Пише: Бошко Јакшић
Потресна је истина да свим грађанима Србије прете ваздух са бојом и мирисом, загађене земља и вода, а да их власт поново разврстава у две мученичке колоне од којих ни једној неће бити боље уколико заједнички не покушају да спасу човекову околину.
Каква смо то држава која елементарни недостатак заједништва потврђује у време када су Америка и Кина у конфликту око свега а ипак размишљају да сарађују око екологије, када ЕУ има „зелени договор”? Зар само бомбе које падају на главу могу да нас окупе?
Да би се протресла колективна свест, у Београду је прошле недеље одржан протест под именом „Еколошки устанак”, што неодољиво подсећа на алтернативне покрете који су владали Европом седамдесетих, када су се различити сегменти друштава окупљали против размештаја америчких ракета, потом регруписали у отпору неолибералном капитализму, па правили трећу формацију око хомофобије.
Различите људе, а радује ме што је у њима много младих, окупила је заједничка брига. „Еколошки устанак” би морао да буде натполитичка категорија, али није.
„Сваки протест треба да звучи политички”, опскурно тврди један политиколог и одмах добије простор у опозиционим медијима. Зашто да екологија буде политизована? Не да не „мора”, већ би „морала” да буде ослобођена било какве политике – сем еколошке.
Зашто би житељи Старе планине или четири параћинска села на падинама планине Бабе у отпору мини хидроелектранама, односно каменолому, били „рушитељи” Александра Вучића? Грдно греши власт која се држи става да ће таква „опозициона делатност” уз сва дозвољена и недозвољена средства бити лако побеђена на изборима.
Премијерка потврђује да је влада спремила одговоре на свих 13 захтева са протеста па се надам да се надлежно министарство за екологију – које се укида па обнавља – неће више око загађености ваздуха ослањати на циклоне и антициклоне чекајући да се стање поправи променом времена.
Природа не чека. Узвраћа свом силином своје моћи. Загрева атмосферу узрокујући топлотне ударе, разорне шумске пожаре, катастрофалне поплаве, побеснеле урагане, топљење ледника, напредовање пустиња...
Сасвим је депласирано деловала премијеркина опаска да су људи почели да се баве екологијом готово из хобија – пошто имају посао и плату. Неће бити. Многи немају ни посао ни плату, али ни чист ваздух.
Они који подсећају на Бор, Смедерево или Панчево и податак да око 2,5 милиона грађана Србије живи у областима у којима ниво загађења ваздуха прелази граничне вредности, који враћају слике Потпећког језера и вода Лима и Дрине прекривених тонама разног плутајућег отпада, на сече шума, на све отпадне воде или близу 3.000 дивљих депонија које трују обрадиво земљиште и пољопривредне производе, сви они намах су оптужени да – уз обавезну „помоћ из иностранства” – екологију користе као мимикрију за рушење власти.
Ресорна министарка, уместо да сриче написани и њој неразумљив текст о еколошким изазовима, уместо да прекине срамно ћутање које потврђује да се власт радије замера сопственом народу него кинеским инвеститорима или компанији „Рио Тинто”, избацује рафале напредњачких фраза.
„Иза лажне бриге за животну средину крију се протагонисти пропале политике и лажни заштитници животне средине, који су често потпомогнути споља”, каже партијска активисткиња која и сама не зна шта је снашло када је добила министарски положај. Али зна ко је за све крив:
„Функционери бившег режима су кроз пројекат ’Очистимо Србију’, очистили буџет Србије, а напунили буџет Маурицијуса. Њихова суштинска брига је ваздух Маурицијуса, а не Лознице и Бора.”
Режимски таблоиди, као да живе на респираторима које им је Вучић лично поклонио а не од истог ваздуха који сви удишемо, ликују што је „Устанак пук’о ”. Оно што би требало да је проблем свих, одмах се убаци у „ми” и „они”. Зачас се повуче трансверзала Маурицијус – Стара планина. Неодговорно поигравање са здрављем свих грађана.
Нема то благе везе са нечијим политичким платформама или програмима. Има искључиво везе за потребом људи да удишу чист ваздух са мање честица из ложишта и саобраћаја, да имају воду за пиће и наводњавање, да обрађују земљу коју нису у недозвољеним количинама населили разни пестициди.
Шта ћемо са малим хидроелектранама, „убицама река”, које су оствариле безначајан енергетски допринос а велике еколошке штете? Стимулише се прелазак на грејање на гас, али када ће „зелене паре”, сав новац од еколошких такса, ићи за екологију?
Нема довољно новца, хорски понављају власти које се мењају. Недостаје 500 милиона евра годишње. Европски подаци показују да је за заштиту животне средине држави неопходно 15 милијарди евра. У Србији је 2019. издвојено 50 милиона.
Зелена економија није само профитабилна, тај сегмент има једну од највећих стопа раста и она ће бити економски покретач. Бити ван тога значи изолацију и технолошку стагнацију, али решавање проблема се одлаже јер приоритет имају ауто-путеви, железнице и болнице. Рабимо ресурсе природе а враћамо јој смеће и загађење.
Шта се све не предузима у борби против пандемије ковида 19, а вирус је за годину дана однео мање живота од 6.600 – колико по проценама УН у Србији у истом периоду умре од загађеног ваздуха, што је ставља у врх светске листе.
Да је крајње време за акцију – јесте. Јасно је да ниједна држава не може преко ноћи да реши еколошке проблеме, али људи желе да виде да се нешто конкретно ради. Макар да се позове на „устанак” који је имао за циљ да на светло дана извуче проблем који се стално гура под тепих.
Неко је у влади препознао опасност. Кинезима је у Бору затворен рудник а у Зрењанину фабрика за рециклажу пластике. Власт би могла да извуче добру поуку: боље радити на време него радити под притиском тргова.
Доста више политизовања пандемије или екологије. Доста политике, желимо чисту природу!
Како се Путем свиле долази до велесиле, сазнајте ОВДЕ.
Извор: Политика
