У стручним круговима али и делу заинтересоване јавности та цифра подстиче дебату и отвара многа питања.
Шта ће бити набављено, односно шта би се за тај новац могло купити, а да је преко потребно Војсци Србије?
Износ од 600 милиона евра ипак није толико импресивна цифра ако се знају цене пре свега иностране војне опреме, пише портал Тангосикс. Званично је почетком марта најављено да ће бити „великих улагања у Војску Србије“ што се на основу досадашњих набавки могло и очекивати. Пре свега када су у питању куповине из иностранства, иако се сада потенцирају набавке и домаћег наоружања.
Српска војна индустрија, која се добрим делом ослања на иностране добављаче кључних компоненти, требало би да у наредних пар година испоручи значајнији број оклопних возила М-16 Милош (сада их Војска Србије има 10, најављена набавка још 20), потом оклопних возила Лазар-3 (највероватније их војска сада има 12, потписан уговор за набавку 24 возила вредних око 31,3 милиона евра), затим самоходних хаубица Б52 Нора М15 (у употреби једна батерија са 6 оруђа, најављена набавка укупно 18 оруђа тј. три батерије).
Осим наведеног, могуће су даље набавке осталих домаћих средстава попут МРАП оклопних возила М-20, теренских возила Застава НТВ, командно-извиђачких возила БОВ-КИВ у различитим верзијама (тренутно ВС поседује 10), артиљеријско-ракетних система за противваздухопловну одбрану PASARS (ВС сада има батерију са 6 оруђа али само са топом Л/70 калибра 40 мм односно без ракетног наоружања).
На основу доступних званично објављених докумената, добар део предвиђених улагања отићи ће на пројекте модернизације постојећих средстава од чега би већина отишла на модернизацију ловачких авиона МиГ-29, пише портал. Међутим, тренутно је актуелан и програм осавремењавања јуришних авиона Орао а најављена је и модернизација лаких борбених хеликоптера GAMA као и наоружавање вишенаменских хеликоптера Газела опште намене.
Од значајнијих средстава Копнене војске ту су развоји осавремењавања тенка М-84, борбених возила пешадије М-80, самоходних хаубица 2С1 Гвоздика (ВС већ располаже са батеријом) и самоходних вишецевних лансера ракета М77 Огањ (у наоружање већ уведена батерија са 7 оруђа).
За Орао је најављено да ће програм развоја пакета модернизације бити завршен ове године и да ће у наредне две године бити спроведени радови на ескадрили од 12 авиона. Ипак, није сасвим јасно да ли је прототип потпуно функционалног модернизованог авиона завршен. Што се тиче модернизованих ГАМА, нисмо до сада видели прототип који лети и који је на летним испитивањима, а нема ни демонстратора наоружане Газеле ХО-42 и ХО-45 (почетак реализације пројекта је најављен за крај 2020. године).
Оно на шта би сигурно могло отићи највише новца је набавка хеликоптера који су у периоду 2016-2019. набављени из Русије и Немачке. Свакако да само по 5 средњих транспортних вишенаменских руских Ми-17В-5 и лаких вишенаменских немачких Х145М као и 4 руска десантно-јуришна хеликоптера Ми-35М нису довољна да задовољи потребе Војске Србије. Како за економично одржавање и употребу, тако и за рационално планирање обуке пилота и техничког састава.
Било би пожељно да се у следећим набавкама ескадриле допуне до бар два одељења од 8 летелица, дакле још по три Ми-17В-5 и Х145М као и 4 Ми-35М, а то би могло да кошта од 150-200 милиона евра. Набавком додатних Ми-17В-5 из употребе би се могла повући два Ми-8Т који су стари 40 година а још једно одељење Ми-35М могло би утицати да се из наоружања повуку наоружани хеликоптери ГАМА (чиме би престала потреба за њиховом модернизацијом).
Следеће што би, после хеликоптера било најскупље, јесте набавка додатних батерија руских артиљеријско-ракетних система за противваздухопловну одбрану Панцир. Наводно је планирана куповина још две батерије чија се вредност може проценити на 200-250 милиона евра (то зависи од више фактора, између осталог и од броја набављених ракета).
