Пише: Винко Пандуревић, генерал ВРС у пензији
ТВ екранизација последњих неколико дана живота на слободи, Слободана Милошевића, под називом „Породица“, која је крајем марта и почетком априла 2021. приказана на РТС, изазвала је мноштво коментара и контраверзи у нашем друштву. Након двадестак година оживљене су неке теме које су у деведесетим годинама прошлог века биле судбоносне по Србију и српски народ у целини.
Да ли је намера аутора поменуте ТВ серије била искључиво драматуршка, уметничка, културно-историјска или политичка, у овом тренутку је мање важно. ТВ серија је изазвала мноштво анализа и коментара, највише са политичког, историјског, геополитичког, војно-стратешког, па и са аспекта карактеризације једне породице и њене улоге у друштву, а најмање са аспекта културе и уметности. И овај пут је екранизација важних историјских личности и историјских догађаја из наше савремене историје, попут неких филмова снимљених о ратовима деведесетих током „разби-распада СФРЈ“, у први план истакла „нове-старе“ теме, као што су: демократија као таква, демократија на српски начин, Србија као (не)демократска држава, рат и одговорност за распад Југославије, ратни злочини, хашки трибунал и његова правда, улога личности у историји једног народа, геополитички аспекти српског питања итд.
У овој краткој анализи нећемо се бавити уметничким аспектима поменуте ТВ серије, нити истинитошћу приказа одређених историјских догађаја, који су тема саме ТВ серије, она ће нам послужити само као повод за кратку анлизу српске демократске традиције и демократије на српски начин, као и повод за анализу геополитичких димензија положаја Србије и српског народа, као оквира који је битно утицао на демократију у нашем друштву и њено профилисање.
Дилема кнеза Лазара „коме ћу се приволети царству“, као да је постала наша вечита дилема, када је реч о избору између истока и запада; избору између слободе и неслободе; о избору између служења своме народу или служења туђину; о избору припадања православном цивилизацијском кругу или западно-европском; дилема о избору између демократије и аутократије; дилема о избору између јаког државног лидера или јаких институција државе; дилема о избору између свеукупних националних интеграција (уједињење свих српских земаља) или наднационалних интеграција (Југославије у множини, ЕУ, НАТО); дилеме централизације или децентрализације земље, односно очувања интегритета и суверенитета или одрицање од истих у име „народне перспективе, бољег живота и демократије“.
Све побројане дилеме биле су мање више актуелне у двадестом веку, а посебно другој половини тог века, и снажно изражене у последњој деценији прошлог века, протежући се једнако снажно и почетком двадесет и првог века, па све до данашњих дана.
Слободан Милошевић и његова породица снажно су присутни у животима наших грађана, посебно средње генерације, оних који су били њихови савременици у својим најактивнијим животним годинама. Због тога је испољено велико интересовање за поменуту ТВ серију, не због самог Милошевића и његове породице него због највећег броја грађана и њихових живота. За некога је ТВ серија била, прилика за свеопшту критику и излив беса због политике коју је Милошевић водио као председник Србије и СРЈ. Многи његови политички опоненти су у ТВ серији нашли наводну „потврду“ исправности својих оцена и критика политике Слободана Милошевића, сваљујући сву кривицу за ратове и тежак положај Србије на самог Милошевића. Сама серија, заиста говори о Милошевићу из једног посебног, углавног негативног угла о њему као личности. И као таква, ТВ серија је била повод за активни ангажман многих Милошевићевих присталица, као и оних који на свој начин посматрају политику Слободана Милошевића, узимајући у обзир врло сложене међународне прилике и унутар политичке околности, од посебног утицаја и на Србију и на сам режим Слободана Милошевића.
Историја нам казује да Србија није скоро никада била „шампион у демократији“, бар фактички, иако је имала напредне и модерне уставе у одређеним историјским епохама. У више од последњих 200 година модерне српске државности, главне полуге власти у држави (пашалуку, нахијама, кнежевини, краљевини, па и у републици) држали су сеоски и обор кнезови, војводе, кнезови, краљеви и председници, упркос постојању у модерно време, низа државних институција гарантованих уставним и законским решењима.
Демократија на српски начин, није значила и то да је Србија демократско друштво. Развојни пут демократије у Србији је био врло специфичан и по много чему различит од историјског кретања неких других европских и суседних народа и држава. Срби су кроз историју дизали буне против завојевача, одупирали се империјама и окупаторима. Али су неке српске вође у одређеним историјским околностима користиле окупаторе и завојеваче ради очувања личне власти у одређеним доменима у којима им је окупатор то доделио, ради обрачуна са противницима из свога народа. Милош Обреновић је убио свога кума Карађорђа, вођу Првог српског устанка, „ради мира у кући и очувања задобијеног „поверења“ турских паша и турског Султана“. Срби су протеривали али и убијали своје краљеве (династија Обреновића). У ери комунизма и социјализма економски су истребљивани читави слојеви друштва (кулаци и индустријалци) и ликвидиране на хиљаде људи – противника комунистичке идеологије, присталица краљевине и ројалиста. Српско национално уједињење и територијално интегрисање устукнуло је прво пред краљевском (Краљ Александар Карађорђевић) идејом југословенства, а касније пред коминтеровско-титоисточком концепцијом јужнословенства и братства и јединства.
