Пише: Ребека Вест

За Хрвате је 18. век протекао у знаку подређености Мађарској и непоколебљиве, безумне и страсне љубави према Аустрији. Неспособност Аустрије је расла и довела до кризе из 1848. Уза све остале лудости Франц I и Метерних дошли су на несрећну идеју да затворе мађарску скупштину на четрнаест година, што је међу Мађарима изазвало праву узбуну. Мађарски национализам је од посебне феле: испољава се презиром и мржњом према националном осећању било ког другог народа. То се показало и кроз њихов невероватан однос према питању језика. До беса их је доводило то што нису могли да говоре свој језик и што су морали да се служе немачким; али им је било незамисливо да њихови суседи – Хрвати, Срби или Словаци – желе да се служе својим језиком, или, уосталом, било којим другим, а не мађарским. Жестина коју је чувени мађарски патриота Лајош Кошут показао поводом овог питања граничила се с лудилом, посебно зато што Кошут није имао ни кап мађарске крви, већ је био чисти Словак. Када је преузео руковођење Националистичком партијом, објавио је као један од својих главних циљева уништење хрватског идентитета. Рекао је да ће сузбити хрватски језик мачем и донео изборни закон у коме се име Хрватске није помињало нигде, а хрватски окрузи били су представљени као мађарски.

Тада су Хрвати још једном показали колико воле Аустрију и колико јој верују. Послали су изасланике у Беч да од цара Фердинанда затраже дозволу за развод од Мађарске, понуде подвргавање Хабзбурзима и именовање младог официра Јелачића за бана Хрватске. Цар се понео с лепршавом спетљаношћу немачких туриста у возу (у делу о путовању – прим. ред.). Претила му је катаклизма. Био је окружен револуционарно настројеним Бечлијама, незадовољним Чесима и неверним Мађарима; једини његови одани поданици били су Хрвати. Али, оклевао је да удовољи захтевима посланства, чак би их и одбио да се неким људима у дворским круговима Јелачић није допао. Пошто је постављен за бана, Јелачић је шест месеци ширио антимађарска осећања по Хрватској, а потом је, у септембру 1848, на челу педесет хиљада хрватских војника прешао границу и поразио мађарску војску која је журила у правцу Беча да помогне револуционарима. Нико не може рећи да Мађари нису изузетни војници, али овај пут Хрвати су били једнако добри, а имали су и ту предност да је вођа њиховог противника био лудак. Нису чак морали да држе Мађаре на одстојању, јер је Кошут у свом лудилу објавио да су Хабзбурзи збачени и да он влада Мађарском. До тог часа програм револуционара био је да добију аутономију у оквиру Аустрије. Излазак ван оквира програма значио је да Русија мора да се умеша. Они који се плаше бољшевичке Русије која се меша у послове других земаља, толико безначајне да никада нису били крунисани успехом, заборављају да је царска Русија довела политику спољног мешања до тачке коју ниједна сила никад није превазишла, изузев данашњих фашистичких земаља, и да је сматрала својим правом да брани династички принцип ма где он био угрожен. После Кошутове прокламације руски цар сместа је послао сто осамдесет хиљада војника у Мађарску. У лето 1849. Кошут већ беше побегао у Турску.

Јелачић и Хрвати спасли су Аустријско царство. Заузврат нису добили ништа, осим овог споменика који стоји на загребачком тргу. Хабзбурзи су потом наставили да се понашају самоубилачки. Радили су све да се царство распадне, силовали време и зачели Сарајевски атентат. Уместо да Хрватима дају аутономију, захтевали су њихову потпуну подређеност централној власти, ослободивши их мађаризације да би их с једнаком суровошћу подвргли германизацији. А онда су их, на крају, потпуно издали. Када је створена Двојна монархија с циљем да се Мађарска примири, Хрвати су просто предати Мађарима. Не знам ни за један ружнији чин у историји (1). У њему има оне нискости која се понекад испољава у сексуалним навикама врло вулгарних и бестидних људи: рецимо, човек оставља жену и заводи младу девојку, затим се мири са женом и, да би јој удовољио, излаже девојку јавном понижењу. Па ипак, Аустрија није заборавила 1848. годину и Лајоша Кошута. Оставила је споменик као подсетник. Тако су хрватски хелоти стајали и војнички поздрављали своје мађарске господаре у сенци споменика хрватском генералу који их је повео у победу над мађарском војском. То је најчуднија прича о суверенитету за коју сам икад чула.

