Пише: Милан Видојевић
Кад год би се нека телевизија у Србији подухватила реализације историјске тв серије резултат би био разочаравајући, изузимајући серију „Вук Караџић.“ Било је то златно доба Телевизије Београд и продукцијски врхунац који се није више могао досегнути. Није било воље да се досегне, најпростије речено. На телевизији није било ни креативне снаге ни средстава за континуиран рад. Тек кад би држави затребала тренутна политичка афирмација неког датума, годишњице, Телевизија Београд је добијала немогућ задатак да из своје импотентне структуре избаци пригодну серију. „Новац није проблем,“ био је слоган наручиоца и заиста га је било за ту прилику, само се никад није видело зашто новац није потрошен на серију. Танак сценарио, лоша режија, дилетантска глума, све то заокружено у два или три клана који добијају реализацију и шта добијете? Отаљан посао и незадовољне гледаоце, све покривено нарученим, лажним „рејтинзима“ о одушевљеном, милионском гледалишту. А ситуација је постала катастрофална када су почеле да ничу „независне продукције“ које су показале да од лошег постоји и горе.
У протеклих неколико година били смо гледаоци управо таквих серија, на разним телевизијама, посвећених новијој историји, мислим на историју двадесетог века. Кроз њих су (слаби) писци покушали да осветле тобоже значајне тренутке наше историје. Зато није изненађење да и најновија продукција, „Александар од Југославије,“ спада у исту категорију, с једном разликом у односу на друге серије, а то и јесте разлог да ово пишем, да ова серија жели да понуди нову историју, по наруџби, како би она одговарала једном антисрпском тренутку у коме се тренутно налазимо.
Оно што прикрива перфидну позадину истоименог романа и тв серије јесте њен слаб квалитет и ту немам много да додам ономе што је о серији писао Божидар Зечевић у „Печату.“ Вук Драшковић је лош писац и ту нема помоћи. Све његове књиге су драматуршки галиматијас. Неки књижевни критичар садиста би докторирао као од шале на романима Вука Драшковића. Кратко и јасно, није писање за њега. На нашу несрећу, он је „рент-а-писац“ и деценијама има позицију коју не заслужује. На њој се налази захваљујући сваком одсуству морала и спремношћу да буде на располагању сваком режиму. Почев од 1968.године и студентског покрета, кад му је друг Ступар понудио сарадњу а он прихватио, до данас. Његов карактер заокружују два лажна атентата у којима је он наводно био мета. Да се не бих даље бавио овом моралном олупином само ћу да кажем да је фама о томе да је био мета атентата на Ибарској магистрали, коју сам шири, ординарна лаж. Тог дана је био у Пожаревцу на радном састанку са официром Државне безбедности. О осталим његовим лажима другом приликом. А сада да се вратим роману и тв серији.
То што Драшковић не уме да драматуршки постави радњу романа и сукоб две струје, српске и југословенске (а то постоји само у његовој глави) је проблем лошег писца. То што глумци у серији декламују ове Драшковићеве политичке будалаштине је ствар редитеља који не уме да направи драмски набој између ликова (било би лепо да Шотра коначно оде у пензију и престане да режира у деветој деценији живота, па да шансу на телевизији добију млађи редитељи) није чудно. Све наше серије су лоше режиране, у стилу „мала Јуца са столице муца,“ и ако успемо све то да занемаримо, остају политичке поруке које нам мудрује главни јунак, краљ Александар.
Он једини види будућност, он је политички геније који мора да се бори против заосталих Србенди који желе Велику Србију. То зна и француски поручник, ратни дописник, који из тек ослобођеног Београда даје новински извештај телефоном! Пошто је краљ Александар тог тренутка у цркви а кад изађе одатле сачекује га поручник, закључујем да се извештај телефоном слао са уличног телефонског аутомата. Јесте да се веза повремено прекидала (!) па је поручник морао да зове поново (?!) али то се писца не тиче, све на стр.13. књиге. У једном тренутку, одушевљени извештач мудро закључује: ...“Подвиг грчког Александра поновио је и, чак, надвисио Александар од Србије и Југославије, коју ствара...“ Како је промућуран тај поручник, ствара се Југославија а Александар му то потврђује на стр.16: „...а ратни циљ Србије био је стварање Југославије.“ Значи ратни циљ није био ослобађање Србије, као што су српски војници на Кајмакчалану мислили? Били су у служби велике идеје за коју нису знали? Какав маг је био тај Александар.
На стр.21 Александар каже свом ордонансу, пуковнику Јеврему Дамјановићу, коментаришући став савезника према будућој држави, „Изгинусмо за Југославију, а они...“ Значи, нико није погинуо за Србију, како је уман Драшковићев Александар. Две реченице даље, Александар пада у дилему, шта би он а шта савезници, они му нуде некакву „дуалну монархију“ са Хрватском, што је колосална измишљотина, Хрватска у Аустроугарској није била држава па није ни могла да буде један од „ентитета дуалне монархије“ што је све само помпезна будалаштина у Драшковићевој глави (пардон, Александровој).