Режим Слободана Милошевића није био демократски у пуном значењу тога појма. Патио је он од низа недостатака, посебно недостатка ефикасних државних институција, снаге правне државе, био је режим са израженом корупцијом. Био је то режим који је прогонио политичке противнике, а одређено време је вешто управљао том истом политичком опозицијом. Такође био је то и режим који је одлучно стајао на становиштву пружања помоћи и одбране српског народа западно од реке Дрине и на становишту пружања отпора страним утицајима, који угрожавају националне и државне интересе, што не значи да је супростављање тим утицајима увек било адекватно. Био је то режим приклештен с поља и непрекидно условљаван разним притисцима, пропагандно анатемисан, под санкцијама и економским блокадама, што се одражавало на унутрашње стање односа у друштву.
Политички систем у Србији, а касније у СРЈ, па поново у Србији, конституисан је у транзиционом времену. У времену распада једне државе (СФРЈ), распада једног идеолошког блока и оквира, распада једног система вредности и распада правног оквира, који је до тада важио. Слободан Милошевић као председник Србије, која је била чланица федерације – СРЈ, сматран је на међународном плану за главног виновника ратова и распада СФРЈ. Српски народ је био „реметилачки фактор на Балкану“.
Не би Србија била оптуживана за све геополитичке последице распада СФРЈ, да није неколико милиона Срба живело ван граница Србије, који су имали своја легитимна права, који су били конститутивни народи у другим југословенским републикама (РХ, БиХ). Србија и њен председник Милошевић не би били сатанизовани да аутономним покрајинама (Војводина и Косово) нису одузета права конституенаса федерације и практичан положај република, који су имале по Уставу СФРЈ из 1974.
С обзиром да Милошевић није пристајао да се Србија федерализује (читај дезинтегрише), да се Србима ван Србије ускрате основна права на политичко и територијално организовање и физички опстанак, те да се омогући транзиција друштва по мерилима „пљачкашке приватизације“, он у очима запада губи „легитимитет“ и бива изложен свеопштем прогону и сатанизацији, а не због недемократичности његовог режима на унутрашњем плану. У таквим условима није било могуће, све и да се хтело, демократизовати друштво, јачати демократске институције и водити нормалан унутрашњи политички дијалог. Режим Слободана Милошевића је имао једно време плебисцитарну подршку, посебно у одбрани виталних националних и државних интереса. То је значило за опозицију да је скоро не могуће да дође на власт, на изборима, које би било тешко организовати на посве демократским начелима. Опозиција се није посебно ни залагала да се створе посве демократски изборни услови, него се ослонила на политичку и финансијску подршку спољнег фактора препуштајући своју политичку судбину у туђе руке. Знамо као је текао процес рушења Милошевића, и са каквим резултатима.
Срушити један режим било је лакше него изградити нови, бољи, праведнији, демократскији итд. Дотадашња опозиција окупљена под именом ДОС, доласком на власт имала је врло тежак задатак. Требало је наставити са испуњавањем налога својих ментора са запада. Силна обећања запада да ће подржати СРЈ и Србију на политичком, економском и сваком другом плану брзо су се распршила. Врло мало користи је наше друштво видело од тих обећања. Запад је остао чврст у својим захтевима према новим властима – својим „политичким миљеницима“. Ултимативно је захтевао хапшење Слободана Милошевића и његово испоручење у Хаг пред хашки Трибунал.
Нове власти се нису могле одупрети тим захтевима. Иако су се, као су говорили, борили за правну државу и демократске процедуре у одлучивању, Влада Србије на челу са премијером, као и председник СРЈ су прекршили властите законе и Устав своје земље и бесправно су испоручили Слободана Милошевића у хашки трибунал. Први дани владавине ДОС-а били су поплочани кршењењима властитих закона. ДОС је спроводио револуционарну, осветничку правду, служећи се свим средствима, а понајмање правним.
Зато данас, након одгледане ТВ серије „ПОРОДИЦА“ имамо толико супростваљене ставове о режиму Слободана Милошевића, о његовој владавини, па и о самој његовој породици, као да су и његова деца одговорна за његову владавину. Мало се ко залаже за одбрану принципа. За одбрану истине и правде. И они који бране Милошевића, као и они који га нападају, у ствари бране себе. Бране своје поступке и одлуке, своје заблуде, своје успехе и неуспехе, с намером да се изборе за бољу властиту позицију данас и у будућности. Поменута серија неће допринети унутрашњој интеграцији нашег друштва. Србија остаје и даље као растрзана земља, подељено друштво. Поново је врло актуелна књига Арчибалда Рајса „Чујте Срби! Чувајте се себе“.
