Пише: Владимир Димитријевић
Смрт је скандал
Отуђења од своје првобитне природе! Зато је немогуће бити истинит према битију, а при томе певати песме у славу смрти, и тумачити битије као „битије за смрт“( Хајдегер )! Немогуће је уопште волети – икога и ишта – ако битије не славимо упркос свему, упркос и смрти, као Јов старозаветни! Ту истину – у запрепашћености пред смрћу ( наравно, смрћу не „мојом“, него неког или нечег вољеног – ту истину може да схвати само љубав која није ништа друго до оно ноеин, задивљено посматрање битија! ( То не може да схвати човек који се боји искључиво за свој живот, своје сопствене смрти. Јед он није спреман да слави битије него „после мене потоп!“ ) Човеку, да би био христолик, не пристоји да пева песму смрти, да битије изједначује с небитијем, да битије презире, јер, ето, „чему живот кад сам ја смртан!““
Али, човек није самог себе могао да спасе од смрти. Зато је Бог постао Човек, Господ наш Исус Христос – и спасао нас смрти, сјединивши нас са Собом, Оцем и Духом Светим. Основна истина наше вере Отац Јустин је говорио:“Васкрсење Христово основна истина наше вере. Што је темељ за зграду, то је васкрсење Христово за нашу веру. Од истинитости васкрсења зависи истинитост наше вере и нашег спасења. Јер ако Христос није васкрсао, онда Он није био Бог, онда ми нисмо искупљени, онда смо још у ропству сатани, греху и смрти, онда је небо за нас још увек затворено, онда са Богом још нисмо измирени, напослетку – онда је узалудна вера наша. Овако резонује и овакав закључак изводи свети апостол Павле у својој првој посланици Коринћанима, па на крају радосно узвикује: „Али Христос васкрсе из мртвих и јави се многима” (15, 1–20).“ Христово васкрсење је основа нашег васкрсења.
Пророк је најавио
Васкрсење свију је пророковао Господ преко великог Језекиља:“Рука Господња дође нада ме, и Господ ме изведе духу, и постави ме усред поља, које бијаше пуно костију.И проведе ме покрај њих унаоколо, и гле, бијаше их врло много у пољу, и гле, бијаху врло сухе. И рече ми: сине човјечји, хоће ли оживјети ове кости? А ја рекох: Господе Господе, ти знаш. Тада ми рече: пророкуј за те кости, и кажи им: сухе кости, чујте ријеч Господњу.Овако говори Господ Господ овијем костима: гле, ја ћу метнути у вас дух, и оживјећете.И метнућу на вас жиле, и обложићу вас месом, и навући ћу на вас кожу, и метнућу у вас дух, и оживјећете, и познаћете да сам ја Господ.Тада стадох пророковати, како ми се заповједи; а кад пророковах наста глас, и гле потрес, и кости се прибираху свака ка својој кости. И погледах, и гле, по њима изидоше жиле и месо, и озго се кожа навуче; али духа не бјеше у њима.Тада ми рече: пророкуј духу, пророкуј, сине човјечји, и реци духу: овако вели Господ Господ: од четири вјетра дођи, душе, и дуни на ове побијене да оживе.И пророковах, како ми се заповједи и уђе у њих дух, и оживјеше, и стадоше на ноге, бјеше војска врло велика.Тада ми рече: сине човјечји, ове су кости сав дом Израиљев; гле, говоре: посахнуше кости наше и прође надање наше, пропадосмо.Зато пророкуј, и кажи им: овако вели Господ Господ: ево, ја ћу отворити гробове ваше, и извешћу вас из гробова ваших, народе мој, и довешћу вас у земљу Израиљеву.И познаћете да сам ја Господ, кад отворим гробове ваше, и изведем вас из гробова ваших, мој.И метнућу дух свој у вас да оживите, и населићу вас у вашој земљи, и познаћете да ја говорим и чиним, говори Господ“.( Језекиљ 37,1-14) Христос је васкрсао: ми ћемо васкрснути.
