Пише: Радош Бајић
Одгледао сам ТВ серију „Породица” са великом муком у стомаку. Могуће због тога што је петоделни сторијал о последњим данима слободе бившег председника Слободана Милошевића, све који су били савременици и пасивни таоци страшних и драматичних догађаја у којима ништа није зависило од нас – вратио у време безнађа и анархије. У којој је после изгубљених ратова и потока проливене крви Србији наметнута колективна кривица, а нама, њеним грађанима, да будемо беспомоћни сведоци егзекуције срама, понижења и стида.
Уз поштовање етичког кодекса којег се држим, да се никада критички јавно не изјашњавам о филмовима и ТВ серијама својих колега, уз похвале и честитке које упућујем сценаристи и редитељу Бојану Вулетићу на храбрости и одважности – и овога пута ћу се уздржати од професионалних анализа и занемарити чињеницу да би се ТВ серији „Породица” имало штошта замерити?
Ипак, да бих поткрепио тему и разлоге због којих пишем овај текст, чак и ако скачем себи у уста прекршићу правило, па морам да приметим, да су у драматуршком и садржајном смислу, оне секвенце
које су пратиле драмску радњу у породичном окружењу председника Милошевића у вили „Мир”, поготову у односу на оне које су третирале догађања у Влади Србије у којима су протагонисти били премијер Ђинђић и екипа – биле далеко кохерентније, вероватније и у редитељско-сценаристичком смислу снажније и боље. Уз чињеницу да је својом глумачком игром која је многима била налик на подржавање и имитацију, колега Борис Исаковић у улози Милошевића однео шњур и освојио симпатије публике, добронамерно запажам да је у свих пет епизода изостала контрапунктална равнотежа између – трагичког јунака са једне стране и оних који су даноноћно заседали у Влади Србије? Којима је био циљ или задатак да „злочинца” стрпају у затвор и испоруче га Хагу? Рекао сам да нећу о манама, али почев од дискутабилне, млаке и проблематичне глумачке поделе челника ДОС-а, утисак ми је да је изостанак треће стране, оне којој смо полагали рачуне, оне која нас је две године пре засипала бомбама, по чијем налогу и диктату је Милошевић морао бити ухапшен, унижен и испоручен хашком трибуналу – чини се да је намерно и необјашњиво запостављен и занемарен? Све време сам очекивао, да ће се појавити секвенца у којој ћемо видети и чути дубље и стварније –
шта се заправо догађало у Влади Србије? По чијем налогу је и због чега на начин као да је „шибицар” хапшен Слободан Милошевић? Знамо коме је била намењена улога жртве – али ко су џелати? Ко је постављао ултиматуме и затезао шрафштук? Ко је претио и уцењивао? Јесу ли телефони у Немањиној 11 били усијани? Да ли је било притисака и позива из Брисела, Берлина, Лондона, Вашингтона – или премијера Ђинђића збиља нико није звао? Не питам као неко ко поседује такве информације и зна да јесте – већ као неко ко би желео да зна? Ко је држао у рукама штап и шаргарепу – и због чега?
Уместо да наше правосуђе суди бившем председнику за злочине које је учинио у својој земљи, према држављанима наше државе, ако се утврди да их је учинио – ко је кршећи Устав налогодавно инсистирао да се Милошевић ухапси и по хитном поступку депортује у Хаг? Да би му се по унапред припремљеној оркестрацији судило на међународном суду, како би се као главни и једини кривац за рат на подручју Југославије именовао један човек и један народ? Како би се оправдала и амнестирала НАТО агресија и дивљачко бесомучно бомбардовање једне суверене земље – без одлуке Савета безбедности Уједињених нација? У противном, да то нису урадили, макар би захтев Србије за обештећење у десетинама милијарди долара за штете којој су јој учињене – био логичан, оправдан и разложан?
Овако, изгледа да се премијер Ђинђић и екипа у влади збиља само знојила и зурила у телефоне и мотороле – и чекала информације из виле „Мир”? Да Легија и Чеда Јовановић попут јунака с брда и дола склепаног трилера уживо – обрлате, убеде, ухапсе и стрпају у марицу Милошевића? Па да, отворе виски, онај који је чувени Беба Поповић изнео на сто – како је то приказано у једној сцени серије? За кога је ових дана први следећи премијер Србије после стрељања Зорана Ђинђића у марту 2003. године – изјавио нешто у шта и мало дете тешко може да поверује, „да није тачно да је Беба Поповић имао било какву важну улогу у хапшењу Милошевића, да он уопште није био у кабинету Ђинђића, већ да се, док је спровођена акција хапшења ’балканског касапина’ како су западни медији крстили Милошевића – мотао по ходницима владе”?
Таква изјава уопште не чуди, јер су битка за ловорике и постђинђићевско наслеђе веома дуго после његове смрти код бивших перјаница ДОС-а биле разлог трвења, ниподаштавања и фабриковање важности – чије су заслуге за демократски просперитет и напредак земље веће и значајније? Кад би се шалили…
Елем, најдобронамерније сам зачуђен да аутори и продуценти „Породице” нису у драмском сучељавању хтели да покажу и прикажу, и ту трећу, можда најважнију и најзаинтересованију страну за расплет и исход једне од најтрагичнијих и најжалоснијих епизода у савременој српској историји? Када један народ бива присиљен да испоручи и преда на даље поступање председника сопствене државе – другим државама? Уз обману и обећања – за која двадесет година касније видимо да су била лаж? Огромна и масна лаж! А словило је тих дана и месеци – да ће нас Европска унија уз климоглав великог брата из САД, брже-боље и по хитном поступку наградити и примити у своје друштво? Да ће нас засути доларима, францима и еврима? И данас, кад затворим очи, као да видим и чујем челника ДОС-а који више није међу живима, како недалеко од виле „Мир”, са тротоара у Ужичкој улици уз завијање полицијских сирена, славодобитно и усплахирено виче у камеру РТС-а: „Једанаест милијарди долара је на нашим границама.
Треба само да им испоручимо Милошевића – и тај новац ће одмах да уђе у Србију”? У којој ће одмах затим да потече мед и млеко?
Дакле, реч је о многим болним и позлеђеним ранама, о питањима која се поново отварају након приказивања ТВ серије „Породица”? Уз све недостатке – за коју мислим да је добро да је угледала светлост дана. Подстакла је дијалог и поново отворила питања која у историјском смислу не смеју и не могу да нестану? Која не може да поједе маца? За која као народ, зарад сопствене будућности морамо наћи и добити одговоре?
У турбулентним временима о којима је реч нисам био ни учесник ни сведок – био сам само грађанин. И за време Милошевића, и за време Ђинђића. Сем на ТВ екранима никада их у свом животу нисам ни срео, ни упознао. Данас, двадесет година касније могу да кажем да их жалим. И једног и другог. И један и други су жалосни трагичари у времену беспућа, како је након свргавања са власти о тумарању Србије говорио и писао у својој исповедној књизи – трећи… Ко је трећи? Још један трагични српски лидер – још један председник Србије. Онај који је такође положио свој живот на жртвеник српске националне несреће, који је мучки и безумно ликвидиран у забити фрушкогорске питомине – Иван Стамболић. Његовим именом није названа ниједна улица у Србији? Макар, колико знам… А никакво зло Србији није учинио – сем што је изнедрио и створио Слободана Милошевића…
О отварању канцеларије руске војске у Србији прочитајте ОВДЕ.
Извор: Политика