Многи у Србији нису били свесни или нису хтели да схвате, какве су стварне намере запада према Србији. Нису били свесни геополитичког положаја српског народа и Србије, као ни последица које проистичу из тога положаја. Када је реч о „разби-распаду“ Југуславије и гланих виновника за тај распад, те карактеризације рата и финализације тих процеса кроз пресуде хашког трибунала, довољно је присетити се само неких историјских чињеница.
Реч је о историјским догађајима са краја двадесетог века, а тичу се ратова на простору некадашње СФРЈ, који су одсликани на врло специфичан начин, не само од стране домаћих и страних историчара, као оправдање за све што је запад припремио и учинио Србима, него и од стране једне међународне, више политичке него правне иснтитуције, а то је хашки трибунал. Назначени период српске историје приказан је и одсликан у пресудама хашког трибунала, као последњем филтеру, кроз који су западне силе филтрирале најновију српску историју. Намера је да се кроз псеудонаучни и пропагандни приказ кратког периода српске историје, заснује потпуно погрешан и злонамеран приступ целокупној српској историји.
Кратка је временска дистанца да би се могли доносити коначни историјски судови, давати историјске оцене и квалификације ових историјских догађаја, који се приказују, како на бази различитих историјских материјала и докумената, тако и на основу замишљених и жељених пројеката тих самих догађаја, сачињених од стране кључних „креатора југословенске кризе“, независно од њиховог стварног историјског тока.
Основна идеја креатора „новог светског поретка“ из осамдесетих година прошлог века, а која се као део општег спектра крупних геополитичких промена на истоку Европе, односила на растурање СФРЈ, као главни реметилачки фактор маркирани су Срби као такви и њихови лидери. Служећи се старим теоријама, насталим још у кухињи комунистичке партије из периода Краљевине Југославије и међу усташким идеолозима, које су биле подржане од стране запада, о „погубности“ по јужнословенске народе, „идеје и праксе великосрпског хегемонизма и унитаризма“, Срби су одређени као „главна претња и опасност по демократију и мирну транзицију социјалистичког политичког система“, те као „хегемонисти и поробљивачи осталих јужнословенских народа“, јер им нису „дозвољавали слободан избор и формирање властитих држава“.
Новом матрицом којом су додељене ратне улоге сукобљеним странама у рату на простору бивше СФРЈ, настоји се разноврсним средствима, методама и неоружаним облицима ратовања (што би смо данас назвали „хибридно ратовање“), као и непосредним војним и борбеним ангажовањем, прикрити стварна улога спољнег фактора и „домаћих сукобљених страна“. Стварни узроци рата, циљеви инспиратора рата и сукобљних страна, начин ратовања били су прикривани управо методама „хибридног ратовања“. У овакве теорије о српској кривици, и само српској, поверовали су и многи српски политичари, посебно опозициони, ради властите политичке користи, па чак и неки интелектуалци. Многи медији су активно ширили оваква убеђења у друштву.
Сваки облик помоћи Србима у Хрватској и БиХ од стране Србије сматрана је агресијом и великосрпским хегемонизмом. Успостава уставноправног поретка од стране Владе Р. Србије, на КиМ коришћењем и средстава силе квалификовано је као насиље према цивилима, етничко чишћење и сл. Неприхватање НАТО ултиматума из Рамбујеа, од стране Владе Србије, који је значио капитулацију и окупацију не само КиМ, него целе Србије, тумачи се као некооперативност, одсуство слуха за дијалог и мир у региону, неразумевање геополитичких промена итд. Као главни узрок српске кривице у ратовима деведесетих година прошлог века сматра се „диктаторски режим Слободана Милошевића, хегемонистичке аспирације на туђе просторе, историјска незрелост народа и окренутост ка прошлости, а не ка будућности, односно заробљеност у митовима и историји“. Све су ово теме и дилеме због којих је врло тешко објективно окарактерисати владавину Слободана Милошевића.
„Анатема“ коју је на Србију крајем деведесетих година прошлог века бацио запад, временом бледи. Нови поредак света који се инсталира потпомаже томе да се све неистине о Србима и Србији разобличе и да Срби поново заузму достојне место историјске нације у светским размерама. Такође и многе домаће заблуде, заблуде домаћих политичара, па и историчара нестају временом и бивају, као такве разпршене голим чињеницама које говоре у прилог истини о Србима као народу и његовј улози на Балкану у последњој деценији прошлог века. Ни данас Србија није поштеђена сличних опасности и притисака, који додуше нису попримили карактер „анатеме“, све због настојања да Србија сама бира свој пут развоја и опстанка. Када Србија сама и њени грађани бирају своје вођство, и то вођство одговара својим бирачима, а не спољњем фактору, увек постоји опасност диктата и притисака из вана. То је изгледа наш усуд Србија другог пута нема.
О последњој хашкој пресуди против Срба прочитајте ОВДЕ.
Извор: Српски став
