Прича о спектакуларном пребегу почиње на Далеком истоку СССР-а где је поручник Беленко добио место службовања. Извесни Џон Барон у својој књизи „Пилот мига“ (Mig Pilot: The Final Escape of Lt. Belenko) навео је да Беленков мотив пребега није био идеолошки, нити материјални, за милион долара како, се наводило у совјетској штампи него, према његовим речима „дубоко разочарење“.
Наиме Барон, за чијим идентитетом се заправо према неким историчарима крио сам Беленко, наводи очајно стање есакдриле у коју је стигао пилот суперсоничног ловца. Већи део овог састава, према његовим речима није се трезнио, а били су смештени у баракама без елементарних услова за живот. Наводно млади Беленко је из дана у дан постављао питања о даљем путу партије. С једне стране очајни услови живот, с друге свакодневно убеђивање да је он елита совјетског друштва, код њега су изазивали осећај располућености, писао је Барон.
Очајање је било веће и због шетедње на гориву које је било потребно да се изврши потребан налет и овлада летелицом какава је МиГ-25, што је код пилота изазивало фрустрације. Наводно су комесари тиме спречавали могућност пребега.
Барон у наставку књиге наводи да су пилоти осим летења имали и друге друштвене активности као што су били крчење шуме, прављење путева и сличне нелетачке активности. Летачка обука је понекад била прекидана узбунама због појаве америчких извиђачких авиона СР-71 Блак бирд, којима су у пресретање полетали мигови. Због лоше тренаже удеси са миговима били су чести, а посебно је Беленку остао у сећању случај, када је МиГ-25 излетео са писте и ударио у комби пун деце који се кретао путем у близини аеродрома. Међутим, нико касније није званично, у СССР-у потврдио да се икада десио овакав случај, па се често наводи да су Беленкове беседе биле више плод претеривања како би се оцрнио Совјетски Савез.
Према овој причи, очајање и немоћ утицали су и на Беленков породични живот, јер га је сопствена супруга, са сином, напустила и вратила се у Москву. Такође, по његовим речима, једини спас од очаја и безнађа био је пребег у Јапан.
Беленко је почео да кује план. Проценио је да са количином горива која се сипа у МиГ-25 током летачких дана био је недовољан за прелет до Јапана. Схватио је да мора чекати прилику када ће резервоари на авиону бити пуни, а то се није дешавало често. Такође, потребна му је била и одлична метео ситуација, кај често није била сјајна. Осим тога њега је највише плашило, што не зна ни реч енглеског језика, а посебан страх је изазвала могућност обарања од стране америчких или јапаснких ловца, који су често у тој зони патролирали. Једини контакт који му је преостао био је визуелни, са потенцијалним пресретачима. Како не би добио ракету у авион, потребно му је било чисто небо без облака.
Прилику за бег Беленко је добио 6. септембра 1976 за време рутинске вежбе. Након полетања са матичног аеродрома у близни Владивостока, Беленко је са мигом прешао у бришући лет како би га колеге из јединице што теже уочиле и пресреле. Искористивши њихову непажњу убрзо се домогао јапанског ваздушног простора. Лет му је ипак отежала неповољна метео ситуација и облаци како што му је ометало проналажење адекватаног аеродром за слетање. У тренуцима када је ситуација са горивом већ постала критична, њему се осмехнула срећа јер угледао мали цивилни аеродром Хакодате. Током слетања за длаку је промашио један пун путнички авион, али је ипак успео да слети на омању писту и то 30 секунди пре него што су мотори стали. У резервоарима није остало ни трунке горива. Како је писта у Хокадатео „кратка“ за слетеање авиона какв је Миг-25, Беленко је приликом слетања услед перманентног кочења спржио кочнице, и гуме су на крају попуцале, после излетања са писте. Летелица се зауставила испред антена у претпољу.
Искочивши из авиона пред запањеним Јапанцима одмах је затражио азил, а тог тренутка се отворила нова прича у коју на сцену је ступлила дипломатија и обавештајци.
Американци су одмах по слетању били упознати са овим необичним прелетеом. Ни сами нису могли да верују да су на поклон добили ловац о коме су до тада распредани различити митови и легенде. Врхунски ловац од кога је стрепео УСАФ и НАТО са својим чланицама, нашао се у америчким рукама. Започела је моментална операција испитивања летелице. Авион је пребачен експресно у базу Врајт Петерсон (Wright-Patterson Air Force Base), Дејтон, Охајо.
Испитивања су, наводно према америчким изворима, показало да је авион прецењен. Испитвањем је показано, да на местима где се очекивао титанијум у конструкцији користили челичне легуре. Читава летелица била је недорађена, а радар - цеваш имао је снагу од 500 кW. Американци су тврдили да је летелица инфериорна у борби са Фантомом Ф 4, а прича о 3 маха пренадувана, иако су израелски пилоти и даље препричавали, како су извиђачки летови МиГ-25 РБ над небом Израела, незаустављиви и да су достизали брзине од чак 3,2 маха. Иначе, важан исотријски детаљ током „Пустињске олује“, био је и тај да је управо МиГ-25 оборио амерички Ф/А-18.