Али шта је та прича значила за народ у Хрватској, за људе које сам гледала, за људе који су ми продавали робу на пијаци? Дошла сам у Југославију зато што сам знала да прошлост гради садашњост, и желела сам да сазнам како се тај процес одвија. Па да почнем сада. Јасно је да он подразумева известан степен људског бола, који траје стално и сведочи о континуитету патње, застрашујуће за сваког човека ушушканог у сигурност енглеске или америчке прошлости. Да ли је требало да дођем на пијацу и, наоружана вештичјом магијом, дотакнем раме неког сељака и шапатом га упитам: „Да ли си икада у животу упознао мир?“ да сачекам његов одговор, продрмам га и претворим у његовог оца и њему поставим исто питање, и да никад не чујем одговор: „Да“, колико год далеко у прошлост ишла? И хиљаду година да се вратим у прошлост, увек бих чула само: „Не, владао је страх, непријатељ је био споља, наши владари изнутра, уз тамнице, мучење, насилну смрт“.

Хрватска историја никада није створила ниједну велику и дивну легенду којом би надокнадила такве губитке. Она је бележила појединачна јуначка дела каква је мало који народ могао да надмаши, али она се нису уобличавала у неуништиву слику победе којој је било могуће окренути се као спасу у тренутку пораза. Хрвати су увек били изузетни војници; али њихова највећа достигнућа утопљена су у тријумфе хабзбуршких армија, које су се трудиле да се они никада не уздигну и не истакну, а њихова храброст и истрајност највише су се показале у сударима са Турцима, којих је било много, али који нису решавали ништа, те нити су забележени у историји, нити су сачувани у домаћем предању. Једина изузетна војна победа била је уништење мађарске војске чији је подсетник био споменик Јелачићу, победа која је једнако могла бити и пораз.

Црно јагње

Наредног дана сиромаштво острва постало нам је још очигледније. Наша прва експедиција одвела нас је ка северном крају острва, који је од зимског ветра заштићен брдима; но овај пут кренули смо на југ, где нема никаквог заклона од ветра који дивља између Раба и суседног острва. Земља и људи овде нису само тмурни, већ и очајни. Већина кућа је пространа, неке су готово праве тврђаве, јер обичаји живота налажу да породице, ма како велике и разгранате биле, живе под једним кровом. Има нешто посебно страшно и поражавајуће у кућама које су врло велике и сиромашне. На тамним отвореним вратима једног таквог здања, које не само да није примало светлост већ као да је испуштало таму, стајао је дечак од седам-осам година, чекајући туристе са цветом у руци. Мој муж завуче руку у џеп, извади неколико новчића и погледа их да би видео колика им је вредност. Дечак задрхта и не издржа: пружи руку, зграби један новчић и побеже у кућу. Није узео све новчиће, узео је само један динар, уплашивши се да ће му мој муж дати новчић од педесет пара. Касније смо наишли на слепог просјака, који је чучао поред пута у друштву једне девојчице. Дали смо му десет динара, што је отприлике десет пенија. Девојчица га протресе и повика му нешто на уво, гурну му метални новац у руку да га опипа, а онда га поново протресе, љута што не схвата каква га је огромна срећа задесила; али он је наставио да се вајка.

Али најтужније биће које смо видели није био просјак. Била је то жена средњих година и достојанственог изгледа, која је седела на каменом зиду мало удаљеном од пута, у великом очајању. Када смо пола часа касније вратили истим путем, она је и даље седела на истом месту. И ту смо се сусрели са изненадном ерупцијом маштовитости и људске способности за смех, чуђење и измишљање. На месту где се стаза рачвала наишли смо на групу људи који су ћаскали и сваки час прекидали разговор смејући се несташлуцима јагањаца које су повели на пијацу. Раздрагано су посматрали како бледожуто и црно јагње одскачу од земље правећи својим младим, гипким телима готово потпуно затворене кругове и како се њихове шашаве предње ноге клате додирујући шашаве задње ноге. Ови људи очито нису били неосетљиви простаци.

Оног дана кад смо напуштали острво попели смо се на његов највиши врх. Водио нас је један учтив и интелигентан човек, одевен у рите, иако је живео у великој кући и био један од наследника поприличног имања. На врху нас је сачекао предиван, чист, слани ваздух и јага али благотворна светлост; јер ту нисмо били много далеко од Грчке, где је светлост благослов, и где се све до средине лета може у подне изаћи без наочара за сунце. Пред нама су лежала жутосмеђа острва у тамноплавом мору. На истоку љубичастосиве планине на обали дизале су се ка унутрашњости и белим облацима, на западу дугачка, удаљенија острва пружала су се попут свитака које анђели држе на светим сликама. Наслонили смо се на капију; први пут сам се налазила на узвишењу где се није могло сести а да се човек озбиљно не повреди. Док смо се одмарали, покушали смо да одгонетнемо зашто је острво у таквом стању. Није било ниједног стварног разлога да буде тако сиромашно. У овом делу Јадрана има доста рибе, нарочито одличне локарде; може се производити уље и вино, и гајити кукуруз, а могуће је држати и овце и свиње. Прича се да је становништво сувише лењо да ради. То нам је рекао венецијански Јеврејин који је у граду држао фотографску радњу. „Радије ће просити него да узму плуг у руке“, рекао је, и док је то говорио наочаре су му блистале од самозадовољства; имао је оно карактеристично држање немачких поданика Аустроугарског царства који мрзе и презиру све друге аустроугарске поданике. Србин који је радио на Рабу као лекар рекао нам је да острвљани не могу да раде уз исхрану какву имају; сетих се да је Мармон (гувернер Илирије у време Наполеона – прим. ред.) писао у својим мемоарима да је лењост Далматинаца била свеопште позната, али да је сасвим нестала када су им, док су градили путеве под његовом командом, давали довољно хране.

