Пише: Винко Пандуревић, генерал-потпуковник ВРС у пензији
Идеја глобалног трајног мира је врло стара идеја, до данас не остварива. Та идеја делује као утопија. Супротно тој идеји свет је живео и живи у перманентним ратовима. У „хладном рату“ као глобалном феномену, у „новом хладном рату“, те у мноштву локалних и регионалних врућих ратова, који се манифестују у конкретној форми оружаних сукоба. Како истичу историчари, када говоримо о историји света и историји људског друштва обично говоримо о историји ратова.
Свима је у главном позната суштина и одређење „хладног рата“, као периода међународних односа од завршетка Другог светског рата па до почетка деведесетих година прошлог века и пада Берлинског зида. То је период крајње заоштрености у односима између великих сила, с једне стране САД и њених „партнера“, а с друге СССР-а и његових „савезника“. Хладни рат се развио као последица политике са „позиција силе“ од стране доскорашњих ратних савезника, који су заједно ратовали против Хитлерове Немачке, и били савезници само до тренутка када су поразили заједничког непријатеља.
Једном савезници не значи увек савезници. Политика, геополитика, империјалне тежње, идеолошке супротности, борба за општу превласт у свету довели су до нових заоштравања међународних односа, који се по много чему екстремније испољавају него у време хладног рата.
У наведеном периоду хладног рата, буктале су многе кризе широм света и водили се врели регионални и локални ратови, почев од „тршћанске кризе“, односно сукоба између Италије и Југославије око територија Трста; Горице и Истре; „Иранска криза“ као сукоб и надметање супер сила (СССР, САД и ВБ) око Ирана; Кинески грађански рат – кинеска социјалистичка револуција, Грчки грађански рат; Берлинска криза; Корејски рат; Суецка криза; Кубанска ракетна криза; Совјетско-авганистански рат; Вијетнамски рат. Упоредо са свим кризама и сукобима одвијала се трка у наоружању и рат за освајање свемира.
Сви наведени сукоби и кризе довели су до економског исцрпљивања СССР-а, до покушаја реформисања совјетског модела кроз Горбачову „Перестројку“, што је у ствари била последња – коначна фаза слома СССР-а. Исход хладног рата је добро познат – распад СССР-а, уједињење Немачке, „разби-распад“ СФРЈ, нестанак Чехословачке и пропаст социјализма у источној Европи и тријумфализам Запада и НАТО на челу са САД.
Управо победнички тријумфализам САД и њихових савезника у хладном рату, довео је до нестанка биполарног светског поретка и стварања униполарног света, у коме је главни такмац хладног рата СССР, односно Русија испала из игре, прешла у фазу повлачења и попустања, водећи више рачуна о интересима и потребама оних који су је поразили, а САД су наставиле са надметањем водећи рачуна само о сопственим интересима, потискујући Русију све дубље на исток, у изолацију, економско пропадање и зависност и милост од САД.
Стравичне су последице које је изазвао и које изазива глобални поредак наметнут од стране САД уз подршку моћних земаља НАТО савеза и ЕУ, у њиховом походу „ширења западне-америчке демократије на Исток“, приморавајући источне земље да уђу у НАТО савез и ЕУ. Наведени поход са хегемонистичким амбицијама, који је изазвао многоструко више оружаних сукоба и интервенција ОУН него за 40 година хладног рата, милионе избеглица, бескућника, миграната, промене граница многих држава од Јадранског мора до Кине и настанак десетине нових држава са нејасним границама, распршио се ударајући у зид који се зове Русија, и претећи избијањем сукоба већих размера.
Русија као главна брана даљим хегемонистичким аспирацијама западних сила, постаје и „главни кривац за све светске недаће“, главни објекат и мета напада НАТО савеза и његових „партнера“. Било која држава или савез држава без разлике на каратер међусобног повезивања, уколико се јави као препрека аспирацијама САД и НАТО савеза, постају њихови непријатељи, јер САД под „правом одбраном“ подразумевају способност да недозволе ником да постане претња њиховим интересима.
