Пише: Александар Полежајев
У руским стручним круговима (како шире, тако и посебно међу Балканистима) распрострањено је мишљење о Босни и Херцеговини као према накарадној држави неспособној да преживи – некој врсти Голема или Франкенштајновом чудовишту које се не може нормално развијати и налази се под контролом Запада.
Формално, то је тешко оповргнути. Држава је подељена на готово равне половине између Републике Српске и Бошњачко-хрватске федерације, где сваки део има своју владу. Заправо, ово је једна од последњих конфедерација на планети, чак иако се она у њих не рачуна (али се рачуна Швајцарска, која, напротив, функционише као федерација).
Конфедерацијом управља јединствена институција колективног Председништва, која се састоји од три особе – Бошњака, Србина и Хрвата. Одлуке се доносе већином, али сваки од три члана Председништва има право вета, које мора бити подржано од стране локалног (односно српског или бошњачко-хрватског) парламента.
Целом конструкцијом председава надзорник Запада (формално из УН), који може отпустити било ког званичника, укључујући чланове Председништва које становништво бира директно. Поред тога, он директно именује руководство дистрикта Брчко, чије би предавање у руке Срба или Бошњака значило да ће територијални континуитет поражене стране бити прекинут.
Као резултат, у овој земљи је тешко спровести било какве реформе и она перманентно остаје у списку неразвијених, упркос значајној финансијској помоћи Брисела.
Сви су несрећни, сви су оптерећени једни другима, али то је била цена за окончање босанског рата – најкрвавијег рата у Европи од времена Хитлера.
Дејтонски споразум је ставио тачку на тај рат. Он је био састављен под америчким диктатом у америчкој војној бази и на територији самих Сједињених Држава. Због тога су НАТО трупе интервенисале у сукобу, преокренувши ситуацију на ратишту за неколико дана – бомбардери су уништили стратешку надмоћ Срба. Руководство РС одбило је да подржи такав неправедни мир, дајући мандат председнику Србије Слободану Милошевићу, који се до тада већ потпуно био повукао из сукоба (опет под притиском Запада, израженим у невиђено оштрим санкцијама против Београда).
Генерално, ту и нема посебно шта да се воли. Међутим, пракса је показала да политичка структура модерне Босне идеално задовољава интересе Русије и да се, напротив, не уклапа у интересе Запада. Пројекат, који су Американци изградили строго „за своју душу“ и за практично сопствене мировне трупе, временом се претворио у поуздану препреку спровођењу властитих стратешких планова – сада много амбициознијих него у време потписивања Дејтонског споразума из 1995. године. Једном речју, прерачунали су се.
У свом бошњачко-хрватском делу, Голем је и даље послушан и увек спреман да ради против сопствених интереса. Свеж пример: под притиском Сједињених Држава, њене власти су одлучиле да се прикључе на трансјадрански гасовод, који је пуштен у погон у јесен 2020. године, а плаво гориво испоручује са Блиског истока у западну Европу. Стручњаци за енергетско тржиште тврде да је то једноставно глупо – пројекат неће моћи да обезбеди довољно гаса за босанске потребе, а оно гаса што остане биће скупље од руског.
Међутим, Република Српска жеље ни Босанаца ни Американаца не прихвата као команду – за своје потребе планирају да користе Гаспромов Турски ток; већ је потписан споразум о изградњи српског огранка. Ово је јединствена самостална иницијатива, која такође произилази из наизглед проамеричког Дејтонског споразума.
Ова чињеница потврђује обе тезе – и о неефикасности компликованог система управљања државом БиХ, и о томе да су се у неком тренутку ствари Американцима измакле контроли. Да имају времеплов, несумњиво би се вратили у прошлост и покушали све да исправе.
Због снажног удара на национални понос, терета „моралне одговорности за најгрозније злочине“ (којима је западна пропаганда етикетира Србе с разлогом или без њега) и чињенице да стварни исход рата не одговара жељеном Срби се осећају као страна која је рат изгубила, то је права национална бол. Али ако упоредимо Босну коју имамо и Босну за коју су се Бошњаци борили, постаје очигледно да су Срби ипак победили.
Босна Алије Изетбеговића – једне од најмрачнијих фигура у балканским ратовима, вође муслимана током сукоба и првог (а уједно и последњег) индивидуалног председника БиХ – требало је да буде много другачија. Била је планирана као национална држава Бошњака (то јест муслиманских Срба; као посебну нација „изумели“ су их под Титом) са шеријатским системом закона, где, уопште, није било места за „обичне“ Србе.
