Пише: Ања Филимонова
Почетак марта у Србији 2021. године обележен је нападом на Србију у међународном политичком и медијском спектру у вези са „косовским проблемом“. „Сезону“ је отворио амерички Стејт департмент, 2. марта 2021. године, изражавајући „америчку подршку дијалогу који предводи ЕУ, чији је циљ нормализација и свеобухватни споразум са узајамним признањем“.
Подсетимо, у писму америчког председника Џозефа Бајдена упућеном Александру Вучићу на Дан државности Србије, назначено је да Сједињене Државе очекују да Србија закључи „свеобухватан споразум о нормализацији односа са Косовом, који је усмерен на међусобно признање, “као и наставак процеса европских интеграција. Амерички дипломата, чија сфера надлежности укључује западни Балкан, Метју Палмер, појаснио је 3. марта да је циљ америчких администрација (Трамп и Бајден – А.Ф.) „да дијалог о Косову заврше узајамним признањем“, „Сједињене Државе би желеле да виде правно обавезујући уговор о пуној нормализацији Србије и Косова, који отвара јасан пут ка европским интеграцијама“.
Изасланик ЕУ за дијалог Београда и Приштине, Мирослав Лајчак, који је посетио регион почетком марта како би припремио терен за наставак дијалога, изразио је изузетну мисао, да од септембра на Косову није било задовољавајућег нивоа политичког јединства за наставак дијалога.
У „Републици Косово“ међу „политичком елитом“ – бившим лидерима Ослободилачке Војске Косова (ОВК) и њиховим саучесницима, апсолутна константа је сагласност по питању стицања потпуног суверенитета и независности квазидржавне формације, укључујући и чланство у УН. Ниједан од ауторитативних албанских кланова, свако на свој начин – Р. Харадинај, Х. Тачи, А. Курти – није пристао на уступке на рачун „суверенитета Косова“. Сви покушаји да се Тачи представи као поборника идеје председника Србије Александра Вучића (која никада није била јасно ни изражена, али која због тога није изгубила своју пуну нелегитимност) о „разграничењу“ или „размени“ појединих српских територија региона за одређене „албанске територије“ централне Србије, поражени су јавним изјавама Тачија, у којима је он, у својству размене или замене, захтевао само повећање територија „КосовЕ“ на рачун српских земаља.
Тренутна трансформација у политичком простору „КосовЕ“ вредна је пажње: према резултатима превремених парламентарних избора одржаних 14. фебруара 2021. године, Самоопредељење је однело огромну победу (преко 47,63%), односно место „премијера“ поново је преузео његов стални лидер Аљбин Курти. Карактеристике овог, најпопуларнијег у овом тренутку, „косовског“ политичара су: пажљиво развијена идеолошка парадигма и подједнако доследна и промишљена стратегија и тактика политичких активности. Курти је упорно следио свој пут дуги низ година, представљајући собом светли и утилитарни контраст не само „Косовским“, већ и балканским политичарима уопште. Промишљеност сваког његовог поступка, интеграција чак и најшокантнијих потеза у јединствену дугорочну схему наводи на закључак да је за Запад он политичар на нивоу, коме се може поверити мисија коначног признавања независности КосовЕ и његовог довођења у пристојан спољашњи вид.
Подсетимо да је основа споразума из 1980-их на линији Реган-Јован Павле II за уништавање комунистичких режима у Европи, укључујући ту и Југославију, давала Немачкој улогу „палиоца фитиља“ локалних ратова, па су готово сви антијугословенски екстремисти били повезани са немачком обавештајном службом БНД, која их је наоружавала, обучавала и припремала за будуће „догађаје“.
Аљбин Курти и даље остаје лојалан својим немачким партнерима, а његово свргавање са места премијера указује на сукоб суверениста Доналда Трампа и дубоке државе, који је кулминирао сукобом између проамеричких и пронемачких политичара у отцепљеној Приштини.
Након потписивања споразума о нормализацији односа, како је специјални представник ЕУ за дијалог Приштина-Београд, Мирослав Лајчак јасно назначио, мора да прође процес усклађивања националног законодавства са обавезама које произилазе из овог међународног споразума. Наравно, говоримо о Уставу Србије који говори о територијалном интегритету државе, чији је јужни регион Косово и Метохија саставни део. Али ни међународно ни домаће право није декрет за „међународну заједницу“. Лајчак обавештава да „знамо да у преамбули Устава Србије постоји одредба да је Косово саставни део Србије“, али „приступање међународним договорима захтева промену националног законодавства“, а „Србија не крије чињеницу да је уставни амандман на дневном реду“.