Од остале технике РВ и ПВО коју би било добро набавити у скорије време јесу осматрачко-аквизицјски радари (ОАР) као и додатан број извиђачко-борбених беспилотних летелица. Приликом недавне посете 126. бригади ВОЈиН на радарском положају Муртеница, на планини Златибор, министар одбране Небојша Стефановић изјавио је, између осталог да ће се „систем одбране захвалити њеним припадницима набавкама нових радара“.
Последње опремање 126. бр ВОЈиН новом техником извршено је јуна 2016. године када су примљена два половна радара АН/ТПС-70 америчке производње које је Србија набавила од Словеније. У појединим домаћим медијима се од тада писало да ће се нови радари највероватније набавити од Француске (радари фамилије Ground Master), а могуће је да ће се такви системи набављати и од Русије.
Међутим, радари би могли да стигну и из САД али и Израела. Председник Србије је најавио почетком марта 2020. године куповину наоружања из Израела и да „то неће бити мала испорука“. Када су у питању амерички радари, најпродаванији и најраспрострањенији су AN/FPS-117 или AN/TPS-117 (у околини га имају Албанија, Хрватска, Мађарска и Румунија), а од израелских ту је фамилија радара која је базирана на моделу ЕЛМ-2084 (набавиле су га нпр. Чешка и Мађарска). Када већ спомињемо Израел, Војсци Србије би сасвим сигурно био занимљив и противоклопни вођени ракетни систем Спике у различитим верзијама. Оружане снаге Србије тренутно у овом сегменту прилично заостају за земљама региона.
Србија је прошле године постала прва земља региона која користи извиђачко-борбених беспилотних летелица. Само 6 кинеских ЦХ-92А сигурно није довољно да се попуни новоформирана 353. извиђачка ескадрила а на примопредаји ових летелица јула прошле године сазнали смо да је уговорена набавка 12 беспилотних летелица Пегаз које су редизајниране уз примену технологије примењене са кинеске CH-92А и да се њихово увођење у наоружање очекује на лето ове године.
Од помоћника министра одбране за материјалне ресурсе Ненада Милорадовића сазнали смо тада да је у плану развој домаће ДПВ која ће бити већа од CH-92А као и да се планира развој домаће ласерски вођене ракете за наоружавање ДПВ. Тих нових летелица требало би да буде за још једну ескадрилу.
Mistral 3+ који је набављен у две верзије, са укупно, како је званично саопштено, свега 50 ракета. Број система као и ракета сигурно не задовољава потребе Војске Србије и било би логично да се набавке наставе. Једна од верзија би (што је и најављено) требала да се нађе на домаћем артиљеријско-ракетном систему PASARS, а могуће да је у питању систем Атлас РЦ.
Међутим, Војсци Србије је потребно велико занављање трупне ПВО и то набавком великог броја (на стотине ако не и хиљаде) лаких преносивих ракетних система (ЛПРС) чија се цена креће од 100 до 300 хиљада долара. До данас постоји искуство само са совјетским/руским системима (бивша СФРЈ је по лиценци производила ЛПРС Стрела-2), а остаје питање да ли ће се из војске определити за евентуалну модернизацију Стреле-2 или ће се ићи у набавку нових система, попут руских Игла-С или Верба. Такође остаје да се види да ли ће домаћа индустрија успети да развије модернизовану ракету лаког мобилног система Стрела-10 мада се мора нагласити да Копнена војска располаже са само 6 ових система.
Танго Сиx је већ анализирао како би Србија могла обновити своју трансопортну авијацију (акценат је био на средњем транспортном авиону). Ресурси постојећег оперативног Ан-26 истичу 2026. године и можда је баш сада тренутак да се наручи нови транспортни авион који би могао да буде испоручен за две до три године.
Оно што је интересантно је да је министар Стефановић, током дводневне посете Шпанији, посетио шпански погон Ербаса у Севиљи у којима се производе средњи транспортери C295 као и тешки А400М. Обзиром на већ остварену сарадњу са Ербасом кроз набавке немачких хеликоптера Х145М и француских H215, било би логично да се та сарадња настави кроз одабир Ербасовог транспортера, пише портал.
О опасности која прети на Космету прочитајте ОВДЕ.
Извор: Tangosix
