Рекао је ово за “Глас Српске” књижевник и новинар Мухарем Баздуљ, коментаришући хистерију и нападе које је доживио након што је на друштвеним мрежама освануо снимак на којем, заједно са нобеловцем Петером Хандкеом и режисером Емиром Кустурицом, пјева познату пјесму Халида Бешлића.
– За сарајевску масовну хистерију по медијима и друштвеним мрежама не могу рећи да ме је изненадила, пошто памтим случај Вука Бачановића и сасвим рецентан случај Иване Марић, када се десио сличан џумбус због једног бенигног статуса на “Фејсбуку”, односно још бенигније конференцијске досјетке. Ипак, да овако нешто, приватно дружење уз музику и пјесму, односно пјевање љубавне пјесме коју иначе изводи бошњачки пјевач, који се посљедњих деценија испрофилисао као један од симбола Сарајева, а скупа са књижевним нобеловцем и двоструким добитником канске “Златне палме”, може бити повод за линч, то ми баш и није пало на памет – истакао је Баздуљ.
Како каже, склон је помисли да то нема нарочите везе са њим и да је у питању јавност коју је мука натјерала да лицемјерну медијску подршку са Запада прихвати као утјешну награду у ситуацији посвемашње социјалне катастрофе, живота у пропалој држави и која је, на запећку свега, уложила огромну емотивну енергију надајући се “Оскару” за најбољи страни филм као некој симболичној катарзи.
– Када је то пропало, ваљало је негдје каналисати ту енергију и ту се добитник Нобелове награде и сви који имају икакве везе с њим показао као савршена мета. Онај кога федерални кантончићи проглашавају непожељном особом и кога по друштвеним мрежама черече књижевни, академски и журналистички лилипутанци, овјенчан је највећим умјетничким признањем које постоји, истим које је прије шездесет година добио и омражени им Иво Андрић и уз то још није гадљив да се с пријатељима провесели – казао је Баздуљ.
Коментаришући отказивање сарадње од стране дневног листа Ослобођење каже да зна само оно што је објављено у медијима и да није добио службени допис. Како истиче, уредништву и главној уредници Вилдани Селимбеговић не замјера ништа.
– Захвалан сам јој што сам увијек имао потпуну слободу у писању, иако се и на њу и на власнике новина већ годинама врши, што тајни што јавни притисак да ми се откаже сарадња. По буџацима друштвених мрежа због мог су писања на бојкот Ослобођења позивали разни: од дијаспорских анонимуса до професора тамошњих умјетничких академија, а по кулоарима су се вајкали “инфлуенсери” од Подгорице до Београда. Вилдана Селимбеговић спада међу најбоље новинаре, уреднике и уопште особе које сам упознао током четврт вијека бављења овим послом и ови који мене мрзе, мрзе и њу подједнако, само што она некима од њих треба па то скривају – рекао је Баздуљ.
Он каже да је захваљујући Вилдани Селимбеговић у Сарајеву доскора постојала барем илузија какве-такве слободе мишљења, јер је тај дневни лист био отворен за ставове на потезу од Мирка Ковача до Рајка Васића.
– Због тога су је нападали разни лицемјери. Данас је Сарајево, кад је о медијима и јавности ријеч, убједљиво најзатворенији, најједноумнији и најускогруднији град од Сутле до Ибра. Бањалука има и “Буку” и “Фронтал”, Београд и Данас и Вечерње новости, Подгорица и “Антену М” и Дан, а шта Сарајево има што је контра мејнстриму? Кад је о политици ријеч, разлика, између, примјера ради, “Става” и оног неког “Номада” или “Прометеја”, рецимо, је пука козметика. Мени је жао што је то тако, јер тако не мора бити и јер тако није увијек било – закључио је Баздуљ.
Подршка
Нападе и увреде на рачун Мухарема Баздуља осудило је и Удружење новинара Србије (УНС) оцјењујући их као покушаје отказивања и укидања слободе говора, израз национализма и атак на слободу говора у региону.
– Због подршке УНС-а ми је, наравно, драго, као и због подршке нормалних људи од Торонта преко Дубаија до Скопља и од Гетеборга до Мостара и Сарајева – рекао је Баздуљ.
Модификована ракета А-120 носи име команданта кога су убили Израелци! Више о томе ОВДЕ.
Извор: Нови Стандард