Треба ли схватити формулацију да „Србија не крије“ као чињеницу да Александар Вучић, супротно уставним овлашћењима председника (у Србији, парламентарној републици, спољнополитички курс формира и спроводи премијер земље, министар под контролом парламента), шаље сигнале спремности за измену уставног законодавства земље у том смеру?
Нагласимо да су територијални интегритет и суверенитет Републике Србије, као и било које друге државе, пре свега загарантовани Повељом УН и читавим комплексом међународних правних аката о територијалном интегритету, који чине основу Јалтског-Потсдамског система међународних односа.
Аутономна покрајина Косово и Метохија је суверени део Републике Србије, тј. аутономија у оквиру уставног и правног поретка Србије, што је потврђено Мировним уговором у Букурешту 1913, Српско-турским уговором 1914. (којим су успостављене нове међународне границе на Балкану), као и Резолуцијама Савета безбедности УН бр. 757 и 777 из 1992. Париским споразумом из 1995, Резолуције Савета безбедности УН-а бр. 1160, 1199 и 1203 из 1998.
Војна агресија НАТО-а завршена је потписивањем Војно-Техничког споразума (9. јуна 1999), 10. јуна, Резолуција Савета безбедности УН бр. 1244. Ова два последња документа су међународно-правни акти за решавање ситуације, и на најнепосреднији начин доприносе очувању Косова и Метохије у границама Србије.
У Резолуцијама Савета безбедности УН бр. 1160, 1199 и 1203 из 1998. године, на којима се заснива Резолуција бр. 1244, термин „статус Косова“ односи се на самоуправу и аутономију покрајине у саставу Србије. Сходно томе, сврху Резолуције 1244 – „одређивање статуса Косова и Метохије током преговора“ – треба тумачити искључиво као проналажење облика аутономије или самоуправне покрајине у саставу Републике Србије. Пребацивање дефинисања облика аутономије покрајине из категорије унутрашњих питања Србије у ранг питања која се решавају преговорима, иако је интернационализовало питање „статуса КиМ“, ипак није променило његов једини циљ, који је само развој модела самоуправе за Албанце у границама Србије.
Односно, не само Устав Србије и не само Резолуција Савета безбедности УН 1244, већ читав комплекс модерног међународног права гарантује територијални интегритет и суверенитет српске државе. Устав Србије може бити измењен, Резолуција 1244 Савета безбедности УН може бити замењена новом, али то не мења ништа у основној законској одредби да је Србија суверена држава чији је територијални интегритет, као и сваке друге државе неповредив.
Штафетну америчку палицу преузела је Немачка, чији је министар спољних послова, Хајко Мас, уочи посете српског министра спољних послова Николе Селаковића, приметио да се „уједињена Европа не завршава на спољним границама Европске уније, а стратешки суверенитет Европе је немогуће замислити без блиских веза са западним Балканом.
Овако надахњујућа теза о паневропском ванграничном јединству, највероватније, садржи непријатну поруку српским властима да у замену за предају Космета можете добити животно важни тапшање по рамену са искреним говорима о јединству Европских народа. Немачки амбасадор у Србији, Томас Шиб, истакао је 21. марта заједнички циљ САД и Немачке – „потпуну нормализацију односа Београда и Приштине“, а за „обнављање дијалога потребно је само сачекати формирање нове владе у Приштини.
Виола вон Крамон-Таубадел, известилац Европског парламента за Косово, 20. марта разјаснила је ситуацију Вучићу, а истовремено га је, попут Лајчака, извела „на чистац“. Прво, према њеним речима, приступање Србије ЕУ неће бити „цена коју треба платити за Косово“, како се надао Вучић, већ је „признавање Косова услов за даљи напредак у преговорима између Србије и Европске уније. Ово је јасно саопштено Београду“.
Езоповски језик европских бирократа често је супротан општеприхваћеном значењу. У овом случају, „напредак“ може значити, на пример, замену злогласног сендвича са туњевином, којим су послужили председника Србије приликом једне рунде преговора у Бриселу, за стандардни МекДоналдсов хамбургер и ништа више.
