У исповести Миладиновић прича о свом подвигу када је, као припадник 125. моторизоване јединице, 10. маја 1999, док их је НАТО авијација засипала бомбама, успео са својим војницима да довезе два тенка на Кошаре. На надморској висини од 1.385 метара, где орлови свијају гнезда, српска војска је сломила НАТО операцију "Стрела" и зауставила копнену инвазију. Гест саговорника био је можда и пресудан за такав исход.

Исписао историју

- Сећам се, рат је увелико био у току када сам између две битке седео са командиром бригаде генералом Драганом Живановићем. Пили смо ракију и разговарали. Упитао ме је да ли могу да истерам тенк на Кошаре. Мислио сам да се шали и рекао сам му да могу после добре припреме. Рачунао сам да ћу имати месец дана, а добио сам 48 сати - присећа се Миладиновић, родом из села Осојане на КиМ, који је у том тренутку већ био прекаљени борац, са 16 година искуства, као вођа тенкиста, и три године ратног искуства у Хрватској.

Изабрао је два тенка Т-55 пољске производње а екипу су извадили из шешира. Поред Миладиновића, који је био командир вода, другим тенком је командовао десетар Бранислав Фингерхут, пореклом Немац.

- Шесточлану екипу за два тенка, возачи, нишанџије и пуњачи муниције извукли смо из војничке капе. Они нису знали на какав задатак идемо. А ја нисам знао да ли ћемо живи стићи на Кошаре. Проблем је био што сам само једном, и то без тенка, прошао тим путем, али сам знао да нема избора - додаје саговорник.

Два дана након одобрене операције Миладиновић се прекрстио и тенкови су кренули у седам сати увече. Рачунали су да ће по мраку успети да избегну НАТО авионе, који су бомбама засипали Кошаре. Истовремено, извиђачки авиони и сателити детектовали су сваки покрет, па се чинило да је готово немогуће њима испред носа протерати два тенка. Посебно зато што су авиони били опремљени за детектовање температуре тенка, чији је мотор током рада достизао и 100 степени.

- Кренули смо из Бровине преко Јуника и сат времена касније дошли до набујале реке Ереник. Изнад нас кружили су НАТО авиони, само сам чекао кад ће да нас заспу бомбама, а ми морамо да пређемо преко воде. Био је ту мост који су поставили инжењерци, али је мало напукао, па сам рачунао да је боље да реку прегазимо јер је тим мостом требало пребацити рањенике са Кошара, па нисам смео да ризикујем да га тенковима срушимо. Таман смо изашли из реке кад опет налет авиона. Сакрили смо се у албанско село Јасић испод врбе - сећа се Миладиновић.

Ни лево ни десно

Запет као пушка, чекао је да авиони замакну у супротном правцу, па да тенкове превезу преко брисане чистине до првог шумарка, одакле почиње успон уз планину.

- Признајем, уз дозу страха, успели смо да се докопамо првих шума, слушајући авионе како тутње и бомбардују около. Мени су експлозије бомби биле оријентир где да идем јер смо возили по мрклом мраку, са угашеним светлима. Два пута смо напустили тенкове и склонили се у шипражје, чекајући да опасност прође. Лакнуло ми је када смо се докопали старе букове шуме, са деблима широким и по 30 метара. Густа шума ни небо се не види.

Из шуме опет на ливаду и окомити терен с усецима, где тенк не може да се помери ни лево ни десно.

- Уз све то, бујице воде од потока, који су надошли од отопљеног снега, сливају се низ падину и терен који је готово непроходан за тенкове. Вози се под нагибом, сваки час ми се чинило да ћемо да се преврнемо, али успели смо. Тенковска гусеница гази, умешни возачи успевају да контролишу тенк и после 12 сати дотерали смо тенкове на Кошаре - закључује Миладиновић, који каже да након сукоба ни он ни други нису добили заслуге које им припадају, али важно је, каже, да се не забораве јунаци који су одбранили отаџбину.

Одмах по доласку тенкови су започели ватрено дејство по запрепашћеним терористима, који су могли све да очекују, али не и два српска тенка на окомитој висоравни Раса Кошарес. Било је то први и једини пут да су употребљени тенкови на овом стратешки важном месту.

- Када су се појавили тенкови, као да нас је сунце огрејало. Колико смо се ми обрадовали тенковима толико су се терористи ОВК уплашили и почели да се повлаче, препали су се да ћемо стићи до Тиране - испричао је Бобан Остојић, који је преузео један од два тенка од заставника Миладиновића по доласку на Кошаре.

Лелек и јауци рањеника

Описујући најтежи тренутак током операције пребацивања тенкова на Кошаре, заставник Миладиновић је испричао да су без обзира на бомбе успевали да одрже везу са командом.

- Слушали смо шта се дешава на фронту, лелек и јауке рањених пешадинаца, кукњаву за погинулим друговима. Упркос ратном искуству које сам имао, није ми било лако да то слушам, а још горе је било мојим војницима. Тешио сам их и лагао пошто сам знао да задатак морамо да извршимо - испричао је Миладиновић.

О подвигу

* 10. маја 1999. у 19 сати започела је операција пребацивања тенкова на Кошаре

* два тенка Т-55 пољске производње пребачена су на прву линију фронта

* за 12 сати, под сталним налетима НАТО авиона и бомби којима су засипани, тенкови су стигли на Кошаре

* 1.385 метара је надморска висина стратешки важног положаја Раса Кошарес, на који су стигли тенкови.

Како је руски лидер "прочитао" америчког председника прочитајте ОВДЕ.

Извор: Српски Телеграф