Недостатак политичке визије, притисак на Вашингтон, Берлин и Брисел да им се испуне сви услови и да буду ослобођени одговорности за неспровођење потписаних споразума главни су разлози зашто се периодично, махом из Приштине, прети причом о „великој Албанији”. На мети екстремиста није само Космет, већ и део централне и јужне Србије који обухвата Прешево, Бујановац и Медвеђу, па и Ниш, који представници привремених приштинских институција виде као део јединствене албанске државе.
Прича о размени такозване прешевске долине за север Косова је била наметана протеклих неколико година као наводни део компромисног решења између Срба и Албанаца. Сада, припајање Прешева и Бујановца тзв. Косову, односно Албанији, помиње се у „нон-пејперу” који се приписује словеначком премијеру Јанезу Јанши, где је предвиђено ново прекрајање граница на западном Балкану. „Видите, ви кажете да ће Србија да призна независно Косово, да је спремна да се одрекне Прешева и Бујановца да би добила Републику Српску. То се неће догодити јер није реално, а није нам ни потребно”, поручио је председник Србије Александар Вучић у интервјуу Сенаду Хаџифејзовићу за сарајевску ТВ „Фејс”.
Вучић је и раније одбацивао провокације Приштине које су се односиле на „прешевску долину”, па и ону коју је својевремено објавио бивши председник привремених косовских институција Хашим Тачи који је, између осталог, рекао да сања о томе да Прешево буде део Косова. Председник Србије је пре више од годину дана рекао да га не интересују ничији снови и да понуде о размени територија – села из општина на северу Косова за општине на југу централне Србије – Прешево, Медвеђу и Бујановац никада и ни од кога није добио. Нагласио је да су такве идеје бесмислене. „Када погледате Медвеђу, можете само да се насмејете, не разумем. У Медвеђи живи негде око 6,5 одсто Албанаца. А под каквим су спором Бујановац и Прешево, нисам приметио”, додао је Вучић, уз назнаку да у Бујановцу живи 42 одсто Срба.
Овај део централне Србије нашао се и на мети актуелног премијера привремених приштинских институција Албина Куртија који је поново најавио успостављење реципроцитета у односима са Београдом. Затражио је да Прешево, Бујановац и Медвеђа, у којима живе и Албанци буду уједињени по истом моделу као и Срби на северу покрајине и да се формира тзв. заједница албанских општина (ЗАО). Скоро у исто време у „прешевској долини”, председник Националног савета Албанаца Рагми Мустафа рекао је да су на узвишењу изнад Великог Трновца почели радови на уређењу простора и изградњи објекта посвећеног команданту такозване ослободилачке војске Прешева, Бујановца и Медвеђе Ридвану Ћазимију, познатом и као командант Леши. Овај поступак је објаснио као жељу Албанаца да имају тај споменик јер они доживљавају Ћазимија „као хероја новије историје, који се жртвовао за добробит свог народа”. А тај „херој” је био један од четири команданта терористичке ОВПБМ који је погинуо 2001. у сукобу са Здруженим снагама безбедности на брду Црни камен код Великог Трновца.
На улазу у Велики Трновац локални Албанци су му 2002. поставили спомен-плочу, а 2012. је у том месту отворен и музеј посвећен њему, који су, уз помоћ дијаспоре подигли локални Албанци. На ову провокацију реаговао је шеф посланичке групе Социјалистичке партије Србије Ђорђе Милићевић који је питао Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања да ли је поднет захтев Општине Бујановац или Месне заједнице Велики Трновац, за одобрење градње меморијалног комплекса Ћазимију. Он је у Скупштини Србије оценио да је реч о најновијим провокацијама Албанаца. „Заборављају да и општина Бујановац мора да поштује законе Србије, без обзира на припадност њених грађана. У Србији постоји закон којим је прецизно регулисано коме се и под којим условима могу градити меморијални споменици. То сигурно није омогућено онима који су учествовали у терористичким акцијама”, рекао је Милићевић.
Небојша Човић, некадашњи председник Координационог тела Савета министара Србије и Црне Горе и Владе Србије за општине Прешево, Бујановац и Медвеђу, каже да тај проблем није нов и да се сада користи у дневнополитичке сврхе. За „Политику” каже да се он сада користи не толико од албанске националне мањине која живи на југу и централној Србији, већ од стране приштинских политичких структура. „Они безуспешно покушавају да направе паралелу са угрожавањем права Срба на Косову и Метохији и положајем албанске мањине на југу и централној Србији. Њихова жеља је да на овај начин релативизују флагрантно кршење људских права Срба и осталих неалбанаца на Косову и Метохији и прављењем непостојеће паралеле покушавају да ојачају своју преговарачку позицију у дијалогу, који ће се ваљда догодити”, каже Човић.
