Пише: Мухарем Баздуљ
Грађани из региона похрлили су на вакцинацију у Србију: ред испред Београдског сајмаКад су последњег мартовског викенда десетине хиљада грађана Босне и Херцеговине, Северне Македоније, Црне Горе, Албаније, али и других земаља, похрлиле ка Београду на бесплатну вакцинацију, то је инстантно била светска вест. Готово да би се могло казати да се у последњих тридесет година о Србији у свету није писало позитивније. Чак и асоцијације које призивају спортисти као Новак Ђоковић или Никола Јокић тешко могу да се пореде са овом ситуацијом.
Наравно, било је дежурних скептика који су покушавали све то да сведу на меру сопственог цинизма. По њима све то није ништа више од покушаја Србије да се успостави као регионални хегемон. Тобоже, ето, вакцине би свакако пропале, па је боље да се некако потроше него да се баце. Такви су имали приговоре и на избор вакцине која је коришћена за имунизацију највећег дела страних држављана, мада се радило о једној од „западних” вакцина, оној признатој и у (целој) ЕУ. Боље је и не замишљати шта би такви говорили да је за исте потребе коришћена руска вакцина или тек – не дај, Боже – кинеска.
Занимљиво је да српска власт чак и није имала потребе да од ове акције експлицитно прави пи-ар догађај. Та ствар и није нелогична, у оваквој ситуацији има смисла следити принцип „мање је више”. Постојала је, међутим, једна згодна аналогија коју, чини ми се, нико није потегнуо. Наиме, вероватно најчувенија реченица из Сретењског устава је вероватно она из члана 118: „Како роб ступи на Србску земљу от оног часа постаје слободним, или га ко довео у Србију или сам у њу побегао”. На такав начин, после непуних две стотине година, могло би се рећи: Који год грађанин, ма како ступи на српску земљу, било као путник, било као гост, било као туриста, има право да се вакцинише. Има лирски настројених патриота који се уз узвишену реторику присећају цитиране одредбе Сретењског устава, али често нису свесни да то има смисла једино ако се у свом времену покушаваш понашати на том трагу. Вакцинисање страних држављана регије подсећа на то, а нарочито на то подсећа вакцинисање миграната, управо оних људи који у данашњем свету највише подсећају на некадашње робове. Марко Милановић, редовни професор међународног права на Универзитету у Нотингему, написао је ових дана: „Србија, по мом мишљењу, не само да треба да вакцинише странце и својим суседима помаже, већ је и дужна да то чини. (...) Зашто Србија има обавезу да помогне странцима? Зато што је здравље право које следује сваком човеку. Оно је универзално и урођено људском достојанству. Сви смо, појединачно и у оквиру политичких заједница у којима живимо, дужни да помогнемо другима у животној опасности, без обзира на њихово држављанство или националност”. То је, наравно, тачно, али веома мали број држава држи се ових правила солидарности.
Занимљиво је да је у практично исто време, велику пажњу српске јавности привукла изјава америчке глумице Елизабет Олсен о Србији: „Заправо нема ничег јединствено српског, јер су они тек око 13 година своја земља. Они немају ништа своје, само узимају од оних који су у неком моменту заузели њихову земљу”. Уз то је такође рекла: „Срби немају манире, нон стоп причају”.
На слично провинцијалан начин као кад крене одушевљавање изјавама глобалних селебритија о прелепим Београђанкама, сјајној храни у Србији и ноћном животу на сплавовима, ове успутне тврдње изазвале су масу осуда и пљувања. Има, међутим, нечега у изјави Олсенове што уопште не мора бити лоше.
Кад она каже да је Србија тек „око 13 година своје земља” она очито алудира на чињеницу да тек однедавно Србија није у државној заједници са Црном Гором. Колико год нека врста модерне самосталности Србије постојала већ од почетка деветнаестог века, Србија се у последњих стотинак година у симболичком смислу била у доброј мери „утопила” у Југославију. Југославије нема већ тридесетак година, а све земље настале њеним распадом кренуле су пре Србије у покушај свог глобалног „брендирања”. У већини случајева то се базирало на историјским митовима, углавном средњовековним.
Србија, међутим, има реалну традицију на коју може да се ослони. У том смислу, и вакцинална солидарност није нешто што је у српској историји без преседана. Иако су нажалост ратови деведесетих креирали понешто мрачну ауру око Србије, из низа разлога данашњи тренутак може се доживети и као својеврсна „нулта тачка”. А из те тачке ваља бирати традицију и на ту традицију се настављати.
О греху Здравка Кривокапића прочитајте ОВДЕ.
Извор: Политика
