Пише: Слободан Самарџић
Србија је већ годинама у тешком историјском ћорсокаку чије је трајање немогуће предвидети. Просто говорећи, њен реални политички поредак је апсолутистички. Ту емпиријску чињеницу нико не доводи у питање, ни актери и представници режима, ни остатак неутралног или опозиционог света у земљи, ни страни учесници и посматрачи ових незавидних околности. Нико од ове три категорије не негира да поредак власти са вођом на челу делује по инхерентној „логици“, с оне стране уставног поретка. Правила јавног живота су преокренута; то нису правила записана у темељним правним документима него она која настају, делују и престају по ad hoc поступцима и на дневној основи.
Идеал оваквог типа владавине је потпуни волунтаризам одлучивања и принудни начин примене. Све што хода, мисли и дише под капом тог простора на диспозицији је наредби као једином инструменту власти без обзира на његову форму (то могу бити и закон, уредба, указ, појединачна одлука, шта год у некој форми). Пут наредбе је увек исти: од изреке вође, према владиној кухињи за какво-такво уобличење, па надаље у скупштину на једнодушно прихватање и онда у живот; с тим што примена тог и таквог „прописа“ зависи од исте произвољности по којој је донет.
Савремени идеал оваквог апсолутистичког поретка тестиран у Србији није дословни једностраначки систем, већ сасвим супротно, хиперстраначки плурализам који треба да изиграва опозицију. Српски страначки плурализам имао је у својој првој декади (деведесете) такав страначки систем, али није попут свог савременог наследника, напредњачког режима, до краја гушио аутентичну опозицију у скупштини и ван ње. Можда и зато што ју је одувек сматрао слабашном у погледу озбиљнијег угрожавања реалног поретка. Данашњи напредњачки режим није могао да поднесе ни слабу опозицију у парламенту, којој се светио тиме што је негирао и привид парламентаризма. Крајем 2019. године та епизода је завршена вољним изласком опозиције из парламента, а потом и из комплетног поретка путем бојкота неприкривено фингираних избора. Од тада имамо на делу један феномен који ме подсећа на идеал реформског комунизма у Мађарској седамдесетих година прошлог века. Извесни Андраш Хегедиш изнео је идеју да треба реафирмисати опозицију у земљи, али тако да владајућа партија остане на власти и да сама себи буде опозиција. Сигуран сам да данашњи српски напредњаци не познају ову епизоду у једном ранијем и другачијем апсолутистичком поретку, али тим више њихова истоветна идеја делује аутентично.
Како тај идеал изгледа на нивоу примера. Принцип је једноставан: нема тог политичког потеза и замисли опозиције који не би у још већој мери били предмет политичке праксе саме власти. Рецимо, ако опозиција предложи десетак амандмана на владин предлог закона, скупштинска већина поднеће више од хиљаду амандмана (на исти тај предлог) и тако ће својим енормном опозиционом акцијом опструирати не само предлоге опозиције него и сам рад парламента. Потом, ако неки опозициони посланик, незадовољан крајњом манипулацијом парламента, започне штрајк глађу, ето више њих из владине већине који чину грађанског протеста прилажу своју жртву. Опет, ако за време ванредног стања више десетина опозиционих активиста изађе на јавни протест због менталног малтретирања деце виђеног опозиционара, исте вечери свој опозициони гнев због кршења полицијског часа изразиће на десетине напредњачких активиста, па и функционера, и то невиђеном бакљадом по београдским таванским терасама. И тако даље. Порука је јасна: господо сликајте се; не можете ви бити већи опозиционари од нас. Не знам да ли је А. Хегедиш жив да види како се у Србији остварује његова идеја.
У својој апсолутистичкој хиперактивности, којој смо свакодневно изложени већ девет година, напредњаци са својим вођом прилажу озбиљне доприносе кривотворењу демократских институција, процедура и обичаја. Рецимо, расписивање ванредних парламентарних избора у околностима потпуне доминације парламентом и без било какве кризе владе. То је учињено два пута: 2014. и 2016. године. Оба пута радило се о ритуалу потврђивања легитимности режима са вођом на челу. Први пут да би вођа са места првог подпредседника владе прешао на место премијера, а други пут да би уступио место премијера тотално анонимној особи како би његова будућа формална функција шефа државе (избори 2017) постало место апсолутне власти.
После ових изборних вратоломија имали смо још једне изборе од опште важности (локалне и „београдске“ 2018), утолико што је власт била апсолутизована по дубини (све општине, не рачунајући две). Најзад, ова серија изборних ритуала (за сада) завршена је буквалним покривањем свих посланичких и одборничких места од стране напредњака и њихових сателита. Не треба ни говорити на шта су личили сви ови „избори“. Али, када је овај политички идеал апсолутизма доведен до савршенства – избори 2020 – указала се слика огољеног самодржавља која се убрзо после првог бљеска замрачила. Ако неко упали светло или принесе лампу, видеће ликове и сцене огољене диктатуре. Шта сад? Најављуј црни сине нове ванредне изборе (за 2022. годину); дотле ћеш ваљда нешто смислити.
У међувремену, између два изборна ритуала – прошлог и будућег – режим ће продуковати дневне сцене о сопственој угрожености, јер су извори редовних превара и манипулација публике сасвим пресахли и још је једино остала гола кожа вође коју походе зли дуси и која се мора бранити зубима и ноктима. Ово ми делује као да је апсолутизам упао у сопствену замку. Сада треба поверовати да је режим за све ово не тако кратко време био заправо слабашан, немоћан и усамљен, без иког свога ко би му се нашао у невољи. Завера, која се тобоже сплела против вође да га умори онако пожртвованог и невиног, само је једна фантасмагорија из исте пропагандне кухиње чије производе трпимо већ девет година. Циник би за текући заверу могао рећи да ће проћи као и претходна, она из Јајинаца. Али, има разлике, Док је она прошла била на делу у фази успона режима ка врху, ова некако личи на лабудову песму. Толико агресивне сировости у појачавању опште тензије никада није било као сада. Као да је реч о сламци међу вихорове, а не о политичком тигру на каквог смо навикли; нашег председника су прислушкивали 1572 пута, ако сам добро запамтио ту медијску мантру. Нашли снајпер код кримоса из сопствених редова, вође навијачких хулигана, и одмах га (снајпер) повезали са несуђеном жртвом. Ужас председникове угрожености илуструје се фотографијама касапљених људи, са најавом, лично од председника, која неодољиво подсећа на међуратне плакате филмова страве и ужаса уз текст – само за добре живце. Иде и најава чистки мангупа из наших (највиших) редова као поступка минуциозног одвајања кукоља из жита. Да ли смо ми у Москви из 1936. године или смо пред самим вратима Европске уније? Каква минорна разлика.
Овај политички тренд неће сам од себе престати нити ће се поредак самоурушити. Напротив, можемо очекивати још веће потресе, као последицу убрзања страха режима од губљења тла под ногама. Апсолутистички режими осетљивији су од других, јер и најмањи губитак доживљавају као аларм за репресију, што је управо последица њихове апсолутистичке природе. Све или ништа, тј. само све! Феномени које смо описали само су индикатори унутрашње кризе режима. Али, његова промена, измена или замена нису на видику. Гледано површински, Слободан Милошевић долијао је због једног погрешног расписивања ванредних избора. Али, та грешка пала је на плодно тле побуне. Не треба се бавити аналогијама, али историја је ипак учитељица живота.
Шта је Радош бајић написао о Космету и академику Костићу, прочитајте ОВДЕ.
Извор: Србија и свет
