Пише: Милан Видојевић
Његов гест ће сигурно бити круна ове дуге политичке каријере али отвара, у исто време, низ политичких, правних, економских и других питања која траже одговор и носе последице. Намеће се читав низ питања: како ће ову изјаву третирати остале земље учеснице агресије на Србију, како ће се НАТО пакт сад поставити и објаснити своју агресију, засновану на плитким и лицемерним политичким одлукама? Шта ако се још нека земља придружи ставу Земана и тиме изазове пад свих политичких одлука и дешавања на Балкану у протеклих тридесет година? Да ли ово даје могућност Србији да покрене политичку акцију и затражи укидање одлука Савета безбедности и Уједињених нација о стварању "државе" Косово? И на крају, да ли Србија може да тражи новчану одштету за нанету штету објектима и грађанима, која није мала, по неким проценама око 100 милијарди евра?
Кад погледамо уназад двадесети век, ни Југославија ни Србија нису имали среће да добију одштету за два светска рата. Дужник је Немачка, поражена као изазивач два светска рата и досуђена ратна одштета је последица мировних конференција одржаних после ова два рата. Немачка се на мировним конференцијама обавезала на исплату ратних репарација другим државама, такође и Југославији, а кад је Први светски рат у питању уредно је извршавала своје обавезе до доласка Хитлера на власт, 1933. године. Ускоро после тога, Хитлер једнострано одбацује Версајски мировни споразум, престаје с исплатама ратних репарација Краљевини Југославији, а нечасни карактер Немачке огледао се и у томе што је део ратних репарација, дат у материјалним средствима као репарација за Први светски рат, демонтиран и враћен у Немачку, после окупације Југославије 1941. године.
До данас, Немачка на све могуће начине избегава да о томе разговара с владама Југославије, а сада и Србије, иако ове међународне обавезе Немачке не застаревају, а камата после осам деценија расте ли, расте. Мени је невероватно да Немачка носи ово морално бреме толико дуго, бреме које сигурно притиска ту велику земљу, а Србија не чини ништа да јој то бреме скине с плећа и пружи Немачкој дуго очекивану прилику да очисти свој морални лик и национални углед, да неко не би помислио да је Немачка земља проблематичног националног морала, земља која покушава да мурдарењем избегне своје обавезе, рачунајући да је Србија земља заборавних идиота који не траже оно што им је досуђено.
Ако мислите да је само Немачка успела да се извуче од плаћања ратне одштете за Други светски рат, грдно се варате. Југославија је од Италије и Мађарске добила 38 милиона долара репарација у машинама. Мировним споразумом са Италијом било је утврђено да су дужни да нам плате 125 милиона долара а Мађарска 50 милиона долара. Где је разлика од 137 милиона долара?
Можда су репарације плаћене а да ми не знамо?
Сигурно знам да је Мађарска стидљиво плаћала репарације до 1948. године. После Резолуције Информбироа наступа амнезија која траје до данас. Пошто држава Мађарска врло помно прати сва питања која се тичу положаја мађарске националне мањине у Србији, што је потпуно у реду, било би морално да Србији понуди остатак исплате ратних репарација, с каматом за 70 година, поготово што је Мађарска с Југославијом потписала мировни уговор, као и Италија, а исплата репарација досуђена је на међународној конференцији и не застарева!
Волео бих да грешим, да нисам добро обавештен да су Италија и Мађарска исплатиле ратне репарације. Утолико би и једно званично саопштење њихових амбасада у Београду, с тачним подацима о измирењу ове обавезе било нужно и уколико се покаже да нисам био у праву - спреман сам да се јавно извиним. Уколико се не огласе по овом питању, влада Србије је обавезна да ово питање отвори званичним каналима са тим земљама и Уједињеним нацијама.
Са Бугарском Југославија није потписала мировни уговор. Али влада СФРЈ је Софији "опростила" 25 милиона долара репарација, фамозним "Бледским споразумом." Тај "споразум" није санкционисан ниједним међународним актом, већ је једна од фараонских произвољности друга Тита, учињено према другару из Коминтерне Георги Димитрову, које је тадашња самоуправна политичка клика стављала изнад устава и закона, аплаудирала од срца и са озареним лицима, која су оличавала нашу срећу што имамо генија на челу државе.
Подсетићу на давно изговорене речи др Јована Пауновића, који је између осталог био и члан југословенске делегације на Мировној конференцији у Паризу, "по Уставу нико не може бити овлашћен да отписује таква потраживања која су, не само израз претрпљених материјалних штета, већ и надокнада за изгубљене људске животе. Свако одступање од тога, представља директну повреду најелементарнијих и најделикатнијих интереса и права овог напаћеног народа, те и недопустиву злоупотребу у вршењу датих овлашћења и функција власти."
Да се вратимо Немачкој. У ратном заробљеништву било је 170.000 војника и према међународним критеријумима накнада за овај период утврђена је на 5-7.000 долара по заробљенику. Нека буде у средини, 6.000 долара, што износи милијарду и 20 милиона долара, плус камате.
Експерти за ову проблематику кажу да је ово најчистији и најлегалнији облик ратне одштете, коју наравно, ни Југославија ни Србија, нису тражиле од Немачке. На принудном раду у Трећем рајху било је 270.000 људи. Ако је тадашња просечна надокнада за физички рад била 2.000 долара годишње, што ће рећи 8.000 долара за четири године, онда је дуг по овом основу - две милијарде и 160 милиона долара, плус камата за 70 година. Ако овом припојимо и надокнаду за уништену имовину, куће, фабрике, мостове, пруге, узето рудно богатство, посечене шуме, по мојој рачуници, са каматама, Немачка Југославији дугује преко 2 хиљаде милијарди долара. По процени међународне арбитраже Србија је у Другом светском рату претрпела штету од 70% укупне штете Југославије, што дуг Немачке Србији ставља у износ од хиљаду и пет стотина милијарди долара!
Да не грешим душу, од ове суме треба одбити плаћање Немачке према Југославији (7.септембра 1963. године) у износу од 8 милиона марака за виво-експерименте који су вршени на логорашима у нацистичким конц-логорима. Да је Менгеле знао како ће јефтино да прође Немачка за његове експерименте, сигурно би из свог џепа понудио још толико да их прошири неограничено у времену и простору.
Немачка је Југославији исплатила и 26 милиона марака за социјално осигурање радника који су за време рата радили у нацистичкој Немачкој. Ко каже да нацисти нису бринули о радницима, ево га доказ.Са исплаћеним репарацијама од 35.768.108 долара (о томе детаљније у следећем наставку), то је скоро 70 милиона долара репарација. Мало ли је?
Прошлу колумну Милана Видојевића прочитајте ОВДЕ.
Извор: Правда
