Пише: Милан Видојевић
И ове године могли смо да гледамо пренос војне параде из Москве поводом Дана победе, 9.маја, јер је већ 76. годишњица
од тренутка кад је Вермахт положио оружје пред коалицијом савезника.
Бавећи се овим темама као публициста и писац, пратећи рад и других истраживача аутора, уочио сам много недоследности и
лажних података о крају рата и збивањима по завршетку Другог светског рата. Чинило би се да то није више важно, после толико година по завршетку рата, али је постојање тих историјских лажи које сад констатујемо, а постојале су и 1945. године,указујући да су тада успостављени двоструки стандарди који важе и данас. Неко је тада добро знао да ће полуистине и лажна историја постати "историја" за уџбенике и школе и да ће постављени циљ заташкавања стварне историје бити остварен.
Ко је потписао капитуалцију Немачке? Фелдмаршал Кајтел, командант Вермахта, али је није потписао адмирал Дениц, председник Трећег рајха. Није је потписао нико у име СС-а, државе унутар државе. Шта је било с најважнијим лидерима Трећег рајха, с Борманом пре свега? Ко данас верује да је Хитлер извршио самоубиство? Стаљин је на конференцији у Потсдаму хладнокрвно одговорио на то питање, да Хитлера треба потражити у Шпанији. Ко је видео тела погубљених нацистичких главешина после суђења у Нирмбергу? Нико. Ко је видео тело Геринга после "самоубиства"? Муњевито је послато на кремацију у Минхен и нема ниједног папира о том догађају.
Ово је мали део необјашњених догађаја с краја рата, а и онај део који се тиче злочинаца из НДХ се открио тек много касније. Павелић је добио склониште у фрањевачком самостану у Аустрији, у британској окупационој зони, а онда је после пар година, као "фра Гомез" добио пасош Ватикана и отпловио за Аргентину. Суђење Степинцу била је договорена политичка фарса Броза, Ватикана и савезника. Сав фокус је био на суђењу Степинцу, није се судило хрватском народу за геноцид, Ватикан се такође опрао од одговорности и с олакшањем послао кардиналски шешир Степинцу као награду за жртвовање. Да би се ствар "изравнала" одржано је спектакуларно суђење Дражи Михајловићу у Београду. За јавност, до данас, стрељан је и сахрањен на Ади Циганлији. У стварности, завршио је у Совјетском Савезу где је умро о старости.
Све ово није важно кад 2021. године гледате пренос параде из Москве. У тих сат времена нисам видео војну скаламерију, била је у другом плану, гледали смо је и прошле године. Ја на паради гледам људе. Гледам оне младиће који марширају и њихова енергија победе над злом, коју су извојевали њихови дедови пре 76 година, избија из њих. Преживеле старине, маршали и генерали, седели су на трибини, гледали себе у тој деци која маршира кораком Победе и вероватно размишљали о милионима оних који су остали на бојишту. Без велике патетике, жртвовање је било вредно слободе и овог тренутка, у којем је јасно да је Добро победило зло. Тај тренутак поимања и показивања целом свету, нема цену. Дирљиви тренутак захвалности преживелим ветеранима Путин је показао и овај пут, као и много пута пре тога. То само потврђује да су свесни тог тренутка и његовог значаја, зато је Победа њихова без остатка.
У Србији је такође обележен овај дан али на муљаторски начин. У свечаној академији "неко" је подвалио једну љотићевску песму, дајући историји своје виђење ко је све победник у Другом светском рату.Аутор ове ситне подвале није схватио да овде славимо архетип победе а не локалну неразрешену дилему ко је био на којој страни. То и јесте суштина проблема Србије, није рашчистила своју историју, ни сама са собом, ни у име истине о нашој прошлости у овом контексту. Тако седамдесет и шест година по завршетку Другог светског рата у Србији и даље ратују четници против партизана, а љотићевци чуче у мраку и чекају да искоче на сцену, И даље не знамо улогу великих сила у кројењу судбине Југославије, улогу династије Карађорђевић, улогу Броза, ми једноставно ове ствари нисмо поставили где треба и разјаснили историјске догађаје на начин који ће омогућити Србији да иде напред без горчине, непријатељства, ненаплаћених историјских рачуна.
Заиста, почнимо од базичних питања. Да ли је после 1945. године Југославија потписала мировни споразум са Немачком и тако окончала ратни сукоб? Да ли је потписан споразум између Југославије и Немачке о исплати ратне одштете, где је тај документ, кад је ратификован у Бундестагу и Народној скупштини Југославије? Докле ћемо да слушамо лажне приче о томе како су Брант и Тито то питање регулисали иако је јасно да смо од Немачке добили кредит, који је уредно враћен?
Да свакодневно вређање српске историје и српског народа не престаје од крајње опскурних личности, показује и емисија јутарњег програма телевизије Хепи, од 12. маја, када је код Марића гостовао његов абонент Ненад Чанак, који нас једанпут недељно засипа својим интелектуалним бљувотинама, чији је садржај мржња према Србима и свему што је српско. Тако смо морали да слушамо небулозе о подизању споменика Марији Терезији са текстом: "Мајци Марији Терезији, захвална Србадија." Овакви отворени аутономашки ставови, да би Војводина била феноменално место за живот да није Срба, нису новост за Чанкову досовску "политичку теорију." Види се да је хрватска служба у пуном налету, да не причам даље о овом типичном банаћанском скоројевићу који се про'''''вао причом о столу "ране сецесије" за којим је седео на некој слави.
Тако Срби морају да слушају, деценијама, два аутономашка љигавца, Чанка и Балашевића, који су своје јефтине аутономашке поене зарађивали у Хрватској, а да на то нико не реагује. Марић, наравно, воли разне мутикаше у емисијама, шизоидне егоманијаке, који му праве рејтинг.
Ја ћу се од следећег текста бавити озбиљнијом темом, ратном одштетом коју Немачка дугује за два светска рата Србији. Па да видимо ко ће после тога да паметује о српству.
Зашто се чувају Вучићеви телефонски разговори, сазнајте ОВДЕ.
Извор: Правда
