Пише: Бошко Ћирковић – Шкабо
Претходне две недеље сам провео са уживањем унапређујући вештину зачету радом на Ањином рођенданском видеу. Готово пет година од ноћи која је резултирала рефреном синдикалне епопеје „Данима“, бацили смо се на финализацију песме. Могу само да замислим каква је била ноћ (не бејах ту тад), кад сам у рефрен остао заљубљен још од првог слушања. Прикладан поклон самим намима (како је то лепо формулисао Божа Ђелић) за 22. БСђендан. Али живот ко живот... да стане не сме. Чак ни кад бисмо ми да покушамо да се бавимо примењеном уметношћу. Уз пут сам радио: по и око куће, на и у радњи (колико ми је то допуштао стручни штаб) и (недовољно сконцентрисано и предано) психо-физичкој спреми за УТСпектакл „Голгота вертикал“... 8 сати трчања у круг по блатњавој шумици у Кошутњаку, под паролом: „Ко сме... дај Боже“. Знао сам да ће бити адекватан слоган.
Негде на пола претходне недеље млади лав из краја ми је поклонио свој роман првенац. Годинама се снебивао али га је на такав потез коначно подстакла ментолска епизода на ТВ-у. Ладно код његове издавачице. Фин дечко. Убио сам га у појам жалбама на рачун монтаже емисије-повода. Пошто сам таман започињао читање неке полудосадне путописне књиге, одмах сам бацио погледа на поклон. Лагано, свеже, занимљиво, динамично, панкерски, искрено, (за нас полуматоре полуиспале из фазона) чак и поучно... а БС се јако врти по колима и клубовима... Матија је, по мом (не)стручном мишљењу, баш прописно покидао тај „Јутарњи блуз“.
Баш ми је легло у правом моменту. Нарочито пасаж у коме главни јунак издркава литерарни пенис на писање блога о писању (блогова). А ја већ најавио да ће следеће јављање овде бити последње јер се осећам позваним и довољно истренираним да кренем с писањем књиге... која неће садржати „само песме“. И, непотребно, у проблему како ставити не-баш-потпуно-дебилну тачку на ову авантуру... Комшо, хвала свим срцем за искру и извини још једном за баБСку кукњаву.
У петак, на дан договореног мастеринга са мајстор Дејом, дан пред кошутњачку вертикалу и два пред коначно објављивање евергрин хита, сам се око шест ујутру пробудио да без Душе. Наша насмејана болесна улична сестрица као да није хтела да смета толико натрпаном распореду. Знао сам да ништа од поменутог неће пропустити, свежа у првим редовима на балкону. Али ваљало је ископати још једну рупу. Царица је одабрала готово идеалну температуру ваздуха и влажност земље. Место сам ја одабрао, по једној од омиљених македонских народних песама. Клупица под солидно старом разгранатом крошњом и потенцијал да се реке првомајских рејвера, хтеле не хтеле, „скупе на њеном гробу оро да заиграју.“ Не могу да избацим из главе Душину сену, како их прогони привучена мирисом роштиља...
Током дана су се сменила сва четири годишња доба. На путу до студија сам изгубио 40 евра за мајице (што је отприлике као кад би Ноле пукао четвртину очекиване зараде на солидном турниру). Но добро, даће Прецедник два пут по триес... Дејо је покидао мастеринг. Даре је покидао фотке којима сам извршио последње досољавање видеа. И сам сам заменио једну слику на строфи – убацио сам пољубац са Ањом, Душом и Медом. Потврда поласка из пропадљиве димензије ка универзалнијој. За почетак, уградња у синдикално предање...
Сутрадан сам претекао и у шуми, захваљујући дивној енергији УТС екипе. Сестре и браћа тркачи – баштовани. Неко је пред муку-трку поново са земљом сравнио башту... И поново су је изградили и засадили. Сваки пут све млађи, бројнији, смиренији и насмејанији. Дивно је колико једна иста операција уме да буде све садржајнија, поучнија и лековитија.
Лепо сам одморио два дана, за други синдикални ковидан (рођендан без наше традиционалне другарско-гурманске експедиције). Развлачио сам се и тријумфално читао салву честитки и лепих коментара наших људи.
Видарка Мира ме је, одушевљена песмом, још у недељу позвала да свратим до Земуна на поправку. Данас коначно свратих. Ала ме је оправила... свака јој част! Праве кичме и готово симетричних кукова седам за лаптоп да откуцам свој финални став. Покушај искрености, доза драге ми патетике, без беспотребне помпе... Јер, како лепо панкерски написа Матија, ко уопште и чита наша трабуњања!? Фина циркулација у радњи данас. Биће џема, да на леба мажем њега. А ево, коначно, и кратке паузе од улоге љубазне али зарасле касирке...
Склопљених капака видим мајку чопора и насмејаног пса у младалачко-празничним крзненим издањима. Покрети су им поново гипки. Њихови блажени осмеси и дубоке миле очи сведоче да је ово тек почетак…
Још једну Шкабову колумну прочитајте ОВДЕ.
Извор: Правда