Босански Срби се са тим нису сложили – и на крају су одбранили своје право да „живе на српски начин“, упркос чињеници да је Хаг „прогутао“ готово све њихове функционере тог периода. Али, мржња према суседима и незадовољство на Запад су толико снажни да у Бањалуци из принципа гледају у страну Москве не само због пријатељских осећања према Русима, већ и за инат свим осталим странама – Бошњацима, Хрватима, Американцима и Европљанима.
Такав однос се може пратити у разним питањима – од снабдевања вакцинама до уласка у НАТО, куда Вашингтон и Брисел планирају брзо да укључе цео Балкан, како би на њему минимизовали руски утицај. Показало се да је Босна много боље осигурана од опасности да је прогута политички запад чак и од наизглед суверене Србије, која такође нема никакав разлог да воли Американце.
Народ их и не воли. Али српску политичку елиту углавном чине људи који су дипломирали у западним образовним инкубаторима. У поређењу са њима, политичка елита српске Босне састоји се од правих русофила.
Да, све ово читав државни строј БиХ чини изузетно неспретним и неефикасним. Али ако се ствари сагледају трезвено, ова ситуација најболније погађа не „губитнике“ Србе, већ њихове бивше непријатеље – „победнике“ Хрвате.
У првом периоду рата, Хрвати су, не марећи за све своје сукобе са Србима, ратовали са њима на истој страни против Изетбеговићевих Бошњака (ово је важно појашњење: било је и Бошњака који су се борили за јединствену државу а против Изетбеговића). После тога, Запад их је приморао да окрену ћурак за 180 степени и упере оружје против Срба, те су се у оквиру Дејтона спојили у јединствену федерацију са Босанцима.
Сада муслиманска већина ефикасно утиче на хрватску политику и лако доводи у Председништво Хрвате који су им одани. Толико одани да то постаје комично, што се може видети на примеру снабдевања гасом.
Тако хрватски члан Председништва Жељко Комшић, заједно са колегом Бошњаком, ратује против још једног новог гасовода који води до Републике Српске и снабдева горивом фабрику у власништву руске државне компаније Зарубежњефт. Пуштање у рад тог огранка он је назвао ни мање ни више него „пљачком“ и „државном агресијом“.
Квака је у томе што ова грана долази из Хрватске, и Хрвати су је изградили. Реч је о трилатералном пројекту Загреба, Москве и Бањалуке, чији ће порески доприноси пунити буџет целе БиХ. Али ако су Американци против, онда су против и Бошњаци, а хрватски представник управо брани став Бошњака – на штету Хрвата, како локалних тако и „вањских“.
Пошто су се намучили са Републиком Српском, сада се Брисел и Вашингтон категорички противе да изађу у сусрет Хрватима и „преустроје“ Босну и Херцеговину у три потпуно самоуправне регије. Могуће је да се плаше да ће након стицања одређеног суверенитета босански Хрвати са Србима формирати политичку већину – двоје против једног, што ће реско умањити способност Запада да утиче на политичка питања у БиХ.
Атлантисти су тога савршено свесни, па се позиви на смањење српске самоуправе прилично редовно чују – по правилу их изражавају политичари-Бошњаци.
Обично потребу за ревизијом Дејтона образлажу неопходношћу економског развоја заједничке државе, али понекима и промакне претња „руском утицају“ и Србима уопште, јер, како веле, том „геноцидном народу“ не сме да се дозволи самосталност.
Али за сада се Запад плаши да ревидира резултате Дејтона – тамо се сећају и крвавог рата и чињенице да се моћ њиховог надзорника у Сарајеву заснива на задатку који је управо тако формулисан: контрола поштовања Дејтонског споразума. Он се раније мешао у босанску политику много активније него сада, елиминишући неприхватљиве лидере, али сада, када се ситуација мање-више стабилизовала, присиљен је да се понаша много скромније.
Укупно узевши, за руску страну је разумније да не критикује босански државни систем, већ да га брани (што наше Министарство спољних послова и чини последњих десет година, преосмисливши своју политику на балканском правцу). И такође треба имати на уму врло занимљиву сличност: ако замислимо да ће споразуми из Минска по питању Донбаса бити спроведени у изворном облику, како су и формулисани, онда ће Донбас у украјинској државности заузети готово исто место као и Република Српска у босанској – и о уласку Украјине у НАТО неће бити ни говора.
Није могуће да Запад ово не разуме. Могуће је да Запад споразуме из Минска подржава управо зато што не верује у њихову примену, а „кривца“ за неуспех су већ унапред одредили. Ко је за њих тај кривац – не треба објашњавати.
Какве претње је Сервер упутио Србима и Русима, прочитајте ОВДЕ.
Извор: Стање ствари/Взгљад