Србија не треба да очекује ништа више, јер се од НАТО војне агресије 1999. године над њом спроводи континуирани, ритуални обрачун, у коме се методично и прогресивно она лишава свог суверенитета, националног богатства и, што је најважније, националног идентитета. Ово је једини процес који се у односу на Србију може идентификовати од стране колективног Запада – у супротном смеру процеса једноставно нема.
Међутим, још вреднији пажње је наставак изјаве Виоле вон Крамон-Таубадел о „примљеним сигналима“ од стране председника Вучића, који је „својевремено рекао да ће једног дана бити ствари које ће Србија морати да прогута и које јој се неће свидети много. Обратимо пажњу на изражену „естетику гаулајтера“ у реторици А. Вучића и истовремено изражену жељу да се „увуче газди“.
Други известилац за Косово, Лукас Мандл (посланик у аустријском парламенту), не мање отворено, изразио је будуће правце „рада на Косову“, што је директно повезано са променљивим односом Запада према Куртију. Мандл је приметио следеће: „Превладали смо ирационалне сукобе између етничких група, нација и религија или идеологија“; „Косово се мора интегрисати у Европу“; „Косово би требало да постане Силицијумска долина Европе – његови млади људи желе да уче и да се баве пољима информационих наука и нових технологија.“ Истовремено, у вези с озлоглашеном „разменом територија“, истакао је да „идеја размене територија између Србије и Косова нема подршку ЕУ – став Брисела је јасан, то је да постојеће границе морају бити поштоване на целом Балкану.
Дакле, Виола фон Крамон-Таубадел и Лукас Мандл, благо замерајући Куртију због бившег „популистичког национализма“, примећују да је „он одавно превазиђен“, и да је Курти (брзином муње! – А.Ф.) „еволуирао у умереног политичара. Што се, наводно, манифестовало током његове предизборне кампање, у којој тема некакве „велике Албаније“ није играла никакву улогу“, док чињеница да је Куртијева странка, Самоопредељење, отворила огранке у Албанији и северној Македонији, према Фон Крамон, „нема посебне вредности“.
Трећег марта 2021. године нико други до Курти није изјавио да је „уједињење Косова и Албаније историјска намера и жеља свих Албанаца“.
У почетку, од уласка у косовску политичку арену 2010. године, покрет Самоопредељење Аљбина Куртија, још не као странка, већ као грађанска иницијатива, поставио је за свој главни задатак да ојача албански национални идентитет, али не у оквиру Косова, већ кроз приступање Косова Албанији. Бивши вођа уличних протеста, ванинституционални интелектуалац, Курти се никада није ослањао на затворени, независни „косовски идентитет“, веровао је да је то бесмислено, већ је заговарао свеалбанско уједињење – једину могућу опцију за очување и заштиту албанског идентитета, према његовом мишљењу.
Социјалдемократски сегмент, који се манифестовао у Куртијевој идеологији на косовским парламентарним изборима 2014. године, није га спречио да практично монополизује национално питање у његовом најпотпунијем облику: управо он 2015. године масовним протестима и блокирањем рада „Косовског парламента све до употребе сузавца, није дозволио Приштини да започне спровођење Бриселског споразума из 2013. године, који су потписали Ивица Дачић и Александар Вучић, према којем је Србија у потпуности пренела покрајину у уставни и правни поредак Републике КосовА, укључујући српски север, ликвидирајући српске државне органе: суд, полицију и службе безбедности, а који је при том садржавао одредбу о формирању Савеза српских заједница као облик заштите Срба као националне мањине на територији „друге државе“. Самоопредељење је 2017. године са сигурношћу већ постало највећа странка у косовском парламенту, са револуционарном непомирљивошћу, која истовремено подсећа и Лењина и на Че Гевару, супротстављајући се свему што би потенцијално могло представљати претњу албанском идентитету и суверенитету „КосовЕ“.
У исто време, Курти се јако разликује од председника Србије Александра Вучића са његовим вулгарно-декадентним антинационалним испадима, који само разлажу српско друштво. Актуелни „косовски премијер“ доследно обликује своју специфичну филозофску конструкцију, јачајући правац „борбе против корупције“ и „владавине закона“, комбинујући „лево-националистички антиколонијализам“, социјалдемократију и вредности либералне демократије у бизарну, али универзалну идеолошку парадигму. Али управо њена свестраност, уз тако изражене Куртијеве личне особине, као што су чврстина и издржљивост, омогућава му не само да то тврди, већ да заправо постане „гласноговорник свих тежњи албанског народа“, док било који политички циљ може лако да пронађе своје место у Куртијевом идеолошком мозаику.
