Пише: Драган Росандић
Мрак је већ увелико прекрио Дедиње када су нам коначно из протокола јавили данас предсједник Милошевић очекује. Била је субота, 24 марта, на двогодишњицу НАТО агресије. Стајао је на средини великог салона и са сваким од нас се руковао.
И данас ми одзвања у ушима: Славко Милошевић, Брано Милошевић, Веселин Милошевић, Драган Милошевић, Мијо Милошевић…
Инстинктивно притегнух кравату.
-Господине Предсједниче, Драган Росандић, Пјешивац, пријатељ и кум Милошевића. Данас овдје престављам пријатеље, кумове и зетове Милошевића! – покушах да се мало нашалим.
-Онда имаш одговоран задатак – карактеристичним, дубоким гласом, акцентујући поједине слогове, одбруси Предсједник, чврсто ми дрмајући руку.
Некако се смјестисмо. Донесоше још столица. Стиже и послужење. Крушка какву још нијесам окусио. Наздрависмо.
-Јесте ли ви Милошевићи из Београда или… – упита Предсједник.
-Ми дошли одоздо из Црне Горе! – чу се у глас.
-Е, сад сте ми још дражи. Па како је на Увачу, како се живи? У каквом је стању пут од Подгорице до Матешева?
Милошевићи богами одговарају као из топа.
Разговор непримијетно склизну на политичке теме. Таква су времена.
-Ето, они из СНП-а нас издадоше! – започе Предсједник – Забише нам нож у леђа, а ја сам их покупио са ледине и одржао у животу! Купили смо им ону бараку, да имају где главу да склоне. Када су се уселили, зову: „Пошаљите заставе!“ Посласмо и заставе. Не прође ни пар дана, ни опет зову: „Пошаљите и копља!“ Посласмо и копља, а они копља окренуше у мене!
Нама непријатно. Нијемо се загледасмо као да смо ми нешто криви.
На двогодишњицу НАТО бомбардовања, Слоба је био више киван на СНП него на Медлин Олбрајт!
Пажљиво посматрам Предсједника. Ставове износи смирено и убједљиво, не дајући вам ни најмању могућност да посумњате у њихову исправност. Ни све уцјене и пријетње из свијета, нијесу га поколебале у чврстини његових убјешења да се земља мора безсуловно бранити. Питам се кроз шта је све прошао овај човјек у ових десет година и какав му је живот био.
Три мјесеца касније, гледајући колону аутомобила која одводи Предсједника ка Централном затвиру, мислио сам како би било лијепо да је све то првоаприлска шала. На жалост, била је то трагична стварнист. Почињало је вријеме у коме наредбе неће стизати са Дедиња, него из Бијеле куће…
Шта је Мирослав Лазански одбрусио Чедомиру Јовановићу, прочитајте ОВДЕ.
Извор: Ревија Исток, број 58, мај 2001. године.