Руси и Срби се не мире са смрћу
Руски философ Владимир Варава наглашава:“И тако, светосавска традиција преодолевања зла и смрти, немирење са злом и смрћу – оно је што једино философско поимање света Руса и Срба. Немогућност, нежељење удобног живота у свету у коме је зло и страдање непресушно је заједничко
словенским народима. /…/ Живот је дат не зарад среће у несрећном свету, већ зарад непрестаног, саборног искања Истине и Правде. То је оно што срођава наше народе и оно што је тако несхватљиво свима што хоће „достојно“ и „цивилизовано“ да живе у глобалном свету зла и порока.“
Док има смрти, нема човештва. Човештво је стална борба против смрти. Зато Варава додаје:“Србин се, као и Рус, не боји смрти, он је презире и не прима је као зло и неправду. У западноевропској култури, нарочито америчкој, изванредно је развијена танатофобија, то јест панични, животињски
страх за свој постојећи телесни живот. Овде се чак и не поставља питање о превладавању смрти; смрт је природни закон, који је потребно довити се што дуже избегавати и најудобније продужавати свој емпирични живот у безбедности и достатку. Херојски култ смрти, својствен традиционалним културама, овде једноставно одсуствује; танатофобија паралише све моралне тежње душе, и сви вредносни нагласци померају се у правцу овостране стварности, која се признаје за једину и највишу.
Танатофобија пати и од византофобије, види у византизму отвореног непријатеља и претњу личном постојању.“ Шта год да чинимо, знајмо: Христос је васкрсао. Смрт је побеђена. И зло нема власти над нама.
Просветлимо се, народе господњи
Тајну овог чуда Црква опева многим химнама, које изражавају, онолико колико је човековом уму и језику могуће, надразумну и сверадосну тајну:“У гробу телесно, у са душом као Бог, у рају са ( покајаним ) разбојником и на престолу са Оцем и Духом Светим био си, Христе, Који све испуњаваш, Неограничени“…“Васкрсења дан је, просветлимо се, народе: Пасха је Господња, Пасха. Од смрти у живот и са земље на небо, Христос Бог нас преведе, док Му победничку песму певамо“…“Васкрсење Христово видевши, поклонимо се Светоме Господу Исусу, Јединоме Безгрешноме. Крсту Твоме клањамо се, Христе, и свето васкрсење Твоје певамо и славимо. Јер си Ти Бог наш, осим Тебе другога не знамо; Именом се Твојим именујемо. Ходите, сви верни, поклонимо се Светом Васкрсењу Христовом, јер, гле, кроз крст дође радост целом свету. Савгда благосиљајући Господа, певајмо васкрсење Његово, јер ради нас претрпевши крст, смрћу смрт разруши“…Те, и многе друге химне, Црква пева радујући се коначном тријумфу живота над смрћу: „Победа прогута смрт“, кличе Свети Јован Златоусти. Од васкрсења Христовог, људи иду ка граници постојања као да тону у сан: тело почива у земљи, а душа у Богу, чекајући свеопште васкрсење из мртвих ради коначног Суда, када ће, како рече Борис Пастернак, векови као сплавови допловити до Христа Судије. „Не плашим се смрти, нити гробне таме-ја умрет не могу, Христос умре за ме“, каже Свети владика Николај…
Достојевски и васкрсење
Свију Смисаоно језгро завештајног романа Достојевског, „Браћа Карамазови“, јесте сахрана малог и правдољубивог дечака Иљуше, кога на починак испраћају, поред његовог напаћеног оца, и Алексеј Карамазов, искушеник код старца Зосиме и другови из Иљушиног одељења. После сахране, од чијег се описа срце кида, Аљоша деци држи говор о најдубљој тајни људскости: тајни свеопштег васкрсења из мртвих, када ћемо се сви опет видети, загрлити једни друге и испричати све што нам се десило. Аљоша моли другове малог покојника да никад не забораве тај тренутак, кад су се од њега растали, и понавља им да ћемо се обавезно видети, обавезно загрлити једни друге и све једни другима испричати… Јер, живот као пад у ништавило нема смисла; он га има само ако је осмишљен васкрсењем, ако, остављајући тело, пролазимо кроз капију вечности и ако ћемо, једног дана, поново оденути тело, да се од њега више не растанемо.
Христос воскресе! Ваистину воскресе!
Ево како се правилно честита Васкрс, а ове изразе никако не користите! Више о томе ОВДЕ.
Извор: Србин Инфо