Поред недвосмислено израженог политичког циља, да се посебно тежи Великој Албанији, за Куртија тренутно није мање важно да разуме шта је препрека Великој Албанији. Стари-нови „косовски премијер“ објашњава да „препреку представља Устав Косова, посебно параграф 1.3., који забрањује уставно уједињење са другом независном државом попут Албаније“. Курти лукаво указује Бриселу да је управо та тачка истовремено препрека интеграцији другог типа, на пример, европског“. Али за сада, лидер Самоопредељења и двоструки премијер верује да “Албанија и Косово треба да координишу напоре у кључним областима – безбедност, енергија, природни ресурси и спољна политика”. Ова врста интеракције отвара пут за уједињење држава у овом или оном облику.
Док је будући први „председник Косова“ Ибрахим Ругова ходао по зачараном кругу Сорос-USAID-ових мантри о демократизацији и људским правима, Курти је градио принципијелно другачији систем.
Прво, он је доследно одбијао било какве коалиционе везе са странкама које су створили команданти ОВК, оправдавајући то својом неспремношћу да има посла са тако корумпираним појединцима, а корупција је једна од главних мета његове борбе. Међутим, вероватније је да је Курти само опрезан да га не однесе Специјални суд Косова. Куртијев задатак је да ради на дугорочном поверењу свог изборног корпуса, самоуверено и систематски постајући центар привлачења свих опозиционих покрета. Пре или касније, „војно крило“ приштинске политике ће на овај или онај начин напустити историјску сцену, на којој ће суверено владати Аљбин Курти.
Друго, Курти је тај који иде даље чак и од бивших лидера УЧК, који су постали „политички естаблишмент Косова“. Био је једини косовски политичар (наравно, осим Срба) који није био задовољан Ахтисаријевим планом и који није похвалио проглашење независности 17. фебруара 2008. Али не због солидарности са Србима: он није био задовољан самом чињеницом да су Албанци лишени свог политичког субјективитета, како је веровао, од стране „међународне колонијалне управе“ – УНМИК. Србе, који су добили право уставног вета, сматрао је за потенцијалну претњу „косовском суверенитету“. Тј. он је почео да доказује постојање „колонијалне управе над косовским Албанцима“ – од међународне мисије УН.
Дакле, у погледу покушаја давања легитимитета „независности КосовЕ“, Курти следи принципијелно другачији сценарио. Наведена антиколонијална платформа, која је погодна за земље афричког континента или јужноамеричког региона, али никако за Србију, односи се на намеру да се захтева да се Албанцима додели право нације на самоопредељење, као нације под колонијалном влашћу. Овај апсурдни план, ни мање ни више него и сви други покушаји албанских политичара, парадоксално, само доказује немогућност да се добије макар привид уверљивости отцепљења покрајине свим претходним методама.
Дакле, бесправна ситуација проистекла из војне агресије НАТО (упркос препрекама у виду Повеље УН, међународног права, Устава и законодавства Србије, као и низа међународних споразума и резолуција Савета безбедности УН, укључујући Резолуцију бр. 1244), заједничким напорима „међународне заједнице“, албанске стране и званичне српске Владе, коју заступа Александар Вучић – иде ка стицању квазилегитимитета. Повеља УН, као и читав низ међународно-правних аката које смо већ раније поменули, гарантују безусловни и безпоговорни територијални интегритет држава у послератном свету, истовремено дефинишући принципе осигурања права националних мањина, које немају право на самоопредељење и отцепљење.
Повратком на кључно место „КосовЕ“, Аљбин Курти је постао најозбиљнији, најјачи и „најдугорочнији“ играч, који неће трошити време на ситнице, већ ће спровести најшири могући план за међународно признање и јачање „косовске државности“.
Међутим, у овој геополитичкој игри, само је Влада Републике Србије у стању да да легитимитет одвајању дела своје територије. Куртију се могу супротставити само подједнако озбиљне, „челичне“ мере, од којих је једна проглашење окупације дела српске државе. Само ће ова мера, упркос било каквим трансформацијама у покрајини, омогућити да се, колико је потребно, дуго и стрпљиво сачека да се ситуација промени и да се припреми за повратак Космета у уставно-правни поредак Србије, што је директна уставна обавеза српске власти.
Како су Беранци устали против Кривокапића, погледајте ОВДЕ.
Извор: Српски став/ИА Регнум