Бисери се настављају на стр.24. Александар критикује Дамјановића коме каже: ...“наседаш лажима, пропаганди коју аписовци и многи још међу Србима шире против стварања Југославије?“ Зато су ликвидирани Апис и остали? Но, суштина целог романа и мисаоне громаде Драшковића дата је на стр.25. кад његов јунак Александар изјави: „Судбина Југославије одлучује се у Црној Гори...“ из које Александров ђед краљ Никола, у серији приказан као супериоран мудрац езоповског нивоа, свог јадног унука шаље у магарећу клупу више пута док му се овај мекетаво улизује. Ово је шкаљарско-кавачка историја достојна Мила Ђукановића која се убацује у ову серију (а уредник је вероватно Дана Драшковић). Сем што је ово лажна, измишљена историја намењена садашњим политичким потребама Црне Горе, тачније опстанка криминалне структуре Мила Ђукановића која у очима народа у Црној Гори жели да покаже (непостојећу) супериорност Црногораца над Србима, она треба да забашури и стварну историју краља Николе који је своје пензионерске дане на Азурној обали проводио уз апанажу у златним динарима које му је Краљевина Југославија слала.
Но, још није крај „изваљотинама“ краља Александра. На истој тој 25. страни следи бисер изјава Драшковићеве мржње према Србији. Александар каже: „Црногорац сам, Јевреме, колико и Шумадинац.“ Чекај, бре, ваљда се Александар осећа Србином, то је име народа којем припада и чији је владар, какав сад Шумадинац? Што није рекао „Цетињанин сам, Јевреме, колико и Шумадинац,“ онда би то могло да се толерише. Али не, треба показати да Срби не постоје, да је народ скуп грађана разних провинција у земљи која нема име и зато ће да постане „Југославија?“ Овде се види ко је Вук Драшковић, србомрзитељ који се продаје за онај имбецилни амерички председнички доручак, али који се продао и супротној идеолошкој страни која му исплаћује месечну апанажу преко жене, која је члан управног одбора НИС-а јер је то једино логично објашњење. Шта она ради у управном одбору нафтне компаније? Које су њене стручне квалификације? Има упаљач на плин? Биће да је то.
Овакав литерарни трулеж могли би да сецирамо на бар десет страна али то би требало издржати. Јадна „Лагуна“ која мора да објављује ове скандалозне шкработине по налогу из владе и Вуку Драшковићу исплаћује веће хонораре него Хандкеу, тужном нобеловцу, по чијим књигама неће бити снимљена ниједна тв серија. То је у реду, књиге му нису филмичне, и у њима нема пљувања по српству. То се данас тражи, да се у приче о новој Југославији убаци ова „уметничка визија“ будуће Југославије на Балкану, без Словеније и Хрватске а са Косовом и Албанијом. Јасно је да је са пријемом у ЕУ завршено још пре десет година, сада треба направити неке сомнабулне „царинске уније“ на Балкану, увући Србију у све то, претворити је поново у теглећег магарца за друге „републике“ као што је то био случај у Титовој Југославији.
За то је потребно омекшавање јавног мњења у Србији. Случајно се појаве два „нон-папер-а“ о будућем изгледу Балкана, а за мапе „случајно“ зна само Јанез Јанша. Сви остали се праве блесави и на Балкану и у ЕУ. То што не знамо ко стоји иза необавезујућих размишљања може да прође само у српским таблоидним медијима. Наравно да се зна ко стоји иза, па Немачка. Пре двадесет година имао сам прилику да гледам црно бели филм саслушања Јанеза Јанше од стране пуковника војне безбедности, а филм је снимљен непосредно пред распад Југославије, десет година пре. У филму је недвосмислено признање Јанеза Јанше да ради за немачку службу БНД. Пошто стара љубав заборава нема, чим се Јанша огласи с неком идејом јасно је чија је то идеја – БНД. Оно што ми смета задњих неколико година јесте прича из Русије, из које се неки руски мислиоци оглашавају са истом идејом, да би требало створити неку „провизорну Југославију“ не знам због чега. Да и ова руска верзија није без основа потврђује управо Драшковић. Увек на услузи, у своје литерарне купусарије убациће оно што му се каже.
Надам се да док ово читате добијате сасвим другачију слику од оне коју пружа лажна историја. По ко зна који пут у прошлом и овом веку продаја лажи Србима има најбројније протагонисте у самој Србији. Срећом, они који сада покушавају да те лажи подметну и активирају нису дорасли задатку. Просто зато што свака слугерања нема капацитет да то изведе. За потапање Србије требаће увек више него што се мисли.
Држава нам тобоже да 60 евра, а онда узме 62. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: Правда
