Пише: Др Иван Пајовић
Да ли постоје капацитети Кине као економског колоса који је скоро сустигао САД у тој сфери, да однос снага промени и у неком другом аспекту који би дао одговор на постављено питање? Одговор наравно лежи у промени баланса војних снага, а очигледно је већ годинама да Кина, што притајено, а сада и већ нескривено, увећава своје војне капацитете и унапређује их у технолошком и дигиталном смислу до те мере да скоро у потпуности може парирати Америци у тој сфери.
Неки стручњаци говоре да Кина не може постати глобални геостратешки фактор све док у околини њених територијалних вода, то јест у западном Пацифику и источном Индијском океану стражу чува америчка Седма флота са својим моћним носачима авиона. Међутим, подаци који су доступни говоре да се односи снага полако мењају тако што Кина гомила супертехнолошко оружје у том региону са тенденцијом нарушавања предоминације америчке морнарице у региону.
Војни буџет Кине процењује се на око 250 милијарди долара, што је око четири пута више од руског (око 60 милијарди долара), али три пута мање од америчког (око 750 милијарди долара). Дакле, Кина не штеди када је војска у питању. Оно што чини потенцијалну опасност за америчку Седму флоту су кинеске ракетне нуклеарне подморнице класе Јин, које су наоружане са по 12 ракета са нуклеарном бојевом главом домета 7500 километара. На располагању су им и интерконтиненталне ракете Донгфенг домета 11.000 километара. Посебна врста ракета Донгфенг 21 позната је под називом „убице носача авиона”. Очекује се да у наредне две године Кина порине пет носача авиона, два на класични, а три на нуклеарни погон, што би потпуно пореметило однос снага у близини кинеских територијалних вода.
Кина већ годинама, од 2013. године, гради вештачка острва у Јужнокинеском мору, премда је још 2016. године игнорисала став Међународног арбитражног суду који је те подухвате прогласио кршењем међународног права, јер на то море право полажу још и Брунеј, Филипини, Тајван, Малезија и Вијетнам. У стратешком смислу, ова острва имају циљ да прошире кинеске територијалне воде, али и да служе као „непотопиви носачи авиона”, јер се на њима гради аеродромска инфраструктура која може примити противракетне и противавионске системе, чак и бомбардерску авијацију. Кинези се правдају да им је намера унапређење безбедности пловидбе цивилних бродова, али притом граде грудобране, подижу радарске торњеве, постављају опрему за надгледање и зидају касарне.
Амерички бродови у том сектору непрекидно патролирају како би, по својим наводима, обезбедили слободну међународну пловидбу. Разлог за то је што се кроз воде Јужнокинеског мора обавља трећина целог светског бродског саобраћаја са трговачком флотом која располаже са више од половине носивости свих бродова на свету. Вредност робе која се годишње транспортује овим поморским путем је око пет трилиона долара. Количина нафте која се транспортује из Арапског залива ка источној Азији пролазећи кроз Јужнокинеско море три пута је већа него што прође кроз Суецки канал, а пет пута већа од оне која се транспортује кроз Панамски канал. Та рута је веома важна за Кину, јер њом допрема око 80% горива. Али истом рутом снабдева се Јужна Кореја са две трећине потребног горива, а Јапан и Тајван са 60% тих сировина. Уколико би Кина блокирала транзит кроз Јужнокинеско море, обилазни пут терета повећао би Јужној Кореји трошкове за 270 милиона долара, а Јапану за 600 милиона.
Међутим, утврђено је да ово море располаже великим енергетским резервама. Процењује се да на морском дну има око 11 билиона барела нафте и 70 трилиона кубних метара гаса. Верује се да су те количине чак и десетоструко више, али то није истражено и доказано. Овакви подаци говоре да би Јужнокинеско море могло по својим капацитетима парирати свим произвођачима енергената осим Саудијске Арабије.
Дакле, покушај Кине да оствари доминацију над Јужнокинеским морем није само геополитичког и стратешког, већ и веома значајног економског карактера. Војно јачање Кине у овом региону изазива стрепњу околних земаља, што иде Вашингтону на руку, јер их гура у савезништво са САД, која са јачањем кинеске морнарице долази у опасност да изгуби поморски примат у овом региону. Овај регион, дакле, представља неуралгичну тачку из које би хипотетички могао да започне конфликт САД и Кине.
Кина не седи скрштених руку на међународном плану. У марту 2021. године ова земља је са Ираном потписала споразум на 25 година о стратешкој сарадњи под називом „Свеобухватно стратешко партнерство”. Јавности је представљено да споразум подразумева развој економских односа у области рударства, нафтне индустрије и унапређења индустријске активности у Ирану, као и унапређење сарадње у саобраћају и пољопривреди. Војни аспект сарадње ипак јавно није помињан.
Колико је ситуација истински напета говори и то да је бивши амерички државни секретар Хенри Кисинџер у марту 2021. изјавио да свет може ући у опасно раздобље какво је претходило Првом светском рату, уколико Америка не постигне споразум са Кином о новом глобалном поретку који ће гарантовати стабилност.
У Кисинџерове процене и искуство не треба сумњати. Глобални однос снага се очигледно убрзано мења. Остаје да се види хоће ли се на неки начин доћи до споразума или ће ескалирати конфликт великих размера између два светска титана.
Шиптари граде војну базу на северу КиМ. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: Правда
