Пише: Ђорђе Радановић, председник Одбора за заштиту Срба у ФБиХ
Од почетка рата у БиХ прошло је 29 година.
Међутим, рат у БиХ је почео много прије него што су почели оружани сукоби. Након геноцида у Другом свјетском рату социјалистичка власт почиње са колонизацијом пресељавањем Срба из БиХ у Војводину и Славонију. Срби у БиХ, преполовљени усљед геноцида, тјерани су да забораве све што се десило. Ради “мира у кући”, “братства и јединства”.
Српски крајеви у БиХ који су носили борбу против фашизма (Дрвар Петровац, Крупа, Сански Мост, Кључ) системски су држани неразвијени. Ниједан објекат намјенске индустрије није ту направљен, војна индустрија је прављена у мјестима гдје су Бошњаци и Хрвати били већина (Нови Травник, Витез, Бугојно, Коњиц).
Економска запостављеност Србе из БиХ тјера и у економску миграцију, за послом одлазе у друге републике СФРЈ. То све смањује број и проценат Срба у БиХ.
У БиХ, највише у Сарајево, се досељавају муслимани из Рашке области и сјеверних дијелова Црне Горе. То повећава број муслимана у БиХ. Највећи проблем за српски народ у СФРЈ и у БиХ настаје са амандманима на Устав СРФЈ. Децентрализација државе се завршава доношењем новог Устава СФРЈ 1974. године, а то је посљедица веома снажне активности водства СР Хрватске, на челу са Савком Дабчевић Кучар и великог броја хрватских комуниста који су тражили већа права за републике у саставу СФРЈ. Вође Хрватског прољећа - Маспока су кажњене, али је Тито након три године испунио све оно што је Маспок тражио - децентрализовану СФРЈ и пресумпцију надлежности у корист република. Тим Уставом из 1974. године СФРЈ од унитарне државе прелази фактички у лабаву федерацију, гдје је све зависило од република које чине ту федерацију. СР Србија не може донијети ниједну одлуку без сагласности аутономских покрајина. СР Србија не може донијети одлуку ни за територију уже Србије самостално, чак и за то треба сагласност АП.
Срби у републикама гдје су мањина долазе у ситуацију да им други већински народ може одређивати судбину, јер је федерација СФРЈ изгубила надлежност за већину функција државе. Фактичка власт над институцијама сада је у Сарајеву, Загребу, Подгорици, а у Србији чак фактичка власт је у Новом Саду и Приштини. Устав из 1974. распарчава СРФЈ. У том моменту српски комунисти се не буне против доношења новог Устава.
Због геноцида у Другом свјетском рату миграција Срба, а и доласка муслимана из Санџака, имамо промјену структуре становништва у БиХ, што завршава са пописом 1991. године, када Срби чине само 31 одсто становништва, од пријератних готово 45 одсто.
Срби у БиХ, а и цијелој СФРЈ, имају негативну уставну структуру која значи да могу бити прегласани системом један човјек један глас.
У таквој уставној структури СФРЈ почиње распад Варшавског пакта, распад СССР, а 1990. године у БиХ и осталим републикама су спроведени први демократски избори. На власт су дошле СДА СДС и ХДЗ. Било је потпуно јасно да је рат на прагу. Словенија је кренула у отцјепљење, Хрватска купује оружје у Мађарској и ДДР. Хрватска доноси нови Устав, Срби постају национална мањина. Срби у Хрватској у страху од геноцида дижу побуну. Страх Срба из Хрватске се преноси преко Саве и Уне на Србе у бањалучком и бихаћком крају. У БиХ, СДА и ХДЗ заједно имају већине и у вијећу општина и вијећу грађана. Могу донијети одлуке без српских посланика.
Већ крајем 1990. године, у крајевима гдје су били апсолутна већина, Бошњаци крећу у војно организовање.
Средином 1991. године руководство СДА почиње са формирањем паравојних формација Патриотске лиге БиХ и Зелених беретки, као војног крила СДА. У организацији оружаних снага СДА предњачио је Сефер Халиловић, школовани официр ЈНА, са службом у Ђакову.
