Пише: Иван Пајовић
Велики број озбиљних аналитичара чија реч тешко допире у јавност тврди да је Русија од 1991. године, тј. од краха Совјетског савеза, потпала под специфичан прикривени полуколонијални статус у односу на САД и Европу услед пораза у Хладном рату, који није био ништа мање озбиљан од неког правог, „врућег” рата, од ког је више пута био на само један корак. Према таквим мишљењима, Русији је неопходно да раскине досадашње економско-политичке односе са Западом и оствари апсолутну самосталност, истинску сувереност, како би кренула бржим корацима напред, пре свега у сфери економије. Главно питање састоји се у томе како те односе прекинути са најмање штетних последица.
Оваквим идејама супротстављају се унутрашњи центри моћи, распоређени по дубини политичких и економских сфера Русије. Оне се препознају у тзв. либералном блоку који своје снажно упориште има у Центробанку (Централној банци Русије), економском крилу државне управе, низу државних комерцијалних банака и на челу кључних региона земље. Ови веома утицајни и недодирљиви центри моћи препознати су као „пета колона” или агентура страних интереса, која се сматра одговорном за наметање нетрадиционалних, руској култури страних „вредности”, нпр. антипородичних, полних и других норми које понајвише раздражују осећање народа. Власт која проводи антипородичну политику и удвара се представницима нетрадиционалних оријентација и девијантних група, никада неће уживати подршку руског народа, јер је основна традиционална вредност Русије и оно што је апсолутно заокружује у идентитетском смислу – хришћанска православна вера, проверена вековима и многим искуствима и она мора бити „глава од угла” државотворне политике. Управо уз ослонац на њу неопходно је формирање система вредности за будућност, јер она даје јаку породицу и одличне демографске резултате, она учвршћује државу и обједињује народ, а да притом не угрожава интересе и слободе других, неправославних народа који у Русији живе.
Према статистикама, у Русији има између 5 и 6 милиона незапослених. Као један од разлога наводи се лоша миграциона политика, јер се уочава велики број миграната из Средње Азије, њих око девет милиона у целој Русији, а само у Москви и Подмосковљу око 2,5 милиона (званично!!) који својим бројем изазивају „дампинг-цене” на тржишту рада и тако угрожавају рад и зараду домицилном становништвом.
Основа економије сваке земље представља њен монетарни систем. У Русији овај систем налик је колонијалном – и по форми (свевласт Централне банке), и по суштини, јер је обим овог система према индикаторима новчане масе М2 најмањи међу развијеним земљама и не може обезбедити раст економије Русије.
Уколико је економски систем суверен и устројен у интересу земље, економија и благостање народа расту, а држава бива све јача. Најбољи пример за то је Кина, која на рачун непрекидне емисије јуана остварује већ четрдесет година изванредан раст своје економије, чак до 6% годишње. Овај раст није случајан нити стихијски, јер држава дотира и до 25% свог БДП-а помоћу емисије новца, а са инфлацијом се бори помоћу прихода од извоза и непрекидног раста тражње међу становништвом које постаје све богатије.
Руска централна банка непрекидно вештачки смањује количину новчане масе, а све под утицајем, боље рећи захтевима и притиском Међународног монетарног фонда, Банке за међународне обрачуне у Базелу и америчког ФЕД-а, а који представљају инструменте глобалистичких центара моћи. Новац је крв економије, па је ниска новчана маса у оптицају налик на малокрвност организма и узрок слабости.
Да би Русија економски расла, као што расте Кина, за њен број становника обим новчане масе би морао бити макар 3 трилиона долара, али он је тренутно око 750 милијарди долара. Ради упоређења, у Немачкој и Великој Британији, које имају скоро упола мање становника од Русије, новчана маса М2 прелази 3 трилиона долара. Самостална новчано-кредитна политика, активно финансирање домаће производне сфере, могло би обезбедити Русији успостављање моћне суверене економије, готово потпуно независне од извоза енергената. Такође је битно ограничавање услова за трансграничне новчане шпекуланте, који из Русије, према одређеним изворима, сваке године исисавају између 100 и 200 милијарди долара преко оф-шор компанија. Национализација Централне банке и потпуно потчињавање крупних државних корпорација националним интересима питање је будућности Русије, али оно се за сада јавно не поставља. Нејасно је из ког разлога Русија новчана средства Фонда националног благостања и Стабилизационог фонда држи у страним банкама, а не на својој територији и зашто тај новац не „ради“ за сопствену земљу, већ га користе странци.
Не мањи проблеми постоје и у пољопривреди. Рекордни приноси житарица последњих година постигнути су увозним семенима, док су домаће сорте или изгубљене, или продате западним компанијама. Сорте семена које се купују у иностранству су искључиво хибриди, који у даљој производњи не дају семенски материјал, већ се оне морају изнова куповати у иностранству сваке сезоне. Овакав приступ пољопривреди није само економски, већ и безбедносно штетан и опасан, јер под одређеним ванредним околностима може угрозити робну безбедност становништва. Решавање ових проблема ометају утицајни центри моћи који су оријентисани на куповину семена код глобалних корпорација Моnsanto и Syngenta, које интензивно промовишу ГМО производњу хране.
Ово су само неки од примера који говоре о одсуству правог суверенитета Русије и њене везаности за глобалистичке планове. А то се не тиче само Русије, мноштво је земаља чији је суверенитет потпуно погажен и које немају никакву националну будућност уколико га не поврате, него остану у вазалним односима према глобалистичким центрима моћи.
Извор: Правда
А какве све црве ћемо јести у будућности, читајте ОВДЕ.
