Амерички аналитичар, специјалиста за спољну политику Даниел Депетрис изјавио је ово у свом материјалу за портал Defense One.
Као што аутори примећују, данас, ако не и безбедност читавог света, онда барем благостање знатног дела његових становника зависи од изгледа америчко-руских односа.
Због тога је изузетно важно да ти односи барем остану на садашњем, мада не и најпријатељскијем нивоу.
У исто време, сматра Депетрис, гледајући тренутну ситуацију између ове две силе, тешко је не поверовати да су односи већ достигли критичну тачку.
Руски председник Владимир Путин добро зна да је једноставно бесмислено улазити у суштинске разговоре са својим америчким колегом.
Одлука Бајденове администрације да наметне додатне санкције Москви створила је неизбежни одговор “мило за драго”.
Посебно треба истаћи протеривање 10 америчких дипломата из Русије, што би на крају могло угрозити предложени самит Бајдена и Путина крајем године.
Руски амбасадор у Сједињеним Државама скоро месец дана није био у Вашингтону.
И све ово више него речито карактерише тренутне односе међу земљама.
У годинама од завршетка хладног рата, рекао је Депетрис, сваки нови амерички председник који је ушао у Белу кућу мислио је да је оштро ресетовање односа са Русијом више него могуће.
После тога, међутим, свако од њих напустио је своју канцеларију потпуно разочаран.
Без обзира на то, иако је мало наде за значајно побољшање америчко-руских односа, обе земље остају посвећене томе да обезбеде потпуни прекид.
Ако Вашингтон и Москва имају било какве шансе да реше оно што је остало од њихове интеракције, обе стране морају да дођу до озбиљних закључака да би можда нека питања требало одложити на каснији датум, јер они једноставно не наилазе на брзо решење.
Данас је у Вашингтону уобичајено да се целокупна спољна политика Русије повеже са личним приоритетима Владимира Путина.
Наводно би под било којим другим председником руска спољна политика била радикално другачија.
Али, на жалост, геополитика није тако лака ствар како би неко желео да мисли. Заправо, Владимир Путин доноси у Кремљ одређени укус својствен само њему.
Међутим, главни национални интереси Русије остали су прилично доследни током последњих четврт века.
Москва се увек одлучно противила и противи се даљем проширењу НАТО-а, крајње је скептична према западним намерама и остаје веома осетљива на најмањи наговештај мешања Запада у њене послове.
Чак је и Борис Јељцин, сада уткан у лик прозападно руског политичара, често осећао исту одвратност према америчкој спољној политици као и Владимир Путин данас.
Разлика између њих лежи само у чињеници да Јељцин није био толико сигуран у своје способности председника и владао је земљом која још није добила стабилност, која је била захваћена економском кризом и криминалом.
Владимир Путин је потпуна супротност свом претходнику. Међутим, чини се да политичари у Вашингтону, примећује Депетрис, то не разумеју.
Сваки нови амерички председник уверен је да може искушати Москву или извршити притисак на њу, присиљавајући је да радикално промени спољну политику.
Ипак, упркос санкцијама против стотина руских организација, протеривању руских дипломата, затварању руских конзулата у Сједињеним Државама и приближавању савезницима у Европи, руска спољна политика остаје једнако непопустљива и фрустрирајућа према западним осећањима као и пет или десет година пре.
То значи да је сама идеја, да Запад може наговорити Москву да гледа на свет онаквим какав жели бити конструктивна, остварива колико и гурање кроз закључана врата.
Срећом, позитивна страна геополитике је та што чак и противници и конкуренти са великим неслагањима око критичних питања и даље могу наћи начине за сарадњу када се за то укаже прилика.
У суштини, Сједињене Државе и Русија се не разликују једна од друге. На крају крајева, постоји разлог зашто се Бајден и Путин и даље међусобно зову.
Обоје схватају да ће се, без обзира колико су односи међу њиховим земљама у овом тренутку напети, ситуација неизбежно погоршати ако не покушају да сарађују у било ком правцу.
То би могла бити борба против тероризма или, на пример, закључивање унутарафганистанског мировног споразума који стабилизује Кабул, који у протекле четири деценије није видео ништа осим рата.
Уосталом, не треба заборавити ни на питања попут контроле наоружања за која су заинтересовани и Вашингтон и Москва.
Сједињене Државе и Русија остају две највеће нуклеарне силе, које чине више од 90% светског нуклеарног арсенала.
Одлука о продужењу споразума СТАРТ III о распоређеним нуклеарним бојевим главама и бацачима већ је постала позитиван корак ка оживљавању режима стратешке стабилности, који ризикује да умре полаганом, али болном смрћу.
Међутим, због тога би једна од страна требала да покаже интересовање за њих и бар престане да намеће непотребне санкције и друга ограничења.
У супротном, председник друге земље остаће при ставу да је бесмислено улазити у било какве разговоре.
Клан Вељка Беливука спремао велико зло у Србији! Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: Borba.Info