Управо је Русија постала главна брана „предтрамповској америци“ и „америчком срљању светом“ и „гурању света у провалију“, трансформишући униполарни поредак у свету у мултиполаран или чак дифузан. Због тога је командант здружених снага НАТО у Европи генерал Тед Волтерс на симпозијуму војно-ваздухопловних асоцијација крајем фебруара ове године изјавио: „Без обзира на свеопште осуде међународне заједнице и континуиране економске санкције Русија изводи злонамерне акције, усмерене на дестабилизацију ситуације у целом свету. Многе такве акције се изводе у Европи. Русија наставља да буде претња постојању САД и наших европских савезника….. Русија покушава да сачува сфере утицаја из времена совјетске ере и користи силу против суседних држава“. На оваквој платформи, платформи која се ослања на замену теза је настао и одвија се „нови хладни рат“.
Наступи и политичара са истока и политичара са запада на безбедносним форумима, показују да једни друге све мање слушају. Односи између Америке и Европе су врло оптерећени, посебно у време администрације Д. Трампа, а сада се још више заоштравају доласком Бајдена на чело САД (Бајден је назвао Путина „убицом“, а Путин је одговорио, „свако по себи суди другоме“); односи између Запада и Русије су потпуно нарушени и испуњени великим неповерењем, а односи између САД и Кине су у фази трговинског рата и рата око људских права. Овоме треба додати и Фукојамино признање да није наступио „крај историје“ и победа либералне демократије. Издвајања за војне потребе у последњих десетак година су знатно увећане, где су САД на водећој позицји, иза којих су знатно заостали геостратешки ривали, Русија, а нешто мање Кина. Хладноратовска линија подела није нестала само је из Централне Европе померена на исток.
Након пропасти ВУ и СССР-а НАТО је на челу са САД наставио да форсира НАТО – решења, ексклузивни безбедносни поредак, без Москве, ради трајног базирања САД у Европи.
Опијене славом и победом у хладном рату САД као да нису приметиле да се пост Јелцинова Русија консолидовала, да је на светску сцену ступила нова Путинова Русија, а поред ње и Кина у економском успону, модернизована и на спољнополитичком плану све активнија, како запад каже чак и „агресивна“. Путинов наступ на Минхенској конференцији 2007. где је говорио о проширењу НАТО на исток, о војним интервенцијама САД без мандата СБ УН, о успостављању система против ракетне одбране у источној Европи и другим темама, је говор који је био сума свих проблема које су имали и имају и данас Русија и Запад. Наступ Путина је означио тријумфалан повратак Русије на светску политичку сцену. Путин је истакао да за „савремени свет једнополарни систем је не само неприхватљив, већ је и немогућ“, предвидевши стварање нових центара моћи. Путинов наступ је изазвао бурне реакције на Западу, ширећи антируско расположење.
Дакле након пада берлинског зида, окончан је Хладни рат, тако да су уследили многи врели ратови, ради устоличења и одржања униполарног светског поретка. Ту можемо истаћи први ирачки рат – агресију САД на Ирак, НАТО агресију на СРЈ, другу агресију САД на Ирак, те покретање читавог таласа револуција у Блиском Истоку и Северној Африци, уништење и покушај уништења више држава (Ирак, Либија, Сирија), многи државни преврати и грађански ратови, као и ширење тероризма. У свету се у првим деценијама двадесетпрвог века из године у годину повећава број конфликата унутар држава. Према наводима Хајделбершког института само у 2013. бележи 414 конфликата, од којих је 45 квалификовано као највиши степен насиља, а према налазима по критеријумима проблема мира 20 њих су у светским размерама прави ратови.
Само у време председника Буша Млађег у 60 земаља света деловали су специјални амерички тимови. У 2011. било их је у 120 земаља, а потом специјалне снаге САД делују у преко 134 земље, са преко 70000 људи. (Извор: Nick Turse, 16.01.2014.).
