„Сматрао сам да ако се нешто посматра са историјског аспекта, мора да прође неко време да се ствари ‘слегну’и да се објективније може посматрати оно што се дешавало. Тако и тај период од Дејтонског споразума до данас, који је описан у књизи ‘Арбитража за област Брчко’. То је један од разлога, а други је у чињеници да се радило од ‘ад хок’ арбитражи која је морала да у року од године дана донесе арбитражну одлуку и тиме престане да постоји, а она није престала ни данас, а то је већ 24 године. То није забележено у арбитражној пракси решавања спорова, и овде смо то забележили. Остали разлози такође постоје. Брчко је увек било и биће једна од највећих стратешких тачака Републике Српске, пре свега јер повезује њен источни и западни део. Пресећи РС у Брчком значило би практично је поделити и довести у питање њен опстанак“, рекао је у емсији „Српски св(иј)ет“ проф. др Витомир Поповић о арбитражном поступку у ком и сам учествује као арбитар.
Он је такође и шеф Катедре за међунардно право универзитета у Бањалуци, и изнео јевише интересантних чињеница као стручњак из ове области:
„Сав тај део око арбитраже је био планиран у Стејт департменту, у САД. Сви ти твз. супервизори, који су заменици Високог представника, али су потпуно аутономни када је у питању Брчко, били су Американци. Они су, како сами кажу, баш због те чињенице да је то најзначајније стратешко место, опредељивали да доведу у питање опстанак РС на два дела. У том случају војска не би могла прелазити из једног у други део, и не би могао да се гарантује територијални интегритет саме Републике“.
Говорио је о самом проблему формирања Арбитражног већа, о његовом функционисању, учешћу Бошњака који су представљали област Брчко за сопствену стратешки важну територију, што се испоставило као нетачно.
Подсетио је да је одбијено потписивање текста споразума о разграничењу, који је био врло вешто направљен на штету РС, што је изазвало и увођење санкција РС од стране Србије, чији је ондашњи председник Слободан Милошевић рекао српским представницима Арбитражне комисије:
„Треба потписати тај споразум, а тај Американац (Ричард Холбрук) ће бити веома коректан“.
Проблем се састојао у детаљу који помиње „приложене мапе“ којих у Споразуму није ни било, а одбијање госта Националне телевизије да га потпише је изазвало много проблема и за његову породицу коју је морао да исели, услед притисака са различитих страна; а та ситуација је одложила арбитражу за осам месеци:
„Испоставиће се да нисам ни ја знао неке ствари. На састанку у Вашингтону, представник Федерације је напустио састанак, и практично смо остали ја и Дејвид Овен, ком сам рекао да је Брчко српско и да се ту прича завршава. Рекао ми је да он има другачије мишљење, и да има сагласност Милошевића и Изетбеговића да може сам да донесе арбитражну одлуку“.
Витомир Поповић је тражио тај документ који је настао у августу 1997. године, и уврстио га је као документ у књизи „Арбитража за област Брчко – спор или фарса столећа“, као доказ да су они који су годинама изучавали стање, право и правду на међународном плану тиме били поражени:
„Последње заседање је било у Вашингтону, и 5. марта 1999. године је практично Овен изашао и саопштио арбитражну одлуку као коначну и обавезујућу. Али је и даље у њој задржана тачка 67 где се каже да у случају да ако се стране не буду придржавале те одлуке, може се област одузети од једне и доделити другој страни. А одлука је таква да та територија припада и једној и другој страни,у форми твз. кондоминијума. Једно од питања је да ли таква подела нарушава ону поделу на 49:51“.
Арбитар у овом Арбитражном трибуналу за Брчко надаље открива проблематику која повлачи примену овакве одлуке, и чињеницу да никада није проглашена имплементација ове одлуке од стране више супервизора који су до сада били надлежни за Дистрикт Брчко, који је направљен практично као трећи ентитет.
У разговору са водитељком Горданом Јанићијевић је говорио о самом функционисању правосудног система у Републици Српској, где су такође извршене реформе као и у земљама у окружењу, а које су изазвале велике проблеме јер је већина закона преписана из праксе земаља чије се законодавство умногоме разликује од домаћег.
На крају је говорио о проблемима са којима се суочавају српски повратници у делове Босне и Херцеговине и Хрватске одакле су протерани.
Како се поцепала највећа црногорска застава, погледајте ОВДЕ.
Извор: ИН4С