У Ђакову, Осијеку и Винковцима је успоставио добре односе са локалним ХДЗ-ом, преко њих ступа у контакт са врхом ХДЗ-а у Загребу. У договору са ХДЗ-ом Хрватске прелази у БиХ да би у Патриотску лигу окупио муслимане спремне да заједно са Хрватима крену у рат против Срба.
Преко Сафета Хаџића, предсједника СДА Нови Град и Мирсада Чаушевића ступа у везу са Алијом Изетбеговићем и спајају се различите групе које су створиле костур Патриотске лиге БиХ. Различити људи су били задужени за различите задатке. У централи СДА Мехо Каришик и Сулејман Врањ. Енвер Швракић формира патриотску лигу за Скендерију Широкачу и дио општине Стари Град, који се налази на лијевој обали Миљацке. Швракић формира патриотску лигу и у Травнику и Коњицу. Керим Лончаревић формира најбројнију групу у Сарајеву, патриотску лигу за централни дио Сарајева, формира регионалне штабове и у Зворнику и Рогатици.
Наоружање добијају из Хрватске, а један дио набављају у Мађарској и Источној Њемачкој. Сефер Халиловић у серијалу “Генерали” наводи: “Хрватска је дала један дио оружја, јер је намјера хрватског руководства била да на сваки начин што је могуће више пребаци рат у Босну и Херцеговину”.
Халиловић даље говори: “Ми смо у рекордно кратком року у октобру и новембру 1991. готово завршили посао организације регионалног штаба, општинских штабова, формирање јединица, започели са обуком диверзантских и противдиверзантских јединица, развили систем мобилизације.
До краја 1991. године је створено девет регионалних штабова и 98 општинских штабова патриотске лиге, рађа се илегална јака муслиманска војна формација.
Са друге стране ХДЗ Хрватске масовно наоружава Хрвате у БиХ, а најекстремнији дио Хрвата у БиХ, већ искусни и прекаљени активисти усташког покрета, је дошао из емиграције. Организују ХВО, блокирају касарне у БиХ, Србе протјерују из Херцеговине гдје су они већина.
Српска страна пред рат у БиХ се путем рођачких пријатељских и других веза наоружавала из складишта ЈНА. Све је то рађено без озбиљне војне организације, јер је српска страна сматрала да ће их ЈНА заштитити да се не деси 1941.
Александар Васиљевић у емисији “Некад Било” РТРС-а каже: “Постоји један народ који је одлично војнички организован, а релативно слабо наоружан. То су муслимани. Постоји један народ који је добро организован и добро наоружан. То су Хрвати. И постоји један народ који је одлично наоружан, а никако војнички организован, а то су Срби. Они немају ни своја документа ни своје штабове. Муслимани су у 18 регија успоставили организацију Патриотске лиге. Нема ниједне средине где се Патриотска лига није организовала”.
у селу Мехурићи код Травника 6. и 7. фебруара 1992. године одржава се савјетовање патриотске лиге, након тог савјетовања Халиловић пише акт “Директива за одбрану суверенитета БиХ”. Изјављује да само на територији Тузле имају 700 наоружаних и војно организованих муслимана.
Српски посланици 9. јануара 1992. године, због очигледне намјере муслимана и Хрвата да прегласају Србе, проглашавају Српску Републику Босну и Херцеговину, касније Републику Српску.
Никад није дефинисано када је тачно и гдје почео рат у БиХ. Алија Изетбеговић је рекао да се мора ићи на референдум и да се не може остати у Југославији. Преко Мухамеда Филиповића код Слободана Милошевића је куповао вријеме, куповао вријеме које му је требало да би се потпуно спреми за рат. Већ тада је свима било јасно да је само питање када ће почети оружани сукоби.
Тихи рат је трајао од 1945. Формални оружани сукоби у БиХ су почели - онда кад су почели. То је већ ствар која је даље текла под камерама и све се углавном зна. Извори проблема у БиХ су много дубљи и не треба их сагледавати само од првих вишестраначких избора 1990. године и рата од 1992. до 1995. Послије три и по године рата и борби, разних преговора покушаја споразума и примирја, десио се Општи оквирни споразум за мир у БиХ (Дејтонски споразум). Десило се међународно верификовање Републике Српске.
Како је израелски стручњак за исламски радикализам прокоментарисао рат у БиХ, прочитајте ОВДЕ.
Извор: Глас Српске