Све акције које предузимају САД по свету, услед непостојања друге силе као колективног геополитичког фактора, манифестују се између осталог у форми „Операција за стабилизацију“ које припрема и изводи заједно са партнерима у НАТО. Такве операције се изводе у „крхким државама“ које су институционално слабе, које не могу да контролишу основне виталне функције, неспособне су да осигурају безбедност друштва и које не контролишу територију, а у ствари САД их учине таквим.
Међутим постепеним јачањем међународних позиција Русије и њеног евроазијског геополитичког вектора, утицај САД на истоку Европе и у Евроазији почиње да бива обуздан. У сарадњи са Кином, Индијом и неким бившим совјетским републикама формирају се нове безбедносне асоцијације и организације као што су ШОС, ОДКБ, БРИКС идр.
Почиње ново међусобно надметање великих сила, односи се заоштравају, улазимо у фазу „НОВОГ ХЛАДНОГ РАТА“.
Украјинска криза, коју су директно припремиле и организовале САД, у настојању да елеминишу утицај и присуство Русије на Црном мору и у Украјини, била је последња опомена за Русију „да се супростави америчкој самовољи, безакоњу и дрскости“, као је то говорио генерал Леонид Ивашов. Припајање Крима Русији, и задржавање руског утицаја у регији Црног мора, пружило је Русији важан ослонац за даљње геополитичко деловање на својим западним и југозападним границама, затим према Средоземљу. Одлучношћу са којом је Русија наступила у сиријској кризи и геостратешки и војни потези које је вукла значајно су ојачали њен геополитички положај и придобила је мноштво других држава, као и подршку колективних механизама безбедности чији је члан (ШОС и ОДКБ).
Као форма новог хладног рата, која је била врло присутна и у време хладног рата појављује се све обимнија и бржа модернизација оружаних снага како Русије тако и чланица НАТО савеза. НАТО настоји што више војних ресурса, како људских, тако и најмодернијих борбених система распоредити уз саму границу са Русијом, одржати што више војних вежби, само са једном поруком „наводном одбраном од агресивног наступа Русије према западу“.
Русија све више широм света извози наоружања и војну опрему високог техничко-технолошког квалитета. У новом хладном рату Русија је успела сачувати Сирију као државу и осујетити даље јачање САД у том региону. Затим је подржала Венецуелу и заштитила је од разорног утицаја САД. Чврсто брани Резолуцију 1244 СБ УН и подржава суверенитет Србије.
Ако је неко очекивао да ће свет након нестанка ВУ и распада СССР-а, дочекати и гашење НАТО савеза и миран свет са више слободе и демократије, преварио се. Зашто смо ушли у фазу новог хладног рата? „САД су нација, како каже Емил Влајки, која није престала ратовати од свога настанка“ (Е. Влајки, Амерички терор). Збигњев Бжежински сматрао да је све под контролом САД: „светске институције, међународни односи, европски савезници, слободна трговина, неразвијени, изборни процеси, капитал других земаља, медији, култура, продукција.“ (З. Бжежински, Велика Шаховска табла).
Према Бжежинском ван његове земље, нема и не би смело бити аутономије, за било кога и за било што. Он даље истиче: „треба отворено казати да западна Европа остаје у великој мери под америчким протекторатом и да друштва која је конституишу подсећају на некадашње вазалне земље“. Након пада берлинскког зида у документу – извештају „Wolfovitz“ који је објављен 1992. се наглашава да се не сме дозволити да ико оспори америчку доминацију, па ни европски савезници. „Америчка спољна политика мора имати за циљ да убеди потенцијалне конкуренте да одустану од те замисли. Светски поредак обезбеђују САД које морају бити спремне и да независно делују ако другачије није могуће. Исто тако морамо све урадити како би се спречила појава неког европског безбедносног система којим би НАТО био доведен у питање“. (Наведено према Е. Влајки, Амерички терор). Упркос оваквим настојањима САД појављују се друге државе, изазивачи оваквој политици. Управо говор Путина на Берлинској конференцији 2007. јесте одговор на ова питања.
