Пише: Др Иван Пајовић
Основано се претпоставља да Федералне резерве САД штампају у последње време до сада невиђено велику количину папирних долара. Још почетком 2020. године ФЕД је објавио да ће без ограничења штампати долар и куповати хартије од вредности на берзи, наводно са циљем спасавања земље од рецесије. Међутим, то ствара опасност од слабљења валуте и убрзавања инфлације (која је званично између 2% и 3%), што је скопчано са могућношћу наглог скока цена на мало и удара на стандард становништва. Према одређеним изворима, само у последњој години ФЕД је наштампао око 38% укупно икада штампаних долара. Овакав податак звучи запањујуће, али не значи да није истинит. Инфлаторно финансирање државе може се упоредити са наркоманијом, при чему наркоман непрекидно повећава дозу, све до трагичног краја.
Разумно је питање да ли ће овакав поступак довести до краха америчке валуте. Историјски примери говоре како су необуздана инфлаторна финансирања државних обавеза одвела те државе и њихове становнике у финансијску пропаст хиперинфлације. О томе речито говори немачки пример Вајмарске Републике, земље оптерећене плаћањем ратних одштета и са великим финансијским проблемима. Она је започела 1918. године са одмереним убацивањем додатних количина новца, које је временом повећавала, да би се 1920. осмелила и почела убацивати све веће и веће количине. Спочетка, те и наредне 1921. године проблем се није осетио, штавише, берзански индекси су почели да расту. То се објашњава тиме што се појавила већа количина новца на тржишту, која је одређеним делом усмерена на куповину акција, што је довело до раста њихове тражње и цена. Међутим, већ 1922. превелика количина новца довела је до осетног пада његове вредности, али влада није прекидала са убацивањем новца, немајући другог начина да финансира своје обавезе. То је 1923. довело до познате хиперинфлације и потпуног монетарног слома. Дакле, овој земљи било је потребно неко време, око три године, како би се стигло од првих последица прекомерног повећавања новчане масе до потпуног монетарног краха. Са САД је сличан случај, биће потребно одређено дуже време да се осете значајније последице оваквих поступака ФЕД-а, јер је САД огромна земља и не само то, већ је њена валута преливена и диспергована широм света и политички заштићена као једна од манифестација америчке хегемоније.
Случај Вајмарске Републике представља феномен који се неформално назива „новчани водопад”. Он је метафора реке која се лагано спушта низбрдицом, све брже и брже, док одједном, ненадано, не наиђе на ивицу провалије и ту се сручи у амбис у облику водопада.
Пут до данашњег огромног јавног дуга САД започео је још 1933. године, када су банкари са Вол Стрита, под изговором финансирања Њу Дила, изманипулисали председника Френклина Рузвелта да одвоји количине наштампаних долара од вредности злата, то јест дозволи штампање папирића без покрића. Следећи велики корак је било Никсоново званично укидање златног стандарда 1971. године и гажење споразума у Бретон Вудсу, што је изазвало светско укидање златног стандарда. Овај монетарни експеримент изгледа да је данас при крају и може се завршити колапсом долара.
Поставља се питање да ли они који управљају америчком државом и њеним финансијама стихијски воде државу ка финансијском и економском хаосу или је све део одређеног плана.
Један од планова могао би бити да се увођењем земље у краткотрајну, али велику инфлацију анулира огроман јавни дуг који је несумњиво неотплатив. Овакав сценарио може да „упали”, али је веома ризичан, јер може изазвати друштвени хаос и распад државе. Такав сценарио прелио би се по целом свету, довео би до краха тржишта обвезница и анулирања готовинских депозита, дакле изазвао би светски финансијски колапс. Губитак статуса долара као светске монете и финансијског хегемонија некима звучи невероватно, али није немогуће. У светској економији не постоје вечите истине. То потврђује и пре годину дана објављена студија америчког Савета за спољне односе под називом: „Време је да се напусти хегемонија долара”.
Други сценарио могао би бити прелаз на дигитални долар, који би имао већу вредност од постојећег папирног долара. Такав сценарио био би далеко мање ризичан, али би такође направио велике поремећаје на светској финансијској сцени. Он могао бити сличан ситуацији када је 1. јануара 2002. године уведен евро, ком је вредност дефинисана као дупло већа у односу на једну немачку марку. Убрзо, цене на мало у еврима изједначиле су се по вредности са некадашњим ценама у маркама, тако да су сви они који су поседовали готовину у немачким маркама практично „покрадени” за 50%.
Није искључено да су господари новца спремни и на неке друге сценарије. Ипак, јасно је да и државни, и банкарски званичници већ отворено и јавно говоре о могућности скорог краха долара. Томе би се обрадовао сваки доларски дужник, а данас је највећи, разуме се, држава САД.
Прошлу колумну др Ивана Пајовића прочитајте ОВДЕ.
Извор: Правда
