Приближио се "небеском диску" на 10 километара, и то је било све. У међувремену, кренуле су прозивке колега са других аеродрома "како се јуре вештице". ССНО је ћутао. Јурјевић је морао сам да донесе одлуку шта да ради са НЛО-ом.
- Закључио сам да је немогуће утврдити о каквом је типу летелице реч, нити шта је њен циљ. Било је очигледно да летећи објекат нема непријатељске намере и наредио сам пилотима да наставе обуку и да више не обраћају пажњу на појаву светлеће кугле на небу. А онда нас је "тањир" све заједно посетио на писти у Голубовцима. Тог 9. фебруара, на ноћном летењу на писти нас је био око 150, и то 50 пилота. Сви смо остали шокирани. У уобичајено време, 50 минута после првог дизања авиона, у рејону Чева појавио се светлећи диск. Сви који су били на стајанци авиона су га угледали и гласно коментарисали. Гледао сам га и ја, иако сам се понашао незаинтересовано - сведочи бивши командант. - Међутим, овог пута НЛО се кретао према аеродрому. Командир ескадриле ми је притрчао и питао да ли га видим, а ја сам одговорио да не видим!
Он је паничио рекао: -Па види га 100 људи!
- Настави по плану - наредио сам, и додао да нећу да чујем никакве коментаре.
Те вечери, 9. фебруара 1975, НЛО је лебдео око три километара изнад аеродрома Голубовци, обасјавајући авионе и пилоте на писти. Јурјевић је причао да се задржао кратко време, али је било застрашујуће. Људи су били унезверени. Онда је летелица угасила светла и нестала. Јурјевић је догађај забележио "кроз званичне папире", које је проследио Београду. НЛО се после више није појављивао.
Пре своје сторије о сусрету са НЛО-ом, пуковник Миховиловић, командант Ловачког пука из Бихаћа, износи неколико заборављених чињеница о нашем ратном ваздухопловству у оном времену. Он прича да је између 1970. и 1980. РВ наше војске израстао у силу која је постала респектабилна на планети. У том периоду имали смо 1.500 војних пилота који су са аеродрома широм СФРЈ имали и по 1.000 узлетања дневно. Бихаћки аеродром тада је био најсавременији у Европи. У "рупи" се налазило 60 моћних летелица које су, са пет писта, за 10 минута биле у ваздуху.
- Уз Југославију само Шведска је имала сличан аеродром. Међутим, керозин у утроби њиховог аеродрома неконтролисано је експлодирао, па су морали да га претворе у музеј. Код нас, у Бихаћу, пилоти 117. авијацијског пука "седели су" на 500.000 литара керозина и могли су месец дана да воде рат са агресором, без икакве допуне муниције, горива, хране.
- Наравно, били смо интересантни шпијунима свих земаља, а не искључујем ни оне који нису са Земље или из наше димензије - говори Миховиловић. - Изнад аеродрома, на локацији Горјевца, имали смо тих година веома честе пријаве да "нешто лебди и исијава". Некада је радар видео објекат, некада не. Такође су и многи пилоти извиђачке ескадриле пријављивали сусрете са НЛО-ом. Дежурни парови авиона су дизани, али све се завршавало писменим извештајима без закључака. Један такав написао сам и ја, уз констатацију да је "то" што сам јурио много супериорније од наших машина и да није показало агресивна својства. Мој Закључак је био: - Пустити га на миру!
Пуковник Миховиловић је "свој" блиски сусрет имао 1977. На планираном ноћном пресретању у зони Сански Мост, док је чекао авион који је требало да ловци пресретну, негде пред поноћ на висини од 5.000 метара јавили су му са земље да хитно провери радарски одраз краја писте, на позицији Костајница-Писаровина који је мировао. Окренуо је авион и кренуо.
- Врло брзо, изнад Костајнице видео сам нереалну слику - прича пуковник. - Објекат, који је исијавао светла, стајао је у месту. То ми је показивао радар, а ја нисам хтео додатно да "зрачим" објекат, док му не приђем ближе у зону захвата оружја. Пришао сам на четири километра, објекат је кренуо, и то мојом брзином. Дизао сам на 700, 800, 1.100 на сат, а он је буквално пратио мој рад, само што је снижавао висину. Око Ријеке, на висини од око 2.000 метара, схватио сам да је то игра мачке и миша. Оставши без горива, кренуо сам на слетање кући. То што сам "јурио" било је напреднија технологија.
У пилотском извештају Миховиловић је забележио "успешно приближавање", али не и захват.
- Знам за догађаје и искуства других колега пилота ЈНА и она су, отприлике, као моја. Догађало се да се чак три или четири наше летелице нађу у близини летећег објекта и да наједном овај убрза и нестане. Пошто би пилоти слетели, одмахивали би главама, али то је било то...
Миховиловић је у "мигу 21" имао још једно необично искуство: - Летео сам у "мигу" од Бањалуке ка Карловцу и до Приједора временска ситуација је била идеална. Од Приједора, на висини од 6.000 метара, ушао сам у облаке да бих после неког времена схватио да ми у кабини светле светла која нису од инструмент-табле. Одвојио сам поглед од показивача у кабини и констатовао да летим у ужареној ватреној кугли. Уређаји на авиону за пражњење електрицитета нису показивали ништа. Могао сам у пробијање облака или назад у Бањалуку. Уплашен, вратио сам се одакле сам дошао. Док нисам изашао из облака, био сам у ватреној кугли. Када сам слетео, кришом сам питао колегу да ли је можда искусио слично. Човек се обрадовао. Није знао да ли сме неком да каже, а да не испадне луд ...
Велибор Вукашиновић, некадашњи генерални инспектор ваздухопловства, један је од многих који су имали сусрете са НЛО-има. Убеђен је да су НЛО-и антигравитационе машине напредније цивилизације.
- Била је 1975. Био сам у Задру на школовању за командира ескадриле у ЈНА - сећа се Вукашиновић. - Једног јулског поподнева враћали смо се на аеродром; пилот Валери Бугариновић, Мате Вукић (командири ексадрила "мига 21"), Раша Лазаревић и ја. Изнад краја писте, међу боровима, видели смо огроман лебдећи ужарени објекат. Били смо клинци без страха. Сели смо у прву "кампањолу" и кренули тамо. Негде на пола пута, НЛО је чудесно нестао. Када смо дошли до стражарског места, затекли смо стражара у полусвести. Није знао шта му се догодило.
О катастрофи Мађара на Косову пољу прочитајте ОВДЕ.
Извор: Вечерње новости