Нови хладни рат је изданак садашњег светског поретка који можемо назвати релативни униполаризам, јер су САД и даље водећа светска сила, али њихова моћ није апсолутна као у последњој деценији прошлог века. САД су свесне свога постепеног деклинизма, па зато оптужује друге земље, пре свих Русију и Кину да дестабилизују свет, да дестабилизују Балкан. Дестабилизују нестабилно, тј. враћање у „природно стање ствари“.
Шта нам је нови хладни рат донео на Балкану и у нашем региону? Сходно својим стартешким опредељењима САД траже „кључ за балканску браву“, како ефикасно да управљају тим „веригама света“. Пре него што се НАТО одлучио на оружану агресију на СРЈ, САД су чиниле све да балкански чиници остану на нивоу манипулативног објекта, да не достигну статус регионалног субјекта.
На основу тога САД су одредиле своје фаворите и аутсајдере, савезнике и супарнике. Једни су подржавале и ставиле их у функцију својих интереса (Албанце, Хрвате, Бошњаке), а Србе су систематски пропагандно дехуманизовали, физички уништавали и настојали верски и идентитетски преобразити. Срби се нису мирили са насилно успостављеном, и наметнутом политичко-географском картом Балкана и због тога су били изложени неправедним америчким ударима и оружаној агресији.
У временском међупростору, од завршетка хладног рата, па до избијања новог хладног рата, у посве униполарном поретку света САД и НАТО су, када је очекивано хлађење међународних односа и стабилизације прилика у свету, довели до усијања и ратног пожара на Балкану и другде по свету подстичући друге да ратују у њиховом интересу и за њихове циљеве, или су се пак и сами ангажовали и то свестрано укључујући и оружану агресију на СРЈ.
У том периоду свестрано су радили на преуређењу односа на Балкану, померању свога утицаја на исток, што брже и што ближе границама Русије, стварању нових савезника на блиском истоку, обезбеђујући услове за опкољвање Русије по систему „Анаконде“, ради њене коначне поделе на три дела итд. Ови процеси нису ишли планираном динамиком. Закаснили су са померањем на исток ка Русији.
Српски чинилац на Балкану их је задржао не планирано дуго, зато су се нашли сучељени са војно и економски опорављеном Русијом и економски ојачаном Кином и ушли су у фазу хладног рата. Отпор оружаној агресији НАТО на СРЈ који је пружила држава и војска био је важан фактор за превазилажење „инхибираног страха у свету“ (М. Степић, Кроз балкански дурбин). СРЈ и њена војска су показале да је отпор НАТО могућ, и отвориле питање шта би било тека ако би САД напале Русију, Кину или Иран. Кредибилитет НАТО је доведен у питање.
Јављају се пукотине унутар самог савеза. НАТО настоји очувати атлантистички, таласократски униполаризам, као тврди чинилац за наметање западних вредности целом свету. ВБ иако изван ЕУ остаје амерички носач авиона уз западну обалу Евроазије. Истовремено јача русо-фобија и сино-фобија. НАТО се грчевито бори да одстрани „руски малигни и опасни утицај“, зато је по кратком поступку примио неке нове чланице, источне земље и земље бивше Југославије, ради инфилтрирања у срце Балкана.
У новом хладном рату Русија је успела да се уздигне и саму себе заштити. Укључила се активно у одбрану светског претка и улоге ОУН. Врло моћно оружје Русије у новом хладном рату јесте руски цевоводно-гасни трозубац, који се простире са севера као Северни ток 1 и 2 и некадашњи Јужни ток који се појавио у облику Турског тока.
Каква нас конфронтација у будуће очекује, како на Балкану, так и у целом свету? Да ли ће мо видети удружене САД и ЕУ против збирно Кине и Русије, или само Кина и САД, или Исламски свет сучељен са „неверницима“. У оваквим комбинацијама треба узети у обзир следеће варијабле, које ће утицати на коначан скор у геополитичкој транзицији: 1) Снага Сибира – руско енергетско напајање Кине; 2) Северни ток 1 и 2 руско енергетско напајање Немачке; 3) Турски ток – енергетско напајање ЕУ; 4) Појас и пут – кинеска амбиција економског и трговинског продора у Европу; 5) Мождана смрт НАТО, како је то рекао француски председник Макрон; 6) Криза ЕУ; 7) Осовина Пекинг – Москва – Берлин, уместо све слабије таласократске полуге Вашингтон – Брисел; 8) Стварање Велике Евроазије и 9) Време као посебан фактор који на крају даје одговоре на све.
