Кад треба да се гине, а ко ће први него Чачани. Гинули под Карађорђем, под Милошем, на Мачковом камену, Колубари и на Кајмакчалану, на Јелици под кокардом и петокраком. Па дошао вакат да се гине и против Шиптара и НАТО.

Браћа Станићи нису чекали позив, пријавили се у добровољце док су се други крили у подрумима, одужили дуг отаџбини, окитили се медаљама за храброст и изнели живе главе из пакла од Хрватске и Босне па до Кошара. Како кажу, сам бог их је спасао.

Само њихова мајка Бисерка зна како јој је било. Оца, бомбардованог секирацијом због синова-јунака, срце је издало под шатром на Сабору трубача у Гучи. Што би се рекло, одморио се.

Урлали "алаху екбер"

- Мог млађег брата Ненада и мене ниједно ратиште није омашило. Рат ме затекао као редовног војника 1991. у Вараждину и ту сам први пут видео митраљеско гнездо које чека да смакне официре на изласку из касарне. Дигао сам узбуну, војска је одмах била у највишем степену приправности и они су се повукли кад су видели упаљене тенкове спремне за дејство. Само што сам се скинуо, почетком 1992. добио сам ратни распоред у Ориолику, на линији Вуковар-Винковци. Три и по месеца био сам на положају док су топови грували с обе стране и снајпери скидали главе - сведочи Дејан Станић, данас новопечени сточар под Кабларом, где се повукао, каже, да одмори главу и побегне од свакодневице.

Седам година касније, још пре него што су почеле да падају НАТО бомбе, добровољно се пријавио да брани отаџбину. Био је ожењен, ћерка Милица имала је три године.

- Пријавио сам се пре Ненада, али је судбина хтела да њега првог позову. Када су га довезли кући с успоменом од три шрапнела, обукао сам униформу и кренуо. Сећам се да је мајка мирно рекла: "Један ми се вратио рањен, овај други се жив вратити неће, знам ја кога сам родила". Покојни ћале и другари су ме одвраћали, али није било те силе да ме спречи - присећа се Дејан.

Ратни распоред му је био у Батуши. Небо гори од бомби, а из њиховог аутобуса испада мотор на путу ка положају.

- У Батуши смо били два дана, не знајући да Шиптари из напуштене куће иза нас наводе минобацаче. Испробавајући ново оружје, случајно смо гађали ту кућу и у чуду гледали како Шиптари беже главом без обзира - кроз смех прича Дејан.

На Шабановим ливадама, на 1.350 метара надморске висине, био је до седам дана пре потписивања Кумановског споразума, када је добио седам дана одсуства. Мир га је затекао у Атеници.

- Заклон нам је био у земуници, која је, чини ми се, одскакала увис од детонација тешких авионских бомби. Имали смо по један квадратни метар на располагању, спавали смо у чизмама и с откоченом пушком на грудима, купали се на потоку, пазећи да нас снајпер не напипа. Војника из 63. падобранске убио је снајпериста, никад нисмо сазнали да ли је био Шиптар или плаћеник. Било је ту Хрвата, Италијана, чуло се и "Алаху екбер" - прича старији од браће Станића.

Судбина војника Бојовића

Четири месеца су Дејан и Ненад 1992. истовремено гледали смрти у очи, први у Хрватској, други у Тузли.

- Сам Бог ме је спасао јер је моја колона кренула 15. маја у зору и мирно изашла из града. Исто вече догодио се стравичан масакр над другом колоном када су побијене десетине голобрадих војника, за шта, до дана данашњег, нико није одговарао - описује Ненад почетак свог војевања.

Као и рођени брат, ни тренутка се није двоумио када је требало да се крвари за отаџбину. Већ 28. марта 1999. био је у униформи као добровољац.

- Сећам се, као данас, мајка пере судове, а ја јој кажем: "Од сутра ти више нисам на храни". Ћутала је, али сам се одмах покајао због својих речи. У рату је, мој брате, мајкама најтеже - признаје Ненад.

