Српско-руски центар Мајак у склопу својих активности неговања сећања обележио је годишњицу смрти генерала Врангела полагањем венца на споменик у Сремским Карловцима у којем је Петар Николајевич Врангел живео неколико година приликом свог боравка у Србији.
Фото: Српско-руски центар Мајак
Петар Николајевич Врангел ( Новоалександровск, 15. август 1878 — Брисел, 25. април 1928) је био барон, генерал, активни учесник и вођа антибољшевичког покрета у Руском грађанском рату после Октобарске револуције 1917. године.
Био је познат под надимком Црни барон, јер је најчешће носио црну козачку униформу. Сахрањен је у Београду, у руској цркви Свете Тројице на Ташмајдану, поред цркве светог Марка.
Фото: Српско-руски центар Мајак
Након изласка Русије из Првог светског рата, Врангел је напустио војску и отишао у Јалту на Криму, где је живео у дачи, док га бољшевици нису ухапсили крајем 1917. Успева му да побегне у Кијев, где се на кратко прикључио армији новостворене државе Украјине под вођством Павла Скоропадског. Убрзо му је постало јасно да се ради о марионетској влади која постоји само захваљујући огромној немачкој помоћи.
Након напуштања украјинске владе, августа 1918. прикључио се антибољшевичкој Добровољачкој армији, са штабом у Јекатеринодару (данас Краснодар), где добија команду над Првом коњичком дивизијом и чин генерал-мајора. После Друге кубанске офанзиве крајем 1918, бива унапређен у генерал-потпуковника, а његова дивизија прераста у корпус. Као агресивни командант, постигао је велики број победа на северном Кавказу. Од јануара 1919. његова војска мења име у „Кавкаска добровољачка армија“. Веома брзо је стекао репутацију вештог вође и праведног администратора. Није толерисао безакоње или пљачку међу својим јединицама и уживао је велики углед међу народом.
Врангел се ускоро сукобио са командантом сектора Јужне Русије, генералом Антоном Дењикином, који је инсистирао на брзом маршу на Москву. Врангел је уместо тога захтевао да се прво изврши продор ка Царицину, (данас Волгоград) ради спајања са армијом адмирала Александра Колчака, који је и извршио 30. јуна 1919, након три неуспела покушаја козачког атамана Петра Краснова из 1918. У Царицин је стигао непосредно пре него што је Дењикин потписао „Московску директиву“ која је по Врангеловим речима: „представљала смртну пресуду јединицама Југа Русије“. Ипак, на инсистирање Дењикина, није му омогућено да споји своје јединице са јединицама адмирала Колчака, па је у новембру 1919. повео војску ка северу, уместо ка Москви. Наставак неслагања са Дењикином је довео до тога да Врангелу буде одузета команда, након чега је 8. фебруара 1920. отишао у изгнанство у Истанбул.
Када је 20. марта 1920, Дењикин био принуђен да напусти место главнокомандујућег, војни комитет који је предводио генерал Абрам Драгомиров у Севастопољу, замолио је Врангела да се врати у земљу и преузме дужност врховног команданта снага Белих на Криму. Врангел је прихватио позив и преузео дужност 4. априла 1920. Сместа је формирао коалицииону владу која је покушала да спроведе радикалне реформе, укључујући и аграрну реформу. Признао је новостворене антибољшевичке републике, међу којима су, између осталих, биле Украјина и Грузија и успоставио је односе са њима. Ипак, у овој фази Руског грађанског рата, било је прекасно за овакве мере, јер је покрет Белих убрзано губио подршку како у земљи, тако и у иностранству.
Како је светоандрејска застава спасила Сирију, сазнајте ОВДЕ.
Извор: Правда
