србима одиграо пред 38.000 војника "ФОР и 8.000 УНМИ" полицајаца, који су били задужени за очување безбедности свих који живе на Косову, организатори насиља никада нису кажњени, а и они који су директно учествовали осуђени су на минималне затворске казне.
Запаљени Девич, Богородица Љевишка, Црква Христа Спаса...
За само 48 сати запаљени су манастири Богородица Љевишка и Девич код Србице, Призренска Богословија и Храм Светог Ђорђа, црква Христа Спаса и конак манастира Светих Архангела код Призрена, миниран је манастир Светих Козме и Дамјана у Зочишту. У јужној Косовској Митровици запаљена је црква Светог Саве, у Приштини црква Светог Николе, а у Подујеву су окупљени Албанци поломили крст са куполе цркве Светог Андреја Прозваног.
Власта Велисављевић оболео након вакцине, оне коју највише хвале. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: Блиц
