Многи овде праве паралелу са Гамалом Абдулом Насером који је такође желео да се обрачуна са исламистима. Они су сада стварна претња Египту, јер је Исламска држава проглашена на Синају.
Сви арапски лидери који су оборени са власти 2011. године, били су председници република. Франциски дипломата Жан Пјер Филу их назива "мамлук државама", по египатским војницима робовима који су владали земљом у од 13-16 века. Поред Египта Филу у ове државе смешта и Алжир, Сирију и Јемен. Оне су све се угледале на националистичку Турску под Кемалом Ататурком. У свима се вршио крвави обрачун са мањинама.
Под Мубараком, Египат је био нешто слободнији, пре свега из његове намере да се додвори западним саветницима. Генерал Сиси нема такву задршку. По неким проценама, устанак против Мубарака су организовали генерали. Када су га се решили користили су исламисте да потисну либерале, а затим либерале да униште Муслиманско братство.
Легитимитет свих ових република је базиран на два циља: Арапског уједињења и ослобођења Палестине. Ниједан није остварен, али су зато на власти биле породичне династије. У Сирији хафеза ал Асада је налседио син Башар, Уибарак је припремао свог сина Гамала за наследника, а туниски председник Бен Али је спремао свог зета. Због тога су многи ове државе поспрдно називали ренархије (мешавине републике и монархије).
Оригиналне арапске династије су прошле много боље. Према речима стручњака тајна је у ставу -"Владам јер сам вас створио". За државе арапског залива кључни фактор је новац, али ин подршка Запада.
Мароко и Јордан не прозводе нафту, али своју власт тамошњи краљеви базирају на религији, тврдећи да су потомци пророка Мухамеда. Ове две државе се разликују од држава залива и што су им владари много флексибилнији. Током арапског пролећа они су начинили неке уступке. У Мароку је тако следбеник покрета Правда и Развој ( сличног Муслиманском братству) постао и премијер.
Извор: Newsweek.rs