Погибију земљака Предрага Бојовића, редовног војника, каже, никада неће заборавити:

- Страдао је док смо се прикрадали непријатељу. Када је погођен, јаукао је и запомагао упомоћ. И дан-данас чујем његов глас... Неки од добровољаца сјурили су се до њега, ризикујући живот, али су ране биле тако страшне да му није било спаса. Када смо се касније вратили, тела није било. Његови родитељи су умрли, а да се никад нису помирили са чињеницом да је мртав. Неки таксиста из Црне Горе их је звао и тврдио да је Предраг у логору у Албанији, хтео је, вероватно, да се окористи на њиховој муци. Кажем опет, мајкама и очевима је најтеже.

Да неко то одгоре види све, говори и ово: 16. априла 2001, тачно две године од дана када је тешко рањен шрапнелима, Ненаду се родила ћерка Милица.

Два брата и две деценије и кусур од рата против најмоћније силе света немају дилему - и колико сутра би исто урадили и животе предали отаџбини.

- Часно и поштено смо се борили, као и наши преци. Недајбоже да икад више ратујемо, али ако затреба, ту смо - кажу Станићи.

Сине, где ти је рука!

Последњи чин родитељске драме одигравао се у родној кући у Атеници. Наиме, док је Ненад лежао рањен у болници у Приштини, неки од његових ратних другова донели су његову униформу, на којој је фалио поцепан рукав.

- Отац је био уверен да сам остао без руке. Није ми веровао ни када смо причали телефоном, лакнуло му је тек када ме је видео читавог својим очима. Али и то му је скратило живот - прича Ненад.

Бомбом побио муџахедине

Било је и драма са срећним крајем, додуше ретких, а актер једне од њих био је војник родом од Сомбора.

- Њега су у заседи дочекали муџахедини и наредили му да баци оружје. У тим тренуцима који су дуги као сати искористио је тренутак непажње, бацио на њих бомбу скривену у рукаву и бацио се на страну. Тешко је рањен, а потом је на челу осетио хладну цев пушке. Одједном, преживели муџахедин се окренуо и отишао даље. На крају га је бог још једном погледао: док је задњим атомима снаге пузио према нашим положајима, нашао се на нишану наше црне стреле, снајпера великог калибра. Снајпериста је, срећом, на време схватио да се ради о српском војнику и Сомборац је преживео.

Погибија храброг Мађара

У почетку су, каже Ненад, могли да виде лица пилота Ф-16 који су се спуштали ниско да би извиђали српске положаје. Касније су се дигли ван домашаја наше противваздушне одбране и засули касетним бомбама.

- Готово све време су наше и шиптарске линије биле на непуних 50 метара. У једном од наших контранапада, када смо успели да им зађемо иза леђа, погинуо је Мађар Јосип Сич, добровољац. Пао је на два метра од мене. Једном ми је светлећи метак прошао поред самог ува и тад ме је бог погледао, али Сич није био те среће. Имао сам једну иконицу коју сам стално носио са собом.

Белгијанци побегли после прве ноћи

Дејан хвали добровољце који су стали уз Србе када је било најтеже.

- На наш положај дошла су двојица Белгијанаца. Рекли су нам да не воле Америку и НАТО. Преспавали су једну ноћ под бомбама у земуници и већ сутрадан се вратили одакле су дошли, потпуно ван себе од страха. Ипак, хвала им и на томе.

И дан-данас, ведрог духа, присећа се када су официри, у очекивању велике копнене офанзиве, тражили да се изјаснимо ко остаје на положају. Остали су могли да иду.

- Сетио сам се драматичне сцене из филма "Марш на Дрину" и као мајор Курсула почео да задиркујем уплашене: "Тандрчак, тандрчак, вретено..." Наравно, сви су се изјаснили да остају до краја, али је мир био бржи од најављене офанзиве.

Башар ал Асад убедљиви победник на изборима! Више о томе читајте ОВДЕ.

Извор: Српски Телеграф