Историчар Саша Адамовић истиче да све што сада ради Албин Курти и што је пре тога радио у кратком премијерском мандату косовске владе, јесте притисак на Србију да би се остварио крајњи циљ косовских Албанаца, а то је признање „Косова” од стране Београда. За наш лист наводи да је пут ка томе пре скоро две године било увођење такса од 100 одсто на робу из централне Србије које је увела влада Рамуша Харадинаја и да је то слично када сада Курти покреће причу о реципроцитету и претње стварањем „велике Албаније”.
„У последње време Курти у први план ставља причу о наводној угрожености Албанаца у три општине на југу централне Србије, а све то је заправо део исте приче, чији крајњи циљ је познат. Албин Курти се не разликује по томе од својих претходника и његов циљ је да Београд пристане на такозвано узајамно признање и уз то, да пристанемо да Косово добије столицу у Уједињеним нацијама. Свака изјава, провокација и претња преосталим Србима у покрајини и сваки притисак на СПЦ, све је у служби тог циља у жељи да Србија под тим притиском попусти и поклекне”, истиче Адамовић.
Споменику место на гробљу
Небојша Човић каже да некадашњи припадници екстремистичких група које су учествовале у оружаном сукобу на југу и у централној Србији, а који су након предаје и разоружања амнестирани према усвојеном тадашњем плану Владе Србије, већ више од 20 година на различите начине покушавају да изазову напетост, узнемирење и безбедносну ситуацију и да доведу до нових сукоба. Говорећи о намери да се гради обележје тамо где је Ћазими убијен, наводи да је закон поводом тог питања јасан и прецизан и да нико породици Ридвана Ћазимија не брани да му подигну надгробни споменик, али подсећа да се мртви сахрањују на гробљима и споменику је тамо место.
„Што се тиче подизања споменика, тачно је да је то у одређеној мери надлежност локалне самоуправе, али само у случајевима када се том одлуком не угрожавају стабилност, безбедност и међунационални односи. Пошто су очи албанске заједнице код нас традиционално уперене ка Америци, можда би могли понешто да науче из садашњих америчких трендова – да се уклањају сви споменици и називи институција којима се продубљују поделе у друштву и изазива нестабилност. То је универзални приступ и споменику Ћазимију и из ових разлога није место ту, на начин како то замишљају неки у албанској националној мањини”, истиче Човић и додаје да би држава Србија у погледу тог питања морала одлучно да реагује.Антрфиле
Адамовић: Прича о угрожености Албанаца је опструкција Бриселског споразума
На бројне албанске провокације Запад млако или готово никако не реагује па се стиче утисак да привремене приштинске институције готово да могу да ураде све што им падне на памет. Тако је и сада далеко испод дипломатског радара пре свега ЕУ прошла претња о стварању „велике Албаније” која би, по жељама неких Албанаца, обухватала и добар део централне Србије са централним градом Нишом. Саша Адамовић наводи да је Курти очигледно осокољен променама у Белој кући и да рачуна на активну помоћ нове америчке администрације и због чињенице да је председник САД Џо Бајден емотивно везан за Косово. То је ветар у једра агресивној политици Куртија према Србији, сматра Адамовић.
„Оно што Куртија занима, ако с њим уопште и дође до наставка дијалога, то је да они западни центри моћи који стоје иза пропалог пројекта независног Косова, присиле Србију на тај последњи уступак. Не само Куртија, већ ни остале Албанце Бриселски споразум није много занимао, као ни његово спровођење, јер није довео до тог крајњег циља и због тога су они опструисали и одуговлачили његову примену. Зато су сада извукли причу о угрожености Албанаца и заједници албанских општина”, каже Адамовић.
Наводи да га Курти подсећа на причу о шахисти који је играо партију у којој је имао добијену позицију, али повлачи лоше потезе и губи предност на шаховској табли. Због утиска да је позиција некада била добијена, на најбољем је путу да направи последњи погрешан потез и изгуби партију. Каже да са реалношћу одбија да се суочи не само Курти, већ албанска политичка елита, а да та стварност каже да Србија неће признати независност Косова. „Србија је довољно снажна да у овом тренутку све притиске може с успехом да издржи и да настави политику заштите националних интереса на Косову и Метохији”, закључује Саша Адамовић.
Шта ће бити са враћањем обавзног војног рока, сазнајте ОВДЕ.
Извор: Политика.
