Пише: Радош Бајић
Дајем себи за право да ми ништа не буде јасно. Никаква посебна сазнања немам, информишем се као и сви други грађани Србије искључиво на основу онога што прочитам и чујем у медијима, али видим да је атмосфера у нашој најзначајнијих научној и културној установи у Српској академији наука и уметности, узаврела – до кључања. Добро наложени експрес лонац таштине само што не експлодира.
Разлога је свакако више, а један је све већа гужва испред врата академије. Кроз која би радо ушли многи. Част да кроз древне и тешке двери академије уђем под њене сводове имао сам као члан Одбора за село на чијем челу је уважени професор, доктор, академик Драган Шкорић. Када ми је справом коју више нико и не користи а зове се телефакс, пре скоро десет година стигло решење о именовању – помислио сам да се неко шали и да ми смешта скривену камеру. Ипак, убрзо сам схватио да се радило о збиљи. Сем што сам рођен и одрастао на обалама Мораве, питао сам се, чиме сам заслужио да заједно са двадесетак академика, професора и врхунских научних радника који се предано и посвећено баве српским селом, будем члан једног од најзначајнијих академијских одбора ? Да сам лук садио више од четири деценије па би се неко нашао да то уочи и примети, те због тога верујем да они који су ме предложили – знају одговор?
Верујем да бих везаних очију могао да уђем у прелепу грађевину коју су 1912. године пројектовали чувени архитекти тог доба Андра Стевановић и Драгутин Ђорђевић, а која је завршена тек 1935. године, да се лифтом попнем у малу салу на другом спрату, да одем до тоалета ако ми пригусти, или да из ње изађем у гужву Кнез Михаилове – јер сам протеклих година као члан поменутог одбора у њој провео прилично времена. За мој одлазак у академију на први састанак одбора обукао сам тамно одело и белу кошуљу са краватом. Испуњен осећањем пијетета ушао сам у камену кућу у којој су боравили и радили најзнаменитији умови српске памети, науке, медицине, просветитељства, градитељства, књижевности, културе и уметности – Јосиф Панчић, Јован Ристић, Сима Лозанић, Стојан Новаковић, Јован Жујовић, Јован Цвијић, Слободан Јовановић, Александар Белић, Велибор Глигорић, Иво Андрић, Павле Савић, Душан Каназир, Дејан Медаковић, Добрица Ћосић, Никола Хајдин и други… Ма како и колико то звучало патетично, свестан чињенице да нестанком и умирањем српског села умире и Србија, у раду Одбора за село трудио сам се и данас се трудим – да дам свој скромни допринос. Скроман, али истовремено и максималан – који могу.
Притом, не очекујем ништа. Ни славу, ни сребро ни злато… Јесте да имам довољно година и да у последње време моја коса убрзано седи – али, ни кад сањам не гајим наде да бих икада могао постати академик…? Које ових дана препознајем код многих из јавне, уметничке, културне, ауторско-репродуктивне сфере у српском театру и кинематографији – с обзиром на чињеницу да је академија донела одлуку да у наредном периоду отвори своја врата за ствараоце који су обележили време у којем живе и у овој области. На једном од сусрета са садашњим председником САНУ господином Владимиром Костићем, коме би колико видим многи желели да виде леђа – питао сам га, шта мисли о томе, да за живота звање академика нису добили највећи аутори и грандиозни класици српске кинематографије – Живојин Жика Павловић и Александар Саша Петровић? Далеко било да мислим да је до промена у процедурама за пријем нових чланова у академију дошло због моје упитаности – али сведоци смо да ће се у току ове године управо то и догодити. Да ће значајни филмски аутори и истакнути посленици уз сфере сценских уметности – добити могућност да буду примљени у САНУ у ново одељење које се тим поводом формира.
О чему, изгледа не постоји сагласје ни у самој академији? Својим ушима сам чуо изјаву угледног академика Василија Крестића који је на РТС-у у интервјуу на ову тему изјавио да он сматра „да би требало да ствараоци сценских и филмских уметности формирају своју академију”? Што је, у најмању руку чудно? Јер би онда, ако се има у виду веома танушна заступљеност ликовних стваралаца, било контрапунктално и логично да академија из свог назива избаци „уметност”, већ да се убудуће насловљава и ословљава само са Српска академија наука...? Или академија историјских наука, или медицинских наука – с обзиром да је највећи број академика управо из те научне области. Не пада ми на памет да недајбоже полемишем са уваженим академиком Крестићем кога веома ценим и поштујем.
Могуће да су таква размишљања и реакције и разложне – имајући у виду компромитујући квазидемократски дијалог и полемике надгорњавања које се ових дана воде изван академије? Чији су протагонисти објективни, могући, антиципирани али и кандидати са амбициозно натегнутим покрићем за будуће академике?
Не само због тога што га је предложио највећи српски живи песник и академик Матија Бећковић – већ пре свега због величанствених и врхунских резултата које је постигао у свету филмске уметности у земљи и у свету – Емир Кустурица неспорно заслужује да на велика врата уђе у Српску академију наука и уметности. Тамо му је место. Тај који би то покушао да оспори – заслужио би презир и подсмех… Али, да будем искрен па нек ми Емир и замери ако мисли да треба – не разумем, у чему је смисао полемике коју је отворио са председником САНУ Владимиром Костићем? Која чини огромне штете институцији академије, а верујем и њему самом – без обзира на то што се наизглед чини да је из ње изашао као победник? Нити стајем на страну господина Костића, нити мислим да сам меродаван да га заступам а камоли да га браним, али ми се чини да би било боље да су уместо јавне полемике која по својој егоцентричности и сензационализму припада неким другим браншама у српском друштву – он и Кустурица сели и уз кафу један другоме рекли шта мисле и разрешили спорна питања. Овако, гледано са стране, све личи као да није реч о избору најумнијих и најпаметнијих српских глава у најзначајнију националну, научну, културну и друштвену институцију у – већ да је у питању кастинг за избор мис лета, мис Дунава или шабачког вашара.
Шта год о томе мислио академик Костић, ја као грађанин Србије снажно заступам мишљење које никога не обавезује, да нико, никако и никада не би смео да потпише предају Косова и Метохије – било коме. Ако су нам господари света бахатошћу и бомбама које су нам сручили на главу отели део земље оивичене највећим српским светињама, од Високих Дечана до Грачанице и дали је у руке Шиптарима – ми ни по коју цену на ту отимачину не смемо ставити свој потпис. Да будем искрен, нисам разумео ни да се председник aкадемије залаже за тако нешто? Зато ми протестовање и демонстрирање испред aкадемије уз оспоравање права било коме да изнесе своје мишљење о овом питању – личи на популизам и озбиљну регресију са заменом циља.
Нажалост, све делује као да се таштине, сујете и суверени егоизми – потпирују са стране и преламају преко најболније тачке свеколиког српства. А то је Косово и Метохија. Јер се одговори на питања која постављају чак и чланови Удружења отетих, убијених и несталих на КиМ који су пре неки дан демонстрирали испред aкадемије, са чијим болом и губитком се дубоко солидаришем – налазе на некој другој адреси.
Не у Кнез Михаиловој 35.
О новим нападима на СПЦ прочитајте ОВДЕ.
Извор: Политика