Како су се НАТО агресија на СРЈ и касније нови хладни рат одразили на геополитички идентитет српског народа и српских земаља? Појам српске земље жртвован је у име „мира у кући“, у заједничкој држави јужних Словена. Овај појам се поново јавио током и након разби-распада Југославије деведесетих година прошлог века. Данас се може пронаћи у ретким научним радовима. Док се још једино налази у српској химни (у другој, четвртој и шестој строфи), вероватно да би се замениле речи „српског краља“.
Са становишта геополитичког идентитета српски код је доминатно копнени, што такође може да значи припадност Истоку. Међутим Срби и српске земље се налазе пред изазовом и процесом наметнутог економско-политичког и војно-стратегијског трансфера у евроатлантске интеграције. У културно-цивилизацијском, етно-националном погледу неспорна је припадност Срба и српских земаља Истоку. Срби се налазе пред изазовом нове прекоредне, наднационалне и мултиетичке интеграције (ЕУ); предходно Срби нису извршили приоритетну националну интеграцију српских земаља у националну српску државу.
Ово може бити пресудно у идентитетском преобликовању и превођењу Срба из православног ареала у западне цивилизације. Овакви процеси могу довести до располућености српског националног бића, до унутрашњих нестабилности, и до тога да Србија постане „растрзана земља“. (Миломир Степић, Српски геополитички образац). Ово преобликовање геополитичког идентитета не може бити последица аутономне промене географско-историјске датости, него је то процес експанзионистичког замаха Запада као победника у хладном рату.
Данас се одвија систематичан процес прекомпоновања српског геополитичког идентитета, који спроводе западне силе. У том смислу се користе и други народи који су били у заједничкој држави са Србима или националне мањине као што је Албанска на КиМ. На удару се налази српски пијемонтски (ујединитељски) идентитет. Циљ је онемогућавање не само све српског окупљања него и очувања територијалне целовитости Србије као постјугословенског простора. Истовремено се поништава идентитет посредника и упоришта за руске трансбалканске амбиције усмерене ка Средоземљу, превентивно се поништава и трансформише у идентитет „одскочне даске“ и трансгресионе линије за експанзију евроатлантског чиниоца према истоку. Као последица овога процеса српске земље би поново ушле унутар „завесе“ земаља између Балтика и Средоземља, с функциом проамеричке препреке за руско-немачки контакт, као тампон зона.
Србија и српске земље губе значај централности и чворности и транзитности (централна област и територијално језгро). У овом смислу на значају добијају Мађарска, Хрватска, Румунија и Бугарска, које су се показале као лојалне у трансатлантском продору на исток. Српске земље попримају идентитет опкољености, као последица инсталирања супарничког, и нескривено непријатељског окружења (М. Степић, исто).
Постмодерно „декодирање“ српског геополитичког идентитета јесте саставни део пацификовања српског чиниоца у целини, кога таласократски евроатлантски Запад стереотипно перцепира као руског телурократског експонента и „реметилачки фактор“ утилитарне вештачке равнотеже (не)моћи на глобално стратегијски важном Балкану.
Геополитичко позиционирање Србије у свету у коме доминира нови хладни рат, и поред богатог историјског, политичког, међународно-правног, геополитичког и других искустава, је врло тешко и сложено питање. Србија се мора енергично борити да се српски геополитички идентитет не би територијално-нихилистички свео на „не-великосрпски“, „безопасан“, „пожељан“, на троморавско-ужесрбијански геополитички идентитет, као то рече професор Миломир Степић.
О паду Америке прочитајте ОВДЕ.
Извор: Српски став
