Пише: Владимир Корнилов
Светска јавност се упорно плаши „неизбежним глобалним ратом за Тајван“.
Последњи `пророк` на ову тему је бивши генерални секретар НАТО Андерс Расмусен, који је у интервјуу данском листу ВТ предвидео „кинеску инвазију на Тајван“ у наредних пет до десет година.
Он не сумња да ће Сједињене Државе у том случају употребити оружану силу против Кине и позива Европљане и Азијате да подрже Америку „јединственим фронтом“ - укључујући и војна средства.
Расмусен је чак предложио да државе „демократске алијансе“ усвоје члан 5 Повеље НАТО и праксу колективног одговора прошире и на случају да Кина нападне Тајван.
Њему нимало не смета што Тајван као независну државу не признају ни Кина, ни Европа, а ни Америка.
Чим је ступио на дужност генсека западне војне алијансе, одмах је позвао Русију „да поштује суверенитет и интегритет својих суседа“. Потом је постао званични лобиста Украјине, радећи као међународни саветник тадашњег њеног председника Украјине, Петра Порошенка, па свуда становнике Доњецке и Луганске Републике почео да назива „сепаратистима“.
А поводом непризнатог Тајвана, Расмусен чудесно заборавља „свети принцип“ територијалног интегритета и поштовања граница! И не захтева да Сједињене Државе поштују кинески суверенитет над острвом нити да обуставе војну подршку „тајванским сепаратистима“.
У таквом лицемерју су уједињени практично и сви главни западни аналитичари који се баве Украјином. Узмимо за пример чувеног британског стручњака Едварда Лукаса који је годинама позивао Запад да подржи територијални интегритет Украјине и одбрану Тајвана, односно да наруши територијални интегритет Кине.
Западни медији и стручњаци не виде контрадикције у таквим двоструким аршинима.
Медијска припрема западних друштава за глобални рат са Кином због „тајванског проблема“ од недавно је посебно уочљива.
Гласило западних либерала, магазин The Economist, посветио је цео број тој теми, назвавши Тајван „најопаснијом тачком на планети“ и доказујући да ће рат за ово острво бити тест за Сједињене Државе.
Оценио је: "Ако Седма флота не интервенише, Кина ће тренутно постати доминантна сила у Азији. Амерички савезници широм света знаће да на војну силу САД не могу рачунати. Pax Americana ће се урушити."
У тексту се повћавају улози у могућем у сукобу ради подстицања антикинеских страхова. Зато се пласира и прогноза америчког адмирала Фила Дејвидсона да ће Кина предузети операцију враћања свог отцепљеног региона до 2027. године.
Истиче се да у Вашингтону већ схватају да САД нису у стању да се војним средствима одупре Кини. То тврде и многи стручњаци, укључујући војне.
На пример, пензионисани маринац и саветник Пентагона Фрацз Гејл објашњава зашто ће „Сједињене Државе изгубити рат са Кином за Тајван“, што, по његовом мишљењу, изгледа неизбежно.
Очигледно је да су напори америчке дипломатије и медијска бука која их прати све више усмерени на формирање неформалног (а можда и у будућности - и формалног, с обзиром на речи Расмусена о члану 5 Повеље НАТО) војно-политичког савеза за одбрану острвске држае коју готово нико не признаје...
Ово је потврдила и мартовска посета америчког министра одбране Лојда Остина Јапану. Према извештају агенције Кјодо, која се позвала на неколико владиних извора, главна сврха састанка шефа Пентагона и његовог јапанског колеге било је закључивање прелиминарног споразума о „блиској сарадњи у случају војног сукоба између Кине и Тајвана“.
Затим су, у априлу, Џо Бајден и јапански премијер Суга издали заједничко саопштење о потреби заједничке борбе „за мир и стабилност у Тајванском теснацу“.
Тајван је последњи пут помињан у америчко-јапанским изјавама 1969. године, када Вашингтон још није био признао владу у Пекингу.
Прошле недеље се појавио нови годишњи извештај јапанског Министарства одбране, који ће влада формално одобрити у јулу, у којем се - такође по први пут – помиње најважније кинеско острво:
„Стабилност ситуације око Тајвана важна је за безбедност Јапана и стабилност међународне заједнице“.
А Тајван се у званичним документима и Јапана и Сједињених Држава сматра делом Кине.
Јасно је да Токио не би ишао на ничим изазвано заоштравање односа са моћним суседом да није било одговарајуће активности Вашингтона.
Директно или индиректно учешће више земаља у потенцијалном тајванском конфликту (војном, политичком или економском) постаје главна тема многих медија и think-tank.
Примера ради, пре неки дан је директор вашингтонског Центра за глобалну политику, професор Азим Ибрахим, на страницама британског The Times пласирао идеју: Лондон треба да позове Тајван као учесника предстојећег самита Г7 и климатске конференције УН који ће се ове године одржати у Великој Британији ... Притом је нагласио: „Тајван је једна од најбогатијих земаља на свету, а за Британију би то било исправно са моралне тачке гледишта и релативно лако“.
Међутим, Ибрахим уопште не помиње чињеницу даржава Тајван уопште не постоји ни за Британију ни друге учеснике форума које је поменуо.
Чак и ако се претпостави да би Лондон некако могао да то острво уврсти у списак учесника климатске конференције, јасно је да у том случају ни Кина ни њени бројни савезници на њу једноставно неће доћи. А колико би вредели такви догађаји без Кине?
Тајвански бизнисмени тихо раде у Кини и тврде да је „војни сукоб последња ствар коју Пекинг желе“.
Супротно томе, Тајпеј прилично активно провоцира Пекинг, отворено подржавајући опозицију у Хонгконгу и пружајући јој одскочну даску за идеолошку саботажу против власти НРК.
Заоштравање сукоба ће највише изазвати званично признање Тајвана од стране Запада.
Припрема јавности и масовних медија за рат великих размера указује на то да Вашингтон разматра такву могућност, али схвата да кинески одговор на провокацију може бити болан. И зато је Америци више него икад потребно да у своју антикинеску авантуру увуче што је могуће више других земаља.
Како се пролази кад неко вређа Кадирова погледајте ОВДЕ.
Извор: fakti.org