Каква је ситуација у СССР-у? Изнервирани Совјети одмах по сазнању о Беленковом пребегу ангажовали су најбољег совјетског обавештајца у Јапану Станислава Левченка да сместа обезбеди повратак авион и Беленка у отаџбину. Левченко је имао као прив задатак, да на сваки начин спречи да Американци прегледају авион изнута. Утицај је требало да крене прво преко медија, када је требало објавити „наводно“ писмо Беленкове супруге која, сва уцвељена, позива мужа да се врати у Совјетски Савез. Текст је требало да буде праћен и њеном сликом како би што уверљивије било, иако се касније, после личног Левченковог пребега, утврдило да је писмо било лажно. Јапански медији су одбили да штамапају ово писмо, јер им је Беленко у појединим јапанским медијима, већ дао екслузивну причу у којој је навео и да га је супруга оставила и вратила у Москву.
Левченков напор је пропао, као и сви закулсини преговори да се МиГ-25 одмах врати у Совјетски Савез. Американци су после детаљног саслушања одлучили да је Беленко одличан материјал, па су га уместо у Москву ескпресно пребацили у САД, тамо је добио посао саветника и предавача у америчким ваздухопловним агенцијама. Занимљиво је и то да само три месеца после њега у САД као пребег је стигао и Станислав Левченко који је са предходно пребеглим пилотом постао пријатељ.
Епилог са пребегом МиГ-25 завршио се 12. октобра (67 дана од пребега) у луци Хитачи када је Совјетима предата летелица. Авион је затим бродом „Таигонос“ пребачен до Балтика и своју каријеру је завршо у Литванији у граду Даугавилису где је предат на употребу Ваздухопловној војној академији као учило, а после истека ресурса бачен на отпад.
Совјети су одлучили да спроведу детаљну истрагу о пребегу. Осим супруге, саслушан је и велики број официра и цивила са којима је Беленко био у контакту. Током истраге обавештајци ГРУ дошли су до запањујуће информације да Беленков наставник летења 1973 своојим авионом пребегао у Иран, а утврђено је и да је Беленко стално био у конфронтацији са својим наређеним официрима. КГБ је имао задатак да дискредитиује самог Беленка тврдећи да га је заврбовала ЦИА, али до дана данашњег нису публиковани никакви опипљиви докази који би потврдили овакву причу.
Какав је био епилог на совјетској страни. Званични извештаји време у пропаганде када се последице још нису могле објективно потврдити, поред навода о „моралној штети“, покренули су и питање „материјалне штете“. Наиме, без обзира, што је авион враћен, Беленку је приписана материјална штета коју је причинио СССР-у у вредности од 2 милијарде рубаља, а због трошкова прераде сифтвера који је користио МиГ-25. Систем „старт-уп“ ловачких ракета, добило је дугме за самоуништење, Обвај уређај је одмах добио надимак „Беленковская”.
Према непотврђеним изворима, промењен је однос према пилотима који лете врхунске авионе у смислу, повлашћенијег положаја, али са знатно ефикаснијом провером патриотских осећања.
Војни колегијум Врховног суда СССР-а грађанина Виктора Беленка, осудио је (у одсуству) за издају – на смртну казну стрељање. Беленко је своју каријеру наставио и као сарадник америчке обавештајне заједнице, па се његово име поново споменуло у истрази обарања јужнокорејског боинга 747 ( КАЛ 007). Управо је он наводно превео и растумачио прислушкиване разговоре пилота ловаца који су учестововали у обарању боинга.
Непотврђени извори наводе и да је Беленко 1982 контактирао Совјетског војног аташеа у САД како би му изложио жељу да се врати у Русију, међутим са њим је одбијен сваки разговор. Беленко се ни после распада СССР-а није вратио у своју домовину, па чак и после истека кривичног гоњења и уклањања потернице 2001. јер му сународници нису никада опростили овај издајнички чин.
Закључак:
Поред тога, што им је испоручио авион, Беленко је Американцима донео и пилотски приручник за летање са МиГ-25, а како би помогао америчким пилотима у процени и испитивању авиона. Јапан је у почетку пристао да се над његовом територијом изврше летна испитивања у циљу тестирања мотора и радара. Међутим, проценили су да би то могло изавати совјете на реакцију, па су захтевали да се авион тестира „негде другде“, тако да је већ 25.септембра пребачен у САД.
Амерички председник Џералд Форд дао је пилоту политички азил, и чак је основао фонд којим се финансирао његов боравак у САД.
Амерички Конгрес је Беленку доделио држављанство 1980, које је лично потписао Џими Картер. Током боравка у САД, Виктор Беленко се оженио са професорицом музике из Северне Дакоте, са којом се касније развео.
Након распада СССР-а, Беленко је као амерички грађанин пословно посетио Москву 1995.године.
Руси граде најновију војну базу, сиријска војска имаће важан задатак. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: Курир