Разлог меланхолије овог острва треба тражити у прошлости, а не у садашњости. Он је тек данас (1937. – прим. ред.), од рата наовамо, откако је Далмација постала део словенске државе, добило прилику да ужива у плодовима својих дарова; но катастрофа је у међувремену погодила светско тржиште тако да ниједна заједница не може живети без оскудевања уколико није претходно направила неке резерве. Раб то није био у стању да учини. Неки од фактора који су га у томе спречили били су дела Божја, које човек није могао избећи. Куга га је опустошила. Али хлеб његовим гладним устима отимало је царство. Безобзирност и окрутност од којих болује свака сила када влада људима који нису њени и која не чува себе дајући својим поданицима највећу могућу аутономију, донели су острву глад и жеђ. Венеција је спречила далматинске рибаре да себи обезбеде живот на једини могући начин у доба када нису постојали хладњаци: нису могли усољавати рибу, јер је држава имала монопол на трговину сољу, и со не само да је била изузетно скупа већ је у неким крајевима није ни било. Осим тога, Венеција није дозвољавала развој бродоградње у Далмацији. Њена политика очигледно је била да ове крајеве држи у зависности и сиромаштву. То је једном приликом отворено и признала, наредивши да се униште све маслине и дудови који су гајени због свилене бубе. Кад су Далматинци запретили да ће се дићи на устанак, закон је повучен, али много дудова било је већ посечено; потом се потрудила да буде по њеном користећи мање директан пут. Готово сви далматински производи, изузев кукуруза, за који је плаћана извозна такса од десет посто, морали су се продавати у Венецији по ценама које је она утврђивала; али сви они који су Венецији из неког разлога били потребни – Аустрија, Анкона, Напуљ, Сицилија, Малта – могли су продавати своје производе на далматинској обали. Таква неравнотежа изазвала је озбиљне привредне поремећаје. То свеопште уплитање произвело је армију douaniers (цариника – прим. ред), а она је, за узврат, створила армију кријумчара.

То су били разлози зашто је Раб био сиромашан; али постојао је и један додатан, због кога је био још сиромашнији. Није нимало необично што људи и жене на далматинским острвима имају лица као распети Христос. Млетачка република није увек с Турцима ратовала оружјем. Дуго времена задовољавала се да слаби насртаје освајачких трупа поткупљујући великим свотама чиновнике и официре на окупираним територијама. Новац за то није потицао од Венеције. Он је узиман од људи из Далмације. Од рибе која је трулила, понека је остајала здрава, када је такса од десет процената на кукуруз била плаћена, а цена вуне, вина и маслиновог уља на венецијанском тржишту оборена на најнижу могућу, продавцу се ипак враћало понешто. Од тог остатка отиман је и последњи дукат да би се платио данак Турцима. Становници Далмације одвајали су од својих уста да би спасли нас у западној Европи од ислама; а иронијом судбине одбранили су нас тако успешно да они међу нама који би да буду широки и слободоумни, и који, да би се потврдили као такви растежу своје умове и аргументе до слабоумља, могу и не трепнувши да кажу да Далматинци можда и нису морали толико да се труде, јер исламизован Запад можда не би био ништа гори од овог данас. Њихова лудост се потврђује самим начином на који изговарају реч „Балкан“: он сугерише хаос који пркоси људској врлини и интелигенцији и који их спречава да га преправе у оно што би он могао да буде.

То су потврђивала и моја сећања: било је довољно да затворим очи и да осетим мирис прашине, летаргију, бес и безнађе македонског града, некада поноса Европе, који је предуго био под Турцима. Запад је крив за многа зла, вулгаран је, површан и окрутан када је у питању економија, али никада није упознао такву смрт каква је била у хришћанским провинцијама под османском влашћу. Од тога су ме спасли становници Раба: или би требало да кажем да ме спасавају и сада. Жена која је седела на каменом зиду живи у немаштини, јер је њеним златом купљена моја безбедност од Турака. Немоћна и збуњена стајала сам на високој планини и гледала острво прекривено терасама на којима су моји спасиоци, мали и црни попут мрава, трчали тамо-амо, покушавајући да своју судбину учине бољом.

Куда води борба против глобалног загревања, сазнајте ОВДЕ.

Извор: Стање ствари/Одломак миз књиге Ребека Вест, Црно јагње и сиви соко, Mono&Manana, 2001. стр. 50-52. и 112-